Ovogodišnji 48. INFANT – Internacionalni festival alternativnog i novog teatra održan je na prostoru Kineske četvrti od 2. do 5. septembra u okviru festivala Kaledioskop kulture. Reditelj Aleksandar Popovski, selektor glavnog programa, odabrao je ukupno četiri predstave iz zemlje i regiona koje, u najširem tematskom okviru, govore o ulozi pojedinca u zajednici – u kolektivu na poslu, ansamblu u pozorištu, društvu u celini.
Kritike predstava su nastale na radionici pozorišne kritike Razgled koju je vodio dramaturg Svetislav Jovanov.
Besmislom o besmislu
Pošta, preuzeto sa infant.rs
Pošta, Slovensko narodno gledališče Maribor, Slovenija
Početak festivala obeležila je predstava Pošta, Slovenskog narodnog gledališča Maribor, u režiji Juša Zidara, a po tekstu Roka Gregora Vilčnika. Priča prati tri glavna junaka Žunka (Žan Koprivnik), Koritnika (Blaž Dolenc) i Delareu (Gregor Podričnik) koji su radnici državne pošte čija je jednolična svakodnevnica ispunjena besmislom, sumornošću i nezadovoljnim strankama (sve frustrirane posetioce pošte tumači Minca Lorenci).
Na samom početku odmah nakon izlaska glumaca na scenu, kroz kostim (Tina Bonča) i prenaglašenu glumu, postaje nam jasno da je reč o tipskim likovima. Odeveni su u karirane pantalone na tregere, bele košulje i kravate sa prenaglašenim stomacima, te se čini da je iskarikiranost kroz pokret i mimiku suvišna.
Glavni problem predstave jeste odsustvo gradacije i razvoja radnje. U startu je očigledno da se radi o neostvarenim i sumornim životima lako zamenjivih radnika u pošti u kojoj ništa ne funkcioniše, da je njihova uloga u društvu beznačajna, a protokoli na poslu koje verno poštuju ne doprinose ničijem napretku. Ali ove činjenice se do kraja samo ponavljaju i potvrđuju. Iako su takvi likovi već viđeni i dobro poznati iz brojnih predstava, filmova i književnih dela, pa je njihova sudbina predvidiva, njihovi karakteri mogu biti uzrok i posledica brojnih događaja, ali ne i sama tema predstave (što je ovde slučaj).
Postavlja se pitanje šta je onda motiv za stvaranje ovakvog dela i kome se ono obraća?
Jasno je da su autori želeli da prikažu apsurd postojanja radnika u birokratskoj mašineriji što bi moglo da rezonuje sa današnjom publikom, međutim, stiče se utisak kao da su junaci zarobljeni u stereotipu socijalističkog uređenja gde se u državnim firmama ništa ne radi. Tako je Pošta propustila priliku da postane relevantna predstava za savremenu publiku.
Scenografija (Branko Hojnik) je simetrična i sterilna – realistični prikaz uređene pošte, ali u kojoj klijenti zbog nedostataka novca i poštanskih markica, ne mogu da pošalju pismo, niti podignu novac. Suštinski, scenografaija takođe nije otišla dalje od početne ideje predstave pa je i najnepažljivijem gledaocu bilo dovoljno svega par minuta kako bi mu bilo jasno o čemu se radi u predstavi.
Spektakl? Spektakl!
Spektakl, preuzeto sa infant.rs
Spektakl, Studio za suvremeni ples, Zagreb, Hrvatska
Drugog dana INFANT-a zagrebačka trupa Studija za suvremeni ples, a pod vođstvom koreografkinje Irme Omerzo i dramaturškinje Jasne Jasne Žmak, predstavila je svoj Spektakl. Plesna izvedba je najpre omaž bogatoj istoriji Studija i nudi nam čitav rečnik pokreta koji su nastajali od samog osnivanja 1960-ih. Razmatrajući sinhronizovanost i jedinstvo, šta ono daje i kako se doživljava na sceni (ali i van nje), izvedba preispituje i sam pojam spektakla.
Na samom početku plesačice nam nespretnim pokretima predstavljaju početak, prve plesne korake koje odlikuje neveštost, ali i vidljiva koncentracija i želja za napredovanjem. Vremenom njihovo telo postaje sigurnije, oštrije i čvršće, tako pokazujući proizvod čistog rada. Upravo je rad jedan od elemenata koji je ovde pokazan kao nužan za ples. To nam pokazuje i promišljen odabir kostima (Zdravka Ivandija Kirigin), pa i rekvizite kojom se izvođačice služe tokom predstave. Obučene u široku radničku odeću, premeštajući, sklapajući i ponovno rasklapajući teške čelične konstrukcije, prenose nam doživljaj sirovosti i težine koji nosi plesni zanat. Demonstrirajući plesni rečnik, članice ansambla prvo predstavljaju poreklo i istoriju svakog pokreta, a zatim ga iznova i iznova ponavljaju i utvrđuju sa punom koncentracijom i prisutnošću. Već iz prezentacije opšteg kostura plesne koreografije postaje očigledno da je predstava posvećena samoj umetnosti modernog plesa.
Svaka od izvođačica (Ana Vnučec, Dina Ekštajn, Martina Tomić, Ana Mrak, Ida Jolić, Tea Maršanić i Nastasja Štefanić), nezavisno jedna od druge, izvodi svoje pokrete čime se gledaočev pogled konfuzno rasipa tražeći nepostojeću nit kojom može da ih poveže. Upravo u toj individualnosti na sceni i jeste poenta, što nam potvrđuju i kratke rečenice koje učesnice izgovaraju. Ujednačeni pokreti na sceni posmatraču deluju zastrašujuće, zadivljujuće i preteće, a izvođačima oni nude sigurnost i osećaj moći (ovu teoriju možemo proširiti i nezavisno od scene i plesa, a tiče se pojma plemena i potrebe za pripadanjem).
