Okupirani bioskop debitantski je dugometražni dokumentarni film rediteljke Senke Domanović. Film prati “okupaciju” beogradskog bioskopa Zvezda, a naša publika imala je priliku da ga pogleda 27. oktobra u okviru dokumentarne selekcije Filmskog fronta. Zainteresovani Senkinim filmom, zamolili smo je da nam odgovori na nekoliko pitanja.

Kako si došla na ideju da snimaš?
Prve večeri okupacije, ponela me je atmosfera i odlučili smo da to i zabeležimo ali bilo je potrebno da prođe izvesno vreme da bih zaista shvatila da snimam film. Sećam se da sam posle dve, tri nedelje snimanja to prvi put izgovorila naglas kada me je neko od prijatelja pitao šta radim.

Da li si intimno bila vezana za ideju okupacije Zvezde?
Kada se čovek odluči da snimi film, album, napiše knigu, naslika nešto to je svakako lična odluka, i intimna u tom smislu. Ideja i tema borbe mi je bliska, u bioskope Beograd filma sam išla kao mala, studirala sam filmsku režiju tako da mi je bilo lako da prepoznam do koje mere me se to zapravo lično tiče i da poželim da to bude nešto što će me obeležiti do kraja života, i kao čoveka i kao autorku filma.

Koliko ti je bilo teško da se distanciraš u toku snimanja?
Pa bilo je teško. Akteri mog filma su ljudi koje manje-više poznajem, neke sam upoznala prvi put tokom snimanja ali sam kroz taj intenzivan proces svakog ponaosob upoznala još bolje. Sa nečijim stavovima i praksom sam slagala, sa drugima nisam i ti međuljudski odnosi su dosta uticali i na dinamiku snimanja. Bilo mi je dugo vremena potrebno da bih na kraju izgovorila – Ok, to je taj film.

Kada si osetila da imaš dovoljnu distancu da možeš da pustiš film u montažu sa jasnom idejom o zaokruženosti i poruci koju želiš da plasiraš?
Sećam se da sam u jednom trenutku, nakon nekoliko meseci snimanja rekla – Ovo će biti jedan tužan film. Tada još uvek nisam uspela da se distanciram i do kraja razumem zašto se sve tako odvijalo iako sam i racionalna osoba i umem da razumem i prepoznam stvari. Celokupan proces snimanja je bio jako iscrpljujuć i mentalno i emotivno ali sam od samog početka znala da će film pratiti hronologiju razvoja događaja i u tom smislu nisam imala problem da ga struktuiram.

Zbog te intenzivne neposredne proživljenosti kako si uspela da odrediš tempo i ritam filma? Kako je izgledao proces selekcije materijala?
Materijala je bilo oko 150 sati na kraju, čini mi se. Dugo je trajala sama selekcija, takozvana montaža sirovine, sastanaka, sekvenci. Mina Nenadović je jedna od najpožrtvovanijih montažerki koje znam, u nju sam imala veliko poverenje i korak po korak smo se zajedno kretale kroz tu prašumu materijala. Kao debitantkinja nisam imala prethodno iskustvo u ovakvim formama, a tema filma je takođe bila veliki zalogaj. Ritam jeste najteže stvoriti, to je prava mala borba.

Film pokriva relativno dug period dešavanja. Koliko se razlikuje ono što si na početku snimanja mislila da će biti poruka ili neki centralni motiv filma, od onoga za šta si se opredelila na kraju?
Poruka filma se nije mnogo razlikovala bez obzira na dužinu procesa. Znala sam da želim da napravim film koji će biti poučan i iz koga ćeš moći nešto da naučiš.

Po kom si kriterijumu birala sagovornike za vremensku liniju nakon propasti okupacije?
Po relevantnosti, na osnovu pozicija koje su zastupali, prisustva.

Kakav je u početku bio stav ekipe uključene u okupaciju prema prisustvu kamere, a kakav na kraju snimanja filma? Kakve su njihove reakcije na film?
Nije baš vladalo neko oduševljenje među ljudima kada su shvatili da snimamo ali su se vremenom navikli i prihvatili nas. Ipak nikada nisu zanemarivali tu činjenicu, da smo tu, da beležimo događanja.

Kakvu je recepciju imao film i kako se ona razlikuje u zavisnosti od grada u kome je prikazivan?
Pa razlikuju se konteksti u kojima je film prikazivan do sada, društveno-politički konteksti gradova, zemalja. Svako ko je politički osvešćen ili bar radoznao može da nađe paralele između događanja u filmu i situaciija iz svog privatnog okruženje. Iskustvo boravka na raznoraznim festivalima me je ubedilo u to da film priča jednu univerzalnu priču.

Da li se desila projekcija Okupiranog bioskopa baš u Zvezdi?
Ne. Ne znam da li će se to dogoditi. Ja bih naravno volela.

Da li misliš da ćeš imati prilike da snimiš i jednu uspelu inicijativu? Da li bi, sa ovim iskustvom, uopšte ulazila u takav projekat?
Što da ne. (smeh) Kada krene revolucija uzeću kameru, a nadam se da će ta neka buduća biti i veća i uspešnija.

Koji su dokumentarci (ili igrani filmovi) tebi posebno dragi? Šta bi preporučila našoj publici kao dobar autorski, aktuelan, angažovani i alternativni film?
Harlan County – USA, Homeland: Iraq Year Zero, Occupied Palestine, Darwin’s Nightmare, eto, recimo ova četiri filma.

Mina Petrić