Politička korektnost i sitkomi: Sve je mračno u Filadelfiji

It’s Always Sunny ih Philadelphia (Uvek je sunčano u Filadelfiji) američki je sitkom koji se već petnaest godina prikazuje na američkoj televiziji FX, odnosno FXX. Recept za dugogodišnje prikazivanje ovog sitkoma često se pripisuje njegovom odstupanju od tradicije u smislu truda da se nešto tragično prikaže komičnim putem, a da to preživi u dobu vladavine političke korektnosti. Autorka teksta smatra da se odstupanje od prihvaćenih normi najbolje vidi u karakterizaciji i razvoju junaka koji su u sprezi sa svetom priče u kome se ispod crnog humora nalazi kritika realnosti. Tako ćemo se u tekstu mahom posvetiti junakinji i junacima, kao i obradama tema koje često izazivaju „trigerovanje” PC policije (political correctness police).

Podela sitkoma je višestruka — prema mestu okupljanja: porodični dom (War at home, Malcome in the Middle) ili radno okruženje (Taxi, Cheers); prema karakterima: popularni komičar/popularna komičarka (Seinfeld, I Love Lucy), „gang sitcom” (Friends, How I Met Your Mother), „sam/a protiv svih” (Mr Bean). No, ova podela nije striktna jer Cheers je ujedno i sitkom radnog okruženja, jer je bar „Cheers” radno mesto glavnog junaka Sema i mesto u kome se glavni tok radnje odvija, ali i „gang sitcom” jer priča prati dinamičnu družinu koja se u tom baru okuplja. Seinfeld je vezan za popularnog komičara Džerija Sajnfelda, odnosno ekranizovanu verziju njega, ali, Elejn, Krejmer i Džordž nisu manje izraženi junaci od Džerija, tako da se serija može nazvati i „gang sitcom”.

It’s Always Sunny je „gang sitcom” jer je u pitanju grupa ljudi koja provodi vreme zajedno, ali je i sitkom radnog okruženja, jer kafić okupljanja predstavlja i njihovo radno mesto ili bi bar trebalo to da bude. No, pošto je većina epizoda naslovljena sa „The Gang…” (The Gang Finds a Dead Guy, The Gang Buys a Boat, The Gang Gets Romantic) autori Mekelani, Haverton i Dej, nameću svoje viđenje vrste sitkoma kao čistog „gang” što ima i smisla jer u kafiću više piju vlasnici nego mušterije.

Sitkom mora da ima radnju koja će probuditi znatiželju publike, odnosno zaplet treba da bude inovativan i začuđujući kako bi privukao publiku koja ostaje u neizvesnoti kako će te nove okolnosti biti smešne. Two and a Half Men je serija o dva brata, dobrostojećem kantautoru, ženskarošu i pijanici Čarliju i nespretnom Alenu koji živi na bratovljev račun, a njihov pokušaj suživota je ono što publiku zabavlja. Većina sitkoma ima jednostavnu radnju — simpatični,  dvodimenzionalni junaci koje vezuju porodični odnosi, posao, škola ili naprosto mesto bleje pokušavaju da razumeju svet oko sebe, da pronađu ljubav, a svakodnevne zgode i nezgode ih uče da budu bolji ljudi i da dođu do komične spoznaje sebe.

Junaci It’s Alway Sunny Mek, Čarli, Denis, Di i Frenk su vlasnici i suvlasnici — ili bar misle da su (su)vlasnici — kafića Paddy’s pub u Filadelfiji. Od prve epizode The Gang Goes Racist gledateljkama i gledateljima je jasno da su junaci grupa razmaženih, netolerantnih, sebičnih mediokriteta. Karakteri ovog američkog sitkoma proživljavaju nezgode pokušavajući da se obogate, „pronađu ljubav” i naprosto da se zabave na uštrb drugih, ne nalazeći pouku i smisao. Njihovo utočište jeste lokal koji odgovara birtijama koje mi poznajemo, u kome junaci više piju nego što zarađuju — to je mračni, odbojni prostor koji odgovara karakterizaciji i postupcima junaka.

Antropološki pesimizam i nekonvencionalni junaci i junakinja

Kao što smo rekli, uobičajeni junaci sitkoma su simpatični, ponekad tipski, a njihova tipičnost služi poistovećivanju publike sa njima kako bi karakteri, kao i serija, bili voljeni.  Uistinu, moramo priznati da bismo neke od likova rado izbegli u stvarnom životu, poput Džordža iz Seinfelda zbog njegove lenjosti i nemarnosti prema drugima ili Šeldona iz The Big Bang Theory zbog njegovog snobizma. No, kako to Aristotel kaže, leš uživo i leš na umetničkom delu su dve različite stvari, te iako nas leš u stvarnosti tera na povraćanje, naslikani leš u sebi ima neku lepotu da li zbog stila ili forme, zavisi od dela do dela. Tako i ljudi poput Džordža i Šeldona u stvarnosti ne mogu