…najdužem i najrasprostranjenijem Motovunu do sada…
Podstaknuti zabavnim i inspirativnim prisećanjima na same početke ovog festivala, koje profesor i reditelj Rajko Grlić nudi u svojoj knjizi Neispričane priče, odlučili smo da istražimo Motovun Film Festival, najšarmantnije filmsko zbivanje specifičnog duha.
Na Istarskom poluostrvu, na 270 metara nadmorske visine, pored reke Mirne, među bogatim šumama i još bogatijim vinogradima smešteno je jedno malo, srednjovekovno filmsko brdo – Motovun. Mesto gde se prema legendi „križaju zmajske brazde“, te eto objašnjenja za neobjašnjivu atmosferu i idealne lokacije za širenje filmskog entuzijazma. Bez crvenog tepiha, glamura i formalnosti, ovaj festival svojim programom iz godine u godinu sve više parira Veneciji, Berlinu, Sarajevu… To je mesto, kako i u samom opisu na sajtu festivala piše – odmor za dušu umornih filmskih jahača. I svih ostalih.
„Mi ne želimo biti veliki, mi ne želimo biti pretenciozni, mi želimo biti mali festival, mi želimo biti šarmantni i veseli i smisao našeg postojanja je da se filmovi gledaju na ljepom mestu, u veseloj atmosferi i da vratimo celom tom činu užitak.“
Igor Mirković, direktor festivala o festivalu
Pre svega
Kako Rajko Grlić u svojim Neispričanim pričama navodi, sve je počelo 1970. godine, kada su on i Živko Zalar, obojica mladi studenti FAMU, krenuli u potragu za malim, napuštenim gradićem kako bi snimili svoj diplomski film Povratak. Živkov otac naveo ih je na idealno mesto duboko u unutrašnjosti Istre. Film je snimljen u Oprtlju, a ekipa odsela u Motovunu. Međutim, da li zbog lepote mira ili, mnogo verovatnije, zbog ukrštenih „zmajskih brazdi“ to mesto je postalo Grlićeva obavezna godišnja destinacija. Vremenom su počeli pristizati brojni prijatelji, umetnici, glumci… Među njima su najčešći posetioci bili Goran Marković, Điđa Karanović, Branko Cvejić… Upravo su 1970-te godine doba urbanizacije Motovuna, kako saznajemo u dokumentarnom filmu Gradovi sanjaju ljude (film koji je otvorio festival 2018. godine). Ovaj gradić je u tom periodu od sasvim pustog postao druga turistička destinacija u Jugoslaviji, odmah nakon Dubrovnika.
„U počast motovunskim druženjima jedna od završnih scena serije Grlom u jagode, Bumbareva svadba, događa se u Motovunu. Matičara igra Vergilio Soldatić, direktor Hotela „Kaštel“ u kojem smo često gotovo jedini gosti.“
Neispričane priče – Rajko Grlić
Imaginarna akademija
Članovi Imaginarne akademije u Grožnjanu 1996. godine – preuzeto sa: Factum Documentary Film Project
Kao odgovor na strogu političku kontrolu kinematografije sredinom devedesetih, Grlić zajedno sa režiserom Nenadom Puhovskim i scenaristom Vjeranom Zuppa u Grožnjanu (gradiću sa pogledom na Motovun) osniva filmsku radionicu – Imaginarna akademija. Pošto su se oko nje okupljali ljudi od filma, profesori i đaci iz regije i čitave istočne Evrope, akademija je bila osporavana od strane političkih neistomišljenika, što je u to osetljivo vreme netrpeljivosti koja je vladala 1990-ih mogao biti problem. Pa i sam tadašnji predsednik Hrvatske, Franjo Tuđman optužio je članove Imaginarne da vrše „dekroatizaciju hrvatske kulture“.
Akademija je vremenom podeljena na radionice igranog i dokumentarnog filma koje su vodili Nenad Puhovski i Karpo Godina. Upravo iz te podele nastaju Motovun Film Festival, kao predstavnik igranog, i ZagrebDox, festival dokumentarnog filma. Tako su mirni gradići u srcu Hrvatske postali „okupirani“ filmskim svetom i bogatiji za nekoliko bioskopa među kojima je prvi „Kino Bauer“.
