Kosta Trifković, „Izbiračica“, režija Iva Milošević, Narodno pozorište Subotica
To je, naime, ono zgodno proizvoljno pitanje u kome se sažima karakter Malčike, junakinje najslavnijeg Trifkovićevog komada: komične povesti o devojci koja, usled razmaženosti, tvrdoglavosti i prvenstveno epohalne ćudljivosti – kojoj povlađuju roditelji, poznanici i čitavo društveno okružje – odbacuje sve prosce da bi, u konačnici, morala da se zadovolji onim najmanje poželjnim. Mleko – zajedno sa šećerom, „kadrilom“ i salonskim ceremonijalom ispod koje vri histerija trgovačkog prosperiteta (ali i ćiftinstva) takođe se može označiti kao ambijent „liberalnog bidermajera“ (Vaso Milinčević) u čije okvire Kosta Trifković efektno smešta svoju radnju, zasnovanu na kombinaciji jedne, monomanski naglašene osobine junakinje (ćudljivost) i naglašeno vodviljski obojenog zapleta (udvajanja, prisluškivanja, odgođena „prepoznavanja“). Dodatna primamljivost, ali istovremeno i rizičnost ovih osobina „Izbiračice“ leže, međutim, u jednoj vrsti prividne lakoće – koja monomaniju junakinje neprestano dovodi na granicu dramskog automata, dok se mehanička tečnost zapleta neprestano gradi na ivici apsurda. Premda polazi od uvida u ovu dvosmislenost, rediteljska postavka Ive Milošević, u nastojanju da istovremeno ostvari značenjski i stilsko-žanrovski iskorak, donosi protivrečne rezultate.
Na tragu poetičke (ponajviše stilizacijske) niti koju je inaugurisala sjajnom postavkom Sterijine „Zle žene“, rediteljka izmešta stvarnost Malčikine avanture (i ambijenta u kome se ona odvija) prvenstveno na vizuelno-dinamičkom planu: lica protagonista izbeljena u „polumaske“, krajnja tipizacija njihovih funkcija kroz kostim i šablonske, skoro mehaničke gestove, najčešće poentirane karakterističnom grimasom (Branko), i najzad, povremeno predočavanje ključnih ponašanja junakinje marionetskim/pantomimskim sekvencama. Međutim, na verbalno-dijaloškom planu primenjen je postupak koji se, bez obzira na početnu atraktivnost (i uspešno izazivanje reakcija „na prvu loptu“), pokazuje ne samo problematičnim po sebi, već postaje, naizmenično, činilac ograničavanja, ili i činilac konfuzije. Naime, svi likovi, bez izuzetka, plasiraju Trifkovićevu varijantu vojvođanske „graždanske“ kolokvijalnosti na krajnje afektiran način – kojem se, u slučaju Malčike, pridodaje i dimenzija infantilnog. Takav postupak se demonstrira sa jednakim (naime, najvišim) intenzitetom, bez obzira na razlike u likovima i njihove funkcije, nezavisno od mesta pojedinog prizora i njegovog (pretpostavljenog) značenja.
foto: Igor Preradović
No, s obzirom da – ni u Trifkovićevom tekstu, niti (formalno) u predstavi – svi likovi, kao ni sve scene nemaju istu funkciju, važnost ili značaj, ovakva uniformnost proizvodi nekoliko posledica. Najpre, u zavisnosti od stupnja zapleta ili pozicije karaktera, suočavamo se sa neprestanom izmenom nivoa prikazivanja (a time i žanrovskog usmerenja): u jednom trenutku „Izbiračica“ deluje kao „komedija karaktera“ (junakinjino buđenje), da bi se potom srozala u karikaturu na ivici lakrdije (Tošicino predavanje buketa), pokušaj satire ostaje nedorečen (razgovor Malčikinih roditelja o večernjim zabavama), a (šekspirovski intonirana) komička romantika (razgovor Milice i Savete o nevernim udvaračima) ubrzo biva zamenjen nedorečenom egzibicijom „apsurdnog“ lajtmotiva (usporena, ritualna pojavljivanja sluge Jovana). Ali u takvoj postavci nije, međutim, reč o eventualnim različitim slojevima jedinstvene (komičke) strategije: za razliku od preokreta u ulogama moći, koji predstavlja stratešku podlogu rediteljskog čitanja u „Zloj ženi“, ovde pomenute promene ne poseduju uočljiv žanrovski, stilski, a time ni poetički zajednički imenitelj. Izuzev, nažalost, pomenutog dosledno sprovedenog postupka krajnje afektiranog govora koji se, kako predstava odmiče, pretvara u totalno izrugivanje Trifkovićevom svetu – što, samo po sebi, ne predstavlja naročito težak zadatak.
foto: Igor Preradović
U kakvu poziciju ovakva protivrečnost postavlja glavnu junakinju? Pomenuto je već da se njeno scensko kretanje tek povremeno realizuje kroz neme, kvazi-baletske i mehaničke sekvence. S druge strane, Malčikini verbalni iskazi dosledno su realizovani u tonu visoke afektacije. Ako ništa drugo, to predstavlja dodatni dokaz da je rediteljska postavka i u pogledu interpretacije junakinje – kao i u pogledu uprizorenja zapleta i nivoa stilizacije – zastala na pola puta. Doduše i u takvoj postavci – prinuđena da bude napola komički tip, a napola senka marionete, Minja Peković pokazuje potpunu ubedljivost, vrhunsku disciplinu i trenutke neodoljivog šarma: ali da bi došla do izražaja njena najznačajnija osobina, sposobnost da sjedini emotivno i zaumno – to jest sposobnost koja je čini u ovom trenutku najboljom srpskom glumicom – bilo je nužno da joj i sama rediteljska postavka „otvori put“. Kao što su, u drukčijoj meri, ta otvaranja puta do nečeg značajnijeg nedostajala atraktivnom Vladimiru Grbiću (Branko), ili na trenutke fascinantnoj Vesni Kljajić Ristović. Ovako, ostaje nam, i pored prolaznog zadovoljstva zbog „komičnosti“ pojedinih prizora, u krajnjoj liniji teskoba zbog prosutog mleka.