Upravo su sve ovo odlike spektakla po njegovoj definiciji, a koje su ovde namerno izostavljene, tako da sam naziv predstave može delovati drsko i provokativno. Ali spektakl je, na kraju krajeva, svaki događaj određen vremenom i prostorom, koji na neki način uzbuđuje, a ovde je to i te kako postignuto preispitivanjem i prkošenjem ustaljenim standardima koje očekujemo od plesne atrakcije.
Svi strahovi u jednom kupatilu
Golmanov strah od penala, preuzeto sa infant.rs
Golmanov strah od penala, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, Srbija
Golmanov strah od penala, u režiji Ane Đorđević, je adaptacija istoimenog romana Petera Handkea objavljenog pre nešto više od 50 godina. Premijera je održana trećeg dana festivala, a ujedno je označila i početak sezone Srpskog narodnog pozorišta.
Predstava je započela stilizovanom video projekciom prikazujući Jozefa Bloha (Marko Marković), golmana, u trenutku kada treba da odbrani nadolazeći penal. On u tome ne uspeva, nakon čega sledi niz epizoda kroz koje pratimo blagu, jedva vidljivu gradaciju njegove ličnosti: od potištenosti, preko malodušnosti do agresivnosti.
Stavljanjem glavnog lika u drugi plan naspram ostalih prikazuje se njegova pasivnost i nemogućnost za izgradnju bilo kakvih odnosa sa okolinom. Međutim pojava i postupci sporednih likova, u velikoj meri zbunjuje gledaoce. Na primer, studentkinja psihologije (Nikolina Spasić): ako je ona samo sredstvo kojim se razjašnjava Jozefov odnos sa ženom, njeno licemerje i lažna slika njihovog braka, onda je ova uloga krajnje nepotrebna, obzirom da smo vrlo lako to isto zaključili iz prethodne scene. Isto se može reći i za pojavu frizerki (Mina Pavlica i Mia Simonović) u šumi u koju Bloh dospeva iz publici nepoznatih razloga. Istina je da se one pojavljuju u originalnom tekstu romana, ali iz predstave nije jasno: šta one predstavljaju i gde se uklapaju u adaptiranu verziju i što je najvažnije – zašto se baš sa njima završava komad? Ukoliko i postoji odgovor, on na sceni nije vidljiv.
Pojedini segmenti predstave uspevali su da budu prilično simpatični u suptilnom humoru, ali i on je često prekidan bespotrebnim preterivanjem u komediji. Primeri za to su scene sa Jozefovom ženom (Sanja Krajnov) i menadžerom i kasnije upravnikom hotela (Milovan Filipović).
Pored svega navedenog, još jedan nivo nejasnoće ovde izaziva scenografsko rešenje (Ljubica Petrović). Naime, mesta zbivanja se tokom čitavog trajanja predstave neprestano menjaju; od svlačionice, restorana, hotelske sobe, stana ljubavnice, kafane… A scena od početka do kraja, nedvosmisleno zadržava fizičke oznake kupatila. To ne bi bio problem da je ono neodređeno i nekarakteristično: jer, tako bi glumci različitom upotrebom istih predmeta i uvežbanim mizanscenom lako prilagođavali prostor po potrebi. Ali ne možemo a da se ne zapitamo šta lavabo, tuš i bazenske merdevine rade u jednoj kafani ili restoranu. Čak i da postoji odgovor na ovo pitanje, ti detalji ni u jednom momentu nisu upotrebljeni.
Strah od penala poslužio je kao metafora strahu od neuspeha. I šta posle njega? Ili, možda je tačnije pitanje, da li uspeh zaista izaziva zadovoljstvo ili samo obezbeđuje distancu od pritiska okoline? Zbog čega je Bloh anksiozan i kako to rešava? Sva ova pitanja, koja se postavljaju tokom predstave, ostaju da lebde i nakon nje. Takođe, odlaskom Jozefa sa scene ostaje nam problem odsustva pravog kraja. Možda zapravo toj malodušnosti nema kraja. Jedno je sigurno: apatija praćena nizom nejasnoća je i dalje prisutna nakon gledanja predstave.
Budućnost je i bliža nego što se čini
Kao da kraj nije ni sasvim blizu, preuzeto sa infant.rs
Kao da kraj nije ni sasvim blizu, BITEF teatar, Beograd, Srbija
Eksperimentalnom predstavom Kao da kraj nije ni sasvim blizu u režiji Nikole Zavišića i po tekstu Maje Pelević završen je četvrti i poslednji dan festivala. Čitava izvedba odigrava se bez glumaca u prisustvu tehničara, odnosno stjuarta koji objašnjava publici sačinjenoj od petoro ljudi u zaštitinim odelima šta ih očekuje, šta im je dozvoljeno za vreme gledanja predstave (šetanje, ležanje na strunjačama, spavanje…) i kako da rukuju naočarama za virtuelnu realnost. Animacija (Filip Mikić) praćena je poetičnim tekstom o ljubavi, prirodi, o veštačkoj intelegenciji i tehnologiji. U knjizi utisaka koja je postavljena na izlasku iz prostora, najčešće reči kojim publika opisuje predstvu jesu meditativno, opuštajuće iskustvo. Zanimljivo je kako su autori uspeli da tematizuju kraj sveta, a ipak da kod publike ne izazovu apokaliptični osećaj već duboku smirenost.
Sa nadom da kraj nije blizu iščekujemo sledeći INFANT sa internacionalnom selekcijom koja će našoj publici omogućiti da vidi alternativan i plesni teatar iz celog sveta zbog čega je ovaj festival, između ostalog, toliko dragocen.