Mnogi članovi Imaginarne, i predavači i učenici, činili su prvu postavu selektora i koordinatora Motovun Film Festivala. Godinama kasnije neki od njih pojavljivali su se kao autori svojih filmova i dobitnici motovunskih nagrada. Poslednja u nizu jeste Dana Budisavljević koja je prošle godine predstavila svoj film Dnevnik Diane Budisavljević, gde je nakon projekcije održala govor prisećajući se samih početaka svoje karijere i festivala.
„A da probamo u Motovunu?“
Student Imaginarne akademije, Boris Matić, spremao se da osnuje Festival debitantskog filma u Zagrebu. Međutim novac i prostor za osnivanje bilo kakvog događaja u posleratnoj Hrvatskoj bio je mnogo imaginarniji nego li Akademija sa koje dolazi. Grlić i Matić, zato su sklopili dogovor sa opštinom Motovun pod sloganom „Vi nama bioskop, mi vama festival“. Započet je motovunski festivalski život 1999. godine, o čemu Rajko Grlić šarmantno i s toplinom piše u svojoj knjizi Neispričane priče.
Putovanje kroz tajnu istoriju festivala – preuzeto sa: Motovun Film Festival
Činjenica je da je potrebe za festivalom bilo, što zbog posleratne situacije, što zbog nedostatka nezavisnih filmskih festivala koji daju šansu manjim i nezavisnim produkcijama. Nenad Puhovski smatra da je festival nastao kao odgovor na veliki, etabilirani Pula Film Festival i kao komentar na tadašnju političku situaciju. Takođe ga poredi sa Vudstokom navodeći da je ideja okupljanja mladih oko festivala prisutna od samog početka.
„Motovun je majka i začetak svih nezavisnih festivala u Hrvatskoj. On je krenuo kao jedna mala oaza u tada dosta kompaktiranoj državi.“
Nenad Puhovski
Motovun slavi umetničku tvrdoglavost i neukalupljenost te zbog toga svake godine veći deo festivalskog programa čine filmovi, autori i teme koje se bave nekim socijanim fenomenima. Od filmova koji su bili pred zabranom u svojoj zemlji, do onih koji se bave migracijama, feminizmom i drugim gorućim pitanjima. U tom duhu, 2014. godine žiri za glavnu nagradu festivala činili su autori koji su zbog svojih uverenja proterani u egzil ili završili u zatvoru. Članovi žirija bili su primorani da glasaju iz inostranstva ili pritvora čime je odabir dodatno otežan. Najteže je bilo uspostaviti komunikaciju sa režiserom Džafarom Panahijem koji se nalazio u Iranu, a kome je festivalska ekipa ilegalno, kršeći iranske zakone, dostavljala filmove. Jedini prisutni predstavnik žirija na festivalu bila je Ina Ševčenko – feministkinja i aktivistkinja iz Ukrajine.
„Motovun sam znao i ranije, prije nego su ovde počeli filmski festivali. Sada to nije samo ljepo mesto na bregu, nego zaista jedan značajan svakogodišnji događaj koji širi slobodu, širi vidike, povezuje nas sa svjetom i svim ostalim čega nam nedostaje.“
Bogdan Žižić primajući nagradu „50 godina“ 2017. godine
Kako bi potvrdio nezavisnost koju proklamuje, festival je 2014. godine simbolično proglašen Nezavisnom zonom Motovun. Tom prilikom okačena je zastava, izdat pasoš i osmišljena himna. Svake godine na festivalu su prisutne zemlje partneri, te publika ima priliku da uživa u turskoj kuhinji, irskom plesu, islandskom tradicionalnom pozdravu ili romskoj muzici, a kojom je i započet 16. festival uz legendarnu „Za Beograd“ (Ko to tamo peva) u originalnoj postavi.
