Ričiju je „The Gentleman“ bio potrebniji nego nama

Gaj Riči se novim filmom „The Gentlemen“ konačno vraća na svoj teren, ili bar pokušava. Već smo apsolvirali da Riči možda nikad neće moći da napravi filmove koji će nadmašiti „Lock, Stock and Two Smoking Barrels“ i „Snatch“, no dobra vest je da pokušava.

Mejtu Mekonahi tumači lik Mikija Pirsona, dilera marihuane koji je dugogodišnjim napornim radom uspeo da izgradi imperiju. Sada želi da se povuče i traži nekoga ko će doći na njegovo mesto. Na samom početku upoznajemo se sa Flečerom (Hju Grant), tabloidnim novinarem, i Rejmondom (Čarli Hanam) koji je Pirsonova desna ruka. Flečer traži od Rejmonda 20 miliona funti kako ne bi objavio istinu o prljavim poslovima njegovog šefa. Veći deo filma zapravo predstavlja Flečerovo prepričavanje svega onoga što je otkrio o velikom Mikiju Pirsonu.

Ovo je, pre svega, film sa jakim kastingom, što zapravo može da predstavlja minus. Ponekad se angažovanjem jakih glumaca nastoje zakrpiti neki drugi nedostaci dela. Ali, ovaj film se ne oslanja samo na glumce. Riči, u svom stilu, brzopleto ulazi u priču, stoga je sasvim normalno da vam prvih 15 minuta ne bude jasno o čemu se radi i ko je ko. Čini se kao da smo ušli u bioskop na pola filma i sad treba ukopčati šta se sve desilo. Brzim smenjivanjem kadrova i lakim prelascima s jedne priče na drugu, reditelj nastoji da nam dočara samog naratora (na početku je to uglavnom Flečer), njegov način komunikacije, ali i život koji gospoda vodi. Svi likovi su deo istog sveta i svi se služe apsolutno istim rečnikom. Neki među njima su elegantniji i staloženiji, drugi siroviji, ali svi oni moraju da grizu i ne smeju da spuštaju gard. To može biti posledica gangsterskog stila života, međutim, ove osobine zapažamo i kod ljudi koji ne dolaze direktno iz gangsterskog sveta – novinari i trener boksa. Da li reditelj time hoće da kaže da je ceo svet jedna velika džungla gde jači jede slabijeg?

Bez obzira na to koliki gospodin Pirson bio (verovatno čak i jedini u celom filmu), Mekonahi je ovde bled i neupadljiv. To donekle i jeste bila poenta – on treba da bude lav koji vreba iz prikrajka i drži sve pod kontrolom, ali sasvim se opravdano može postaviti pitanje da li je i neko drugi mogao da ga zameni u ovoj ulozi.

Riči je kao i uvek vodio računa o svojim likovima i oni su na ekranu poput vatrometa – širokim spektrom boja i različitim intenzitetima ne mogu da ne drže pažnju. Kolin Farel je jako dobro izneo ulogu trenera boksa, za kog se ne zna da li ima bolje replike ili kostim. Generalno je energija ovog lika nešto što se posebno oseti i želećete da ga viđate češće u kadru. Ne treba izostaviti ni fenomenalnu Mišel Dokeri koja tumači lik Pirsonove supruge Rosalind. Bez nje bi ovaj film izgubio mnogo i to je, na primer, izvedba koja pravi razliku.

Pogrešno bi bilo reći da „The Gentlemen“ ne poseduje scene koje će kod filmofila da izazovu posebnu vrstu zadovoljstva – onu koju može da prouzrokuje samo kompletan filmski momenat. Jedna od takvih situacija jeste kada Dry Eye (Henri Golding) pokuša da siluje Rosalind. Scenario je verovatno jedan od jačih aduta ovog ostvarenja, i sa tog aspekta gledano, upečatljiv deo filma je onaj u kom Rejmond nastoji da vrati Lauru (Elliot Sumner) roditeljima. Ipak, daleko od autentičnosti – reditelj nam ovim scenama ne nudi ništa što već nismo videli, no to nas ne sprečava da u njima uživamo. Ne treba ispustiti iz vida činjenicu da specifičan način na koji Riči priča priču ne može svakome da odgovara – ovo je film sa puno zapleta, raspleta, mršenja i odmotavanja radnje. Pred sam kraj imamo i nekoliko suvišnih plot twistova.

Njihova uloga je nejasna, jer je pravljenje bilo kakve filozofije oko ishoda ovog filma, blago rečeno, zamarajuće. On spada u red ostvarenja kod kojih poenta nije u destinaciji, već u putovanju. A na tom putovanju nam je falilo – muzike. Riči je, u značajnijom meri, ubacuje tek na kraju, usađujući time jedno od onih prokletijih pitanja u naše glave: kakav bi „The Gentlemen“ bio da je imao više, dobro pogođene, muzike? Izgleda da nikad nećemo saznati.

Seksizam, rasizam, homofobija – možda ćete ih videti, možda ne, sve zavisi od toga kako gledate na stvari. Moje mišljenje je da ovaj film ne poseduje diskriminatorski ton u pravom smislu reči. Međutim, sve i da ga poseduje, on njime može eventualno da ismeje političku nekorektnost kao takvu, a nikako da sam po sebi postane politički nekorektno štivo.

„The Gentlemen“ nije loš film, ima u njemu određenih, u umetničkom smislu, vrednih momenata, svetlucavih iskri, tako da se ne mogu u potpunosti složiti sa stavom da služi pukoj zabavi. S druge strane, on nije ostvarenje o kom se razmišlja noćima nakon izlaska iz bioskopa, niti ono koje se pamti godinama nakon gledanja. Mnogi poznavaoci filma su skrenuli pažnju na jednu zanimljivu stvar, a to je da „The Gentlemen“ pokazuje koliko je sam Riči ostao ukopan u mestu. Kao da reditelj kroz film i sebe i druge podseća na dane kada je bio u usponu, ne samo profesionalnom, već i životnom. Riči je ispao iz forme, ostario je. U jednoj sceni trener boksa preti uredniku tabloida, Velikom Dejvu (Edi Marsan), da će okačiti njegov promiskuitetan snimak na „društvene mreže“. Ta terminologija toliko para uši: društvene mreže. Osećam se kao da slušam rečenicu iz naučnog rada fakultetskog profesora koji se prvi put sa „mrežama“ susreo u 60 – oj godini.

Gaj Riči ovim filmom ne beži od starosti, rediteljske, a ni one druge. Upravo suprotno – sa njima se suočava. Izgleda da mu je „The Gentlemen“ bio potreban i to je, samo po sebi, dovoljno lepo: konačno je napravio nešto za sebe.

Dunja Grubor