Alternative film/video je internacionalni festival alternativnog i eksperimentalnog (pretežno kratkometražnog) filma osnovan 1982. godine od strane Akademskog filmskog centra (AFC) pri Domu kulture Studentski grad (DKSG). Alternative već decenijama održava duh AFC-a u kome su šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih reditelji Kokan Rakonjac, Živojin Pavlović, Dragoslav Lazić, Sava Trifković, Tomislav Gotovac i mnogi drugi stvarali filmove ograničenog budžeta na neograničenom formalnom i sadržinskom igralištu alternativnog filma. Na ovim osnovama nastaju i pravila Alternativa – „traže se inovativni, eksperimentalni, istraživački, avangardni, lični i politički radovi“ – piše u pozivu za prijavu na festival.

Alternative, plakat, 1986.

Ono po čemu su i AFC i Alternative najistaknutiji je upravo ohrabrivanje amaterskog filma, pa se tako i pri samoj prijavi na sajtu Alternativa nalazi uputstvo o tome kako snimiti film mobilnim telefonom. Alternative imaju istoriju angažovanog festivala, i budući da su i ovaj festival i AFC nastali zahvaljujući javnom ulaganju u kulturu u jugoslovenskom socijalizmu, vrlo je jasno zašto prepoznaju važnost podrške amaterskom filmu. Svako ima potrebu da se bavi umetnošću (onda kad nije eksploatisan na radnom mestu) i bavljenje umetnošću treba da bude omogućeno svakome. Vedran Šuvar, u debati o filmskom amaterizmu održanoj 2018. godine povodom objavljivanja njegovog „Manifesta amaterskog filma“, ističe:

„Konkretno, htio sam se obračunati s tendencijom da se amaterizam prikazuje samo negativno, i to kroz opreku s profesionalnim stvaralaštvom, a smatram da amaterizam ima specifičnu vrijednost za društvo jer dopušta svim građanima inkluzivnost za razliku od profesionalizma koji je ekskluzivan. U amaterizmu svi mogu uzeti kameru i aktivno raditi na filmu, dok nas npr. holivudski film tretira isključivo kao publiku, ne otvara prostor za ravnopravnost između publike i djelatnika te počiva na strogoj podjeli rada. Amaterizam stoga i štiti neke kreativne oblike djelovanja: on je spontaniji i slobodniji, što su ideali kreativnog rada općenito.“

Budući da od 1993. godine svedočimo procesu komercijalizacije visokog obrazovanja, uvođenju školarina i podizanju njihovih cena, a istovremenom siromašenju stanovništva, urušavanju radnih prava i povećanju nezaposlenosti, postaje jasno da studiranje filma postaje sve nepristupačnije siromašnijem delu stanovništva koje ne može da priušti školarinu samofinansirajućeg studenta/kinje od 220.000 dinara na Fakultetu dramskih umetnosti, niti od 125.000 dinara na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, uz plaćanje troškova stanarine, niti da obezbedi opremu i časove režije koje bogatiji delovi stanovništva mogu da priušte, a potom, i za one koji uspeju da se upišu na budžet uprkos svim klasnim preprekama, pitanje nabavke finansija za film postaje sve misterioznije vremenom, dok sindikat filmskih radnika još uvek ne postoji.

I šta da radiš ako imaš potrebu za pravljenjem filma ali ne i uslove da ga stvaraš kako ga stvaraju snađeni profesionalci? Odeš u Akademski filmski centar i na Alternative, uzmeš telefon ili prvu iznajmljenu kameru koja ti padne pod ruke i usudiš se. Ne zanima te šta će reći filmski kritičari. Ne zanima te šta će reći stručnjaci i oni koji veruju u to da išta, a posebno neka diploma, treba da napravi takvu izmišljenu stvar kao što je autoritet, a posebno u umetnosti. Snimaš, pa makar bilo i užasno. Jednom ćeš uhvatiti nešto magično. Koga briga, ionako ne zarađuješ. Ti si amater; ti ovo voliš.

