Angažovani festival Zoom održan je u Rijeci oktobra ove godine sa namerom da iznova ohrabri ulazak mladih umetnica i umetnika u srž društvenih problema uz pomoć alternativnih izvedbenih formi. Festival je pokrenut 2010. godine u organizaciji neprofitne organizacije Drugo more iz Rijeke koja teži stvaranju platforme za mlade umetnike i umetnice. Uz saradnju projekta Create to Connect – Create to Impact, autorke i autori performansa dobili su dodatna sredstva da testiraju granice poznatih pozorišnih formi. Kolektivni cilj bilo je angažovanje publike u prepoznavanju i diskusiji o aktuelnim temama poput savremene pozicije žena u društvu, ekologije i masovne privatizacije kao posledice kapitalizma.
Roza kletva
Odnose među ženama na jedinstven način obrađuje instalacija sa plesnom izvedbom Roza kletva. Koncept i instalaciju osmislila je riječka umetnica Rina Barbarić, dok izvedbu i scensko oblikovanje potpisuju Andreja Brozović Adžić-Kapitanović, Kristina Paunovski i Koviljka Ljuština. Posetioci festivala imali su priliku da pogledaju kratki performans u nekadašnjoj fabrici Exportdrvo Rijeka, dok je propratna instalacija ostala dostupna za obilaske i narednog dana. Na ovaj način su posetioci bili ohrabreni da se vrate i obiđu instalaciju iz druge perspektive, kao izložbu odvojenu od performansa.
Autorka Rina Barbarić predstavila je prijateljstvo triju žena kao manifestaciju i odnos triju materijala – metala, stakla i plastelina. Gosti koji su došli na otvaranje Roze kletve zatekli su tri devojke koje se bore da ustanu, što na kraju uspevaju uz postepeni, zajednički napor i potporu. Kostimi su svedeni na trikoe, a scenografija na bazičnu reprezentaciju materijala, što priču čini univerzalnom u kontekstu vremena i mesta izvedbe. Autorke pokretom pripovedaju muku s kojom se svaka žena kreće kroz svakodnevnicu, kao i snagu ženskog kolektiva. Umetnice plesom oslikavaju karakteristiku sopstvenih materijala: rigidnost metala, fleksibilnost plastelina i jasnoću stakla.
Sudbina žena i njihovih materijala je isprepletena, što je dodatno naglašeno i elementima scenografije. Svaka konstrukcija na sceni sastavljena je od jednog primarnog materijala, ojačanog tragovima druga dva materijala. Ogledalo na sceni jeste stakleno, međutim sadrži metalne bodlje i plastelinsku mrlju u podnožju; plastelinska zmija leži na opiljcima metala, a stub od metalnih šipki okružen je plastelinskom piljevinom. Primarne osobine materijala nadograđene su ovim procesom mešanja, baš kao što su karakteri izvođačica sa početka izvedbe upotpunjene njihovim zajedničkim pokretom. Teza autorki Roze kletve, da zajedništvo ne mora da dolazi po cenu ličnog identita, već najveća snaga leži u zajednici, pokazana je kako kroz ljude, tako i kroz predmete.
Bakice
Dokumentarna predstava Bakice tematizuje ženske odnose tako što stavlja žrtve savremene birokratije u centar zbivanja. Dramaturgiju i režiju potpisuje ljubljanska rediteljka Tjaša Črnigoj, a predstavu izvode Sendi Bakotić, Vanda Velagić, Anja Sabol i Ana Marija Brđanović iz riječkog kolektiva Igralke. Publici su predstavljene istinite životne priče penzionerki predstavljenih pseudonimima Albina, Marta, Suzana i Ljudmila. To su žene čiji radni staž država nije prepoznala, zbog čega imaju vrlo male ili nikakve penzije i preživljavaju od skupljanja reciklažnih flaša. Iako svaka od bakica iza sebe ima pun radni vek, ostale su zaboravljene i bačene kao flaše koje skupljaju.
Problem brojanja radnog staža i nedostojne penzije potkrepljen je informacijama i statističkim činjenicama. Kroz predstavu publika saznaje da se penzije baka kreću od 1222 kune (oko 19.000 dinara) do nula kuna, kao i da su žene starije od 65 godina najugroženija grupa u hrvatskom društvu. Ove informacije autorke su iznosile tek nakon što bi pitale članove publike za njihovo mišljenje o visini prosečne penzije ili razlike u platama između polova, čime je poljuljana tradicionalna ograda između izvođača i gledaoca. Performans je angažovan kako na društvenom, tako i na ekološkom nivou, i podseća gledaoce na nevidljivi svet otpada i nesigurnih životnih uslova iza hipermarketa.
Gledaoci su pritom imali priliku da pre izvedbe Bakica kupe programsku knjižicu predstave, odakle je sav prihod otišao marginalizovanim ženama čije su lične priče osnova za nastanak predstave.
Private Property – Access Forbidden
Novina na ovogodišnjem Zoom festivalu jeste uvođenje virtuelnog prostora igre kao novi, savremeni prostor teatra.
Slovenački programer Jaka Železnikar u saradnji sa organizacijom Bunker iz Ljubljane predstavio je onlajn izložbu Private Property – Access Forbidden (Privatan posed – Ulaz zabranjen). Instalacija sadrži virtuelnu mapu, smeštenu u 2026. godinu i predstavlja u potpunosti privatizovan svet gde nijedna država ili vodena površina više nije dostupna neprivilegovanom pojedincu. Ulaskom na link izložbe gledalac ima pristup detaljnoj mapi gde može jednim klikom da pronađe informacije o pristupnosti teritoriji ili resursa. U najboljem slučaju se ulazi u Francusku za 50 evra, međutim samo kilometar dalje može biti teritorija gde se upad kažnjava smrću. Sa obzirom na činjenicu da svakodnevno prisustvujemo novim oblicima privatizacije u, do skora nezamislivim razmerama, izložba predstavlja podsetnik na jedan mogući svet u bliskoj budućnosti.
Umetnice i umetnici festivala Zoom 2021. prepoznali su potrebu da svog gledaoca podstaknu na razmišljanje i postave pitanja poput rodnih odnosa, slobode i masovne privatizacije.
Misija festivala da stupi u nove vrste izvedbenih formi uspešno je izvedena, naročito u oblasti participacije publike. Neupućena, do skora ušuškana pozorišna publika u mraku sada je stekla način da postane deo aktuelnih dešavanja samo svojim glasom i pojavom, kao i da upozna svet izvan granica svog sedišta. Jedna izvedba ne može da promeni državne, kamoli svetske probleme rodne neravnopravnosti i birokratskog pakla, međutim značaj angažovane umetnosti leži u održavanju ovih tema u životu kroz razgovor. Pred izvođačima je i dalje dug put ka izvlačenju gledaoca iz pasivnog posmatranja u participaciju, međutim publika festivala Zoom je pokazala spremnost i interesovanje za nove pozorišne forme, stoga bi bilo zanimljivo dogodine videti performanse i izvedbe koji dodatno istražuju mogućnosti pozorišta konfrontacije.