Propeleri, maverici i pedesetogodišnjaci
Nagrade festivala; preuzeto sa: Motovun Film Festival
Prvo priznanje koje se dodeljivalo na Motovunu bila je nagrada „50 godina“. Simbolična počast domaćim filmskim gromadama, ljudima koji su pola veka menjali i doprinosili razvoju kinematografije. Ovo priznanje prvo je uručeno Branku Baueru i Tomislavu Pinteru. Zatim godinama kasnije pridružili su im se i Veljko Bulaić, Lordan Zafranović, Živko Zalar, Mustafa Nadarević, Rade Šerbedžija, pa i sam Rajko Grlić…
Nagrada Maverick – individualnoj, svojeglavoj, nezavisnoj osobi, autoru sa slobodnim duhom i inovativnošću, prvi put je ostala nedodeljena 2019. godine, kada je trebala pripasti jednom od najvećih maverika – Dušanu Makavejevu, koji je preminuo ranije te godine. Kako bi se ispravila nepravda, jedan od festivalskih bioskopa od tada nosi naziv „Kino Mak“.
„Motovun je dobio svetsku stvar, iako je on sam konstruisan tako da je između zemlje i neba“
Makavejev nakon prvog festivala 1999. godine
Te godine u ulozi počasnog gosta u Motovun došao je Andrej Bujalski – američki nezavisni režiser, utemenitelj mumblecore filmskog žanra i jedan od Makavejevljevih studenata na Harvardu. Bujalski je ispričao o tome kako je Makavejev na oproštajno veče svoje klase došao kod studenata sa lutkom koju je razbio na parčad, te svakom dao po jedan deo i rekao im da se jednog dana opet svi sastanu i sastave delove. Upravo je sklapanje lutke započeto te godine u Motovunu.
Otvaranje 22. MFF-a filmom W.R. Misterije organizma Dušana Makavejeva – preuzeto sa: Google search
Pored navedenih, tu su i ostale ne manje bitne nagrade – Propeler za najbolji film, FIPRESCI nagrada Udruženja filmskih kritičara, kao i nagrada Motovunski kratki za kratkometražne filmove čiji dobitnik automatski postaje kandidat za nagradu Evropske filmske akademije. Neki od dobitnika ovih priznanja su, danas dobro poznati, P.T. Anderson, Lars Von Trir, Ken Louč, Anješka Holand i Stiven Doldri sa svojim Billy Elliot-om kome je ovo jedna od prvih nagrada (naravno i njemu je dodeljen festivalski bioskop „Kino Billy“).
Bez 13. Motovun Film Festivala
Osnovan na rubu milenijuma, obeležen pomračenjem Sunca, kao da je i samo znalo da je za dobre filmove potreban dobar mrak, Motovun film festival nastavlja da raste što programom što značajnošću za mlade filmske autore pružajući im brojne prilike. Neki uspeh ovog festivala objašnjavaju sujeverjem zbog preskočenog 13. po redu Motovuna. Međutim objašnjenje nije potrebno, jer nam je Motovun pokazao – da bi festival opstao neophodni su samo dobri filmovi, atmosfera i otvorena publika.
U susret 23. Motovunu
Motovun putuje u Zagreb – preuzeto sa: Motovun Film Festival
Zbog dobro poznate pandemijske situacije, Motovun je kao i mnogi drugi festivali morao da se snađe. Zato je danas pred nama najrasprostranjeniji i najduži, 23. festival do sada pod sloganom „Motovun putuje“. Sa početkom od 30. jula pa narednih 40 dana publika će imati priliku da vidi brojne filmske naslove koji su obeležili ovu, ali i godinu za nama. Između ostalih to su i makedonski kandidat za Oskara Bog postoji, njeno ime je Petrunija, film Ajvar, Moj jutarnji smeh, Slatke stvari, U krugu, Zaposlene devojke… Festival započinje predpremijerom filma Tereza37 Danila Šerbedžije u Motovunu, što je ujedno i jedina projekcija u tom gradu, odakle Motovun Film Festival kreće na turneju širom Istre, a zatim i čitave Hrvatske. Srećan mu put!
