Međunarodni 19. po redu filmski festival Uhvati film – jedini regionalni festival na temu invalidnosti, održaće se u Kulturnom centru Novog Sada od 29. Septembra do 3. novembra. Tim povodom razgovarali smo sa Milesom Milinković, direktorkom festivala.
Uhvati film festival postoji već skoro dve decenije. Odakle je nastala potreba za festivalom koji u centar pažnje stavlja osobe sa invaliditetom i kako ste došli na ideju da se ovom temom bavite kroz filmski medij?
S obzirom na to da sam tek od treće godine postojanja Festivala (tadašnje filmske manifestacije) postala deo organizacionog tima, mogu samo da prepričam ono što su meni rekli.
Filmska manifestacija Uhvati sa mnom ovaj dan je nastala u okviru Novosadskog udruženja studenata sa invaliditetom na osnovu ideje koju su kreirale: Ljiljana Ćumura, Milica Mima Ružičić Novković i Tatjana Stojšić Petković a po uzoru na filmski festival u Grčkoj. Koliko znam, festival u Grčkoj ne postoji više a naša manifestacija je kasnije prerasla u Festival, a i mi smo završili fakultete i osnovali KAO Parnas, u okviru kog i danas realizujemo Festival. Ono što je takođe važno jeste da smo od 2011. ušli u saradnju sa Udrugom Spirit, koja realizuje Festival u Rijeci i od tada menjamo ime u Uhvati film.
Direktorka Uhvati film festivala Milesa Milinković – preuzeto sa facebook stranice festivala
Kakav je danas položaj osoba sa invaliditetom u društvu, a kakav na filmu? Da li mislite da ovakvi događaji mogu da utiču na društvenu svest?
U svakodnevnom životu, osobe sa invaliditetom se i dalje suočavaju sa izazovima koji su posledica nepristupačnosti okruženja, usluga, informacija a zatim predrasuda, neznanja, socijalne distance. Predrasude kao uzrok onemogućenosti s jedne strane idu iz smera posmatranja OSOBE SA INVALIDITETOM kao nesposobnih, pasivnih, nepoželjnih (za kolegu, intimnog partnera, roditelja), ali sa druge strane je ista u osnovi diskriminišuća percepcija: gde se OSOBE SA INVALIDITETOM percipiraju od strane zajednice kao tzv. superjunaci, prepametni, preuporni, borci i slično (kad rade uobičajene stvari, ispunjavaju uobičajene uloge/živote).
Kao jedan od mogućih načina da se utiče na rešenje ovog problema prepoznali smo film kao medij i film kao umetničku formu. Kažu da film govori više od hiljadu reči. Takođe, film – reflektuje stvarnost, kritički je sagledava i pruža sliku jedne alternativne bolje stvarnosti.
Potreba za ovakvim festivalom i dalje postoji naročito u poslednje vreme kada ekspanzija medijskih naslova koji nastoje izazvati sažaljenje, senzacionalizam u izveštavanju o osobama sa invaliditetom, prete da ozbiljno naude celom invalidskom pokretu koji decenijama radi na promociji socijalnog modela invalidnosti, jednakosti prava, smanjenju socijalne distance prema OSI. Zbog toga je važno pružati alternativni medijski prikaz. S jedne strane to je prikaz osoba sa potencijalima, s druge strane to je prikaz osobe kojoj je u određenim aspektima potrebna podrška društvene zajednice, a ne sažaljenje.
Uhvati film festival – preuzeto sa facebook stranice festivala
Festival je tokom prethodnih godina, pored Novog Sada, počeo da se održava i u Rijeci, Banja Luci i Kotoru, što govori o rastu interesovanja kod gledaoca, ali kakava je finansijska podrška festivala, kao i srodnih porjekata uopšte?
To što se Festival širio mislim da je više pokazatelj potrebe da se na Balkanu, kroz film utiče na poboljšanje položaja osoba sa invaliditetom.
Moram priznati da finansijska podrška raste periodično ali i dalje mi radimo sa tek 30% potrebnih sredstava. Ono što je kod nas dodatno specifično jesu povećani troškovi organizacije, jer obezbeđivanje pristupačnosti – onakve kakvu je mi obezbeđujemo – prosto košta. Angažovanje tumača na znakovni jezik, pristupačan smeštaj za goste koji su osobe sa invaliditetom, sad smo konačno kroz drugi projekat obezbedili da bar jedan dan programa bude pristupačan i slepim osobama (to znači da smo sinhronizovali filmove, spremili smo i audiodeskripciju izložbe umetničkih fotografija (+ štampanu deskripciju na Brajevom pismu), radili smo promo materijal u 3 različite forme…
Dakle, bivamo finansirani i manje od drugih filmskih festivala a pružamo osim vrhunske filmske umetnosti i pristupačnost tj. obezbeđujemo participaciju koju drugi festivali ne obezbeđuju. Zato nam je svake godine stresno jer prikupljamo sredstva od nekoliko izvora, da bismo skupili taman toliko koliko neki festivali dobiju iz jednog izvora.
S obzirom da je festival internacionalnog karaktera, koliko filmova se godišnje prijavi? Koji su kriterijumi tokom selekcije? Da li će prevagu odneti estetika filma, prikazvanje osoba sa invaliditetom ili nešto treće?
Na konkurs za filmove stigne između 400 i 600 filmova iz svih delova sveta. Ove godine ubedljivo najviše filmova stiglo je iz Irana, Indije, SAD-a… Osim što moraju da budu na temu invalidnosti, selektor/ka ima zadatak da odbaci filmove koji obrađuju temu iz tzv. medicinskog modela invalidnosti. Dakle, u obzir ulaze filmovi koji nisu patetični (emotivni, dramaturški ozbiljni i bez patetike), koji su usmereni na potencijale i prava osoba sa invaliditetom. Filmovi koje na kraju izabere stručni žiri, zadovoljavaju i kriterijume filmskog kvaliteta ali to su pre svega filmovi koji ne odr(a)žavaju stereotipe, koji menjaju perspektivu.
Uhvati film festival – preuzeto sa facebook stranice festivala
Ovogodišnja selekcija broji zavidan broj filmova, čak 41 kratkometražni film iz 25 država sveta. Recite nam nešto više o odabranim filmovima.
Mi u suštini uvek imamo 4 dana filmskog programa, maksimalno 7 sati materijala ali ove godine se ispostavilo da je prošlo više kratkih filmova. Filmovi su raznoliki, traju od minut do 20 minuta, iz Irana, Iraka, Rusije, Kanade, SAD-a, Čilea, Turske, Grčke, Slovenije, Italije, Nemačke, Danske, Engleske, Jordana, Poljske, Španije. Teme su takođe raznolike, kao i uvek na festivalu. Ove godine kao što sam pomenula, četvrtak 30.09. je i sinhronizovan.
Da li vam se pogled na osobe sa invaliditetom menjao zbog filmova i šta ste Vi naučili iz njih?
S obzirom na to da sam ja osoba sa invaliditetom, aktivistkinja i teoretičarka invalidnosti moj pogled na osobe sa invaliditetom u suštini zapravo utiče na Festival ali jesam i sama puno naučila o pojedinim oblicima invaliditeta, bolje razumem na primer način funkcionisanja slepih osoba, gluvih, osoba iz spektra autizma. Naučila sam koliko su osobe sa invaliditetom u pojedinim zemljama umetnički angažovanije nego kod nas. Naučila sam kakav je odnos prema invalidnosti u različitim krajevima sveta odnosno kulturama. Meni je to kao teoretičarki i aktivistkinji veoma značajna informacija za dalji rad i istraživanja.
Šta je za vas dobar film o osobama sa invaliditetom?
Film koji ne odražava i ne održava srtereotipe, koji me edukuje, pruža sjajan filmski, umetnički doživljaj, koji me stavi u tuđe cipele pa izuje iz cipela.
