Projekcija filma “Muškarci ne plaču”

Ko to tamo plače?

Balkanski muškarac sigurno ne plače. Srbin ne plače. Bošnjak ne plače. Hrvat ne plače. Slovenac ne plače. Barem tako tvrdi legenda, a i naslov filma Alena Drljevića „Muškarci ne plaču“, prošlogodišnjeg bosanskohercegovačkog kandidata za prestižnu nagradu Oskar, čiju projekciju OFF Novi Sad organizuje u petak, 24. marta od 20h u amfiteatru SPENS-a.

Reditelju Alenu Drljeviću ovo je dugometražni igrani debi, no Drljević je prethodno kao asistent režije radio na filmovima koji su osvajali najzlatnije svetske nagrade – „Grbavica“ i „Na putu“ Jasmile Žbanić, koja je i producentkinja Drljevićevog prvenca. Međutim, mnogo bitnije i od Drljevićevog prethodnog rada, pa i od uspeha njegovog filma (a uspevao je diljem Evrope –na prestižnom festivalu u Karlovim Varima, gde je i premijerno prikazan, osvojio je dve nagrade) jeste prikrivena, a ipak goruće aktuelna tema filma. Iako na prvo čitanje „prikriveno, a goruće“ deluje kontradiktorno, ono to nije – „Muškarci ne plaču“ bavi se nezavidnim jugoslovenskim raspadom sa aspekta sadašnjice. Za razliku od mnogih reditelja koji pokušavaju da razluče pitanje rata devedesetih i ratne zaostavštine vraćajući se u svojim filmovima u te iste devedesete, Drljević preispituje posledice rata danas, u savremenom vremenu. Delom potaknut istinitim događajem, delom oslanjajući se na fiktivni scenario, Drljević gradi priču o ratnim veteranima svih strana koji se sreću u zabačenom hotelu na „radionici pomirenja“. Radionica pomirenja nema za cilj samo međusobno mirenje u prošlosti (pa i sad) suprotstavljenih strana, već i mirenje svakog pojedinca sa sopstvenom prošlošću.

Najprominentnija imena sa ex-yu prostora sreću se u ovom filmu – Boris Isaković, Sebastian Kavaca, Ermin Bravo, Emir Hadžihafisbegović, Leon Lučev – igraju pripadnike svojih stvarnih nacionalnosti, pričajući na, kako prenosi Holivud Riporter srpskom, bosanskom i hrvatskom jeziku. Pričajući na, kako bismo mi rekli, našem jeziku. „Muškarci ne plaču“ preispituje upravo šta je to „naše“, ko su bili „naši“, ko su sada „naši“, ko je bio „neprijatelj“, ko je sada „neprijatelj“. Film se tiče uticaja rata na život danas, na život u kom ljudi uvučeni u probleme svakodnevice olako skreću s uma teret poremećenog nacionalnog identiteta i burne prošlosti, čije posledice ne osećaju samo oni koji su je proživeli, već i njihovi potomci, kojima je u amanet ostavljeno da se bore sa ratom sa kojim je svršeno tek utoliko što se oružje ne poteže, bombe ne padaju, i ne mora da se ide u Mađarsku po pelene, dok njegove dalekosežne posledice ostaju utkane u mržnju koja i dalje kulja, i to zabrinjavajuće, među mladim svetom, koji ni ne zna šta rat zaista znači.

Protkan posttraumatskim stresnim poremećajem, filmpreispituje i značenje reči „muškarac“ na našim prostorima, pokušavajući da dokuči tu mistifikovanu i glorifikovanu pojavu „balkanskog muškarca“ koji nikada, ama baš nikada ne plače. Do sada je novosadska publika ovaj film imala prilike da vidi samo jednom, u okviru prošlogodišnjeg festivala Slobodna zona. Kako ne biste bili uskraćeni za gledanje ovog duboko opominjućeg filma, pridružite nam se 24. marta u 20h u amfiteatru SPENS-a gde ćemo uz „Muškarci ne plaču“ zajedno otkriti je li to baš uvek istina.

Ulaznice možete rezervisati putem ovog formulara.