Alternative prethodnih godina u centar svojih tema stavljaju upravo pojmove kao što su kolektivizam, igra sa futidžom, subverzija, istražujući nove nijanse značenja alternativnog filma i nove načine na koje se on suprotstavlja komercijalnom filmu: suprotstavlja se uslovima proizvodnje u kojima manjina ima monopol nad izvorima finansiranja, suprotstavlja se privatnoj svojini i uzdizanju pojedinih autora-zvezda iznad dela koje je zapravo kolektivno, suprotstavlja se podržavanju vladajuće ideologije u brojnim komercijalnim filmovima. Svi filmovi Alternativa uporno pokušavaju da održe ideju novog filma, bez obzira na niski, odnosno, nikakav budžet koji im je na raspolaganju.

Kolektiv, plakat za Alternative 2018.

Ove godine, Alternative nemaju tematski okvir. Sa godinom kakva je 2020, dobro da ste imali snage da snimite bilo šta. Ne iznenađuje što veliki broj selektovanih filmova na ovogodišnjem festivalu spada u žanr alternativnog horora, bilo po svojoj sadržini, baveći se temom veštica, prizivanja duhova, prateći igru mačke i zmije uz jezivu pesmu sa ljubavnim tekstom (DNA, r. Niko Novak, Matevž Jerman), bilo po svojoj formi – upotrebom gliča za uništavanje slike, korišćenjem zazorne muzike, snimanjem blago sablasnih prizora poput zavese koja se ljulja na vratima terase u crno-belom, ili onih više na granici sa gor-hororom.

Autorki ovog teksta dosta je i hororične godine, i hororičnih narativa i hororičnih likovnih i zvučnih efekata, pa je napravila svoju listu omiljenih filmova sa ovogodišnjeg festivala, koja se sastoji od filmova koji odlaze dalje od prikazivanja neprijatnosti, što je najlakša stvar za izazvati umetnošću, i od koje uglavnom nemamo baš neke koristi kao gledaoci/teljke.

  1. Petnaesti rođendan, Adrijana Lopez Garibej (Quinceanera, Adriana López Garibay), Meksiko, 11:04 min

Tridesetogodišnja autorka osvrće se na dokumentarne, kućne snimke sa svog 15. rođendana, uz prisutnu čudnu distancu od sebe-tinejdžerke, koja je samo želela da bude najlepša devojka kako bi imala svog prvog dečka. Istražujući snimke, autorka istražuje obrasce ženske rodne uloge koja ju je vremenom sve više ograničavala. Korišćenjem kolaža, split-skrina i ispisivanjem toka svesti u beležnici na računaru istovremeno sa projekcijom videa na kojima su snimci autorke-tinejdžerke, ali i drugih devojčica, devojaka i žena i ostatka njene rodbine, (koji svi imaju nešto da kažu o ženskom petnaestom rođendanu i o postajanju ženom) postiže se značajan introspektivni uvid u temu filma.

15. rođendan, skrinšot iz filma

15. rođendan, skrinšot iz filma

Autorka se pri kraju filma pojavljuje u svom sadašnjem, tridesetogodišnjem izdanju, sa fotoaparatom u ruci, uz reči: „Sviđam se sebi ovakva kakva sam, više kao ona koja želi, nego kao ona koja je željena.“ Tim jednim kadrom i jednom rečenicom, ovaj film postaje otelotvorenje ideje Lore Malvi, koja je analizirala objektivizaciju žena na filmu, koje su se gotovo uvek prikazivale kao objekat želje, dok bi se publika mogla identifikovati samo sa muškarcem. U ovom kratkom filmskom istraživanju u kome je autorka i objekat istraživanja i posmatranja i subjekat koji istražuje i posmatra, dolazi do sjedinjavanja ove dve funkcije i do prihvatanja sopstvene objektivizovane prošlosti i prigrljavanja svoje promene.

15. rođendan, skrinšot iz filma

  1. Dok mi prsti ne prokrvare, Vado Vergara (Until My Fingers Bleed, Vado Vergara), Brazil, 5:00 min

Dok brazilski konzervativni desničarski predsednik Bolsonaro drži govor, i dok u pozadini ide nacionalna himna Brazila, brojni umetnici naporno flomasterima, hemijskama, temperama, olovkama boje ogromno belo platno u crvenu boju. Na kraju svog govora, Bolsonaro izjavljuje kako neće dopustiti da brazilska zastava ikada postane crvena, nego da će večno ostati zelena i žuta. U tom trenutku, vidimo rezultat napornog bojenja umetnika u crveno – dok im prsti ne prokrvare.