Šta čini prateći program ovogodišnjeg festivala?
Prateći programom stavljamo fokus na neke teme iz oblasti invalidnosti. U sredu u okviru svečanog otvaranja, po motivima knjige Frida ili o boli, performansom propitujemo odnos prema telu.
Program 19. Uhvati film festivala – preuzeto sa sr.uhvatifilm.org
U četvrtak je svečano otvaranje izložbe umetničkih fotografija naše oficijalne fotografkinje Maje Tomić, koja već godinama unazad fotka nestvarne fotografije Šodroša i želeli smo da omogućimo i slepim osobama da mogu da dožive ove fotografije i zbog toga smo upravo ovu izložbu učinili dostupnom kroz deskripciju i to u audio formatu i štampano na Braju.
Nakon filmskog programa, diskutujemo o filmovima i uz relevantne goste promišljemo o temama koje nisu mejnstrim:
O pristupačnoj umetnosti za slepe, načinima interpretiranja umetničkih dela i važnosti koncepta umetnost za sve, na tribini Nevidljiva umetnost.
01.10. nakon filmova o temi deinstitualizacije osoba sa invaliditetom govorićemo na tribini Dom u kome rastemo.
02.10. nakon filmova u okviru tribine Filmski pristupi temi invalidnosti pričamo o tome kako temi invalidnosti pristupaju filmski autori iz različitih delova sveta i kultura pričamo sa režiserom filma Zlogonje, Raškom Miljkovićem i gostujući autori.
03.10. nakon filmova u okviru tribine koju smo nazvali Ženski kadar pričamo kako su prikazane žene sa invaliditetom u filmovima i da li rediteljke doprinose tom prikazu? O filmskom prikazu žene od strane žene, razgovaraćemo sa Veronikom Anderson, poljskom režiserkom i gostujućim autorkama.
Takođe, u holu bioskopa tokom trajanja festivala biće postavljena digitalna iIzložba fotografija Lepote zime, čiji su autori osobe sa intelektualnim invaliditetom. Biće prikazano oko 50 najboljih radova iz svih krajeva Srbije, pristiglih na javni konkurs Udruženja za podršku osobama sa psihofizičkim smetnjama ZaJedno grada Subotice.
Deo pratećeg programa ove godine čini i master klas pod nazivom NapraviTi dobar film o ženama sa invaliditetom. Šta je za vas dobar film o ženi sa invaliditetom i kakav je položaj žena sa invaliditetom na filmu i u društvu uopšte?
Master klas NapraviTi dobar film o ženi sa invaliditetom – preuzeto sa sr.uhvatifilm.org
Žene sa invaliditetom su diskriminisane po minimum dva osnova, po osnovu roda i po osnovu invaliditeta. Kad se tome pridoda još neki identitet (a identiteti su uglavnom višestruki) diskriminacija je veća i kompleksnija.
Biti žena sa invaliditetom je u očima mnogih, biti manje od žene, manje od osobe bez invaliditeta.
Žene sa invaliditetom u filmu su gotovo neprisutne, prikazane su kao objekti nečije brige (najčešće muškarca), kao metafora muške nesreće, požrtvovanosti, ljubavi. Ili su u vezi sa nekim ko je „oštećen“ jer eto, i ona je kao oštećena pa – njoj takvoj sleduje isto neki sličan.
Dobar film o ženi sa invaliditetom, pokazuje da onaj ko je radio scenario i režiju razume kompleksnost, razume gde se najviše očitavaju neravnopravnosti i kako da je prikaže (bez patetike), pokazuje portret žene bez nepotrebnog veličanja i superherojstva.
Osobe sa invaliditetom nisu superheroji, osim ako to stvarno jesu. Dakle, nisu heroji samo zato što su jutros ustali, zato što su završili školu, zaposlili se imaju partnerstva/brak i decu. I volela bih da svi postanemo svesni toga!