  1. Reka, Vivijan Kastro (River, Vivian Castro), Brazil/Čile, 15:03 min

Autorka-naratorka u off-u priča o izgradnji centra Čilea i o siromašnoj periferiji oko tih velelepnih zgrada. Jednostavnim kontrastom slika, fokusom na radnike na gradilištu bogatih i razrušene kuće u kojima sami radnici žive, politička poruka Vivijan Kastro je više nego jasna.

Reka, skrinšot iz filma

  1. Sve što je blizu postaje daleko, Fransisko Buza (Everything Near Becomes Distant, Francisco Bouzas), Argentina/Španija, 12:30 min

Kratki film o mladosti i smrti. Tinejdžeri pričaju jedni sa drugima o svojim snovima vezanim za smrt i bolest bliskih osoba, prisećaju se sna o svom drugu koji je umro mlad i o snu o izlečenju majke jednog od njih. Nemarnom, razigranom, mladalačkom svakodnevicom, sa veselim pop i trep pesmama u pozadini, odjednom dominira zvuk jezive muzike iz off-a, koja najavljuje prisustvo smrti. Međutim, ovaj film nam govori da pričanje o smrti služi kao način prevazilaženja straha i jačanja prijateljstva.

  1. Arijana, Rodrigo Gomez (Ariane) Portugal, 3:01 min

Na svakim Alternativama bavljenje digitalnim svetom i njegovim značenjem u kontekstu kapitalističkog i konzumerističkog društva je neizostavno, uz kritički osvrt i dočaravanje jeze. Arijana je film o kompjuterski generisanoj devojci koja se pojavljuje na brojnim reklamama, srećno lice koje smo videli hiljadu puta, a koje je potpuno izmišljeno samo da bi nam kroz to što nam izgleda poznato prodalo određeni proizvod, od haljine do Donalda Trampa.

  1. Andrej, Nataša Kantvel (Andrei, Natasha Cantwell) 1:18 min

Kratki eksperimentalni film u retro kinematografskoj estetici u kome protagonista od sredine tostova hleba pravi bele kuglice i prazne kvadrate, kojima ukrašava drvo. Kratka egzistencijalistička bajka slobodna za učitavanje. Ovaj film jedno je od nagrađenih ostvarenja ovogodišnjeg festivala.

  1. Prvih par momenata prvog jaunara, Eneos Čarka (The First Few Moments of the First of January, Eneos Çarka) 12:40 min

Žena spava na krevetu, dok se pored nje na zidu projektuje film, sa kojeg rečenice polako ulaze u njeno uvo, koje kamera sve više zumira, dok se ne nađe u njenom snu, na koji se odražavaju rečenice sa filma u virtuelnoj stvarnosti nalik na video-igricu. Na kraju se vraćamo filmu, uz sanjivi utisak o iskustvu između realnog i nadrealnog, svesti i podsvesti kakvo nam daje buđenje.

Zaključak

Sami sinopsisi ovih filmova daju uvid u teme koje zanimaju autor(k)e alternativnog filma, kao i u domete njihovog rada, koje svakako treba podsticati da odlaze dalje u istraživanju slobodne forme i raznolikih tema (nasuprot preispitanim ili sto puta viđenim). Ovakva vrsta hrabrosti dobro bi došla i profesionalnim autorima, smatra Vedran Šuvar:

„Mislim da se čovjek uvijek može baviti amaterskim filmom, čak i ako je profesionalni filmaš. Recimo, dok profesionalac čeka odobrenje svog projekta – a to se dogodi jednom u dvije-tri godine – on ima priliku u Kinoklubu razvijati svoje postupke tako da njegov profesionalni film bude sukus tih postupaka. Kinematografija bi mnogo brže napredovala kad bi amaterizam bio takav dodatak profesionalizmu, a ne njegova suprotnost prema kojoj se profesionalci često odnose kao bullyji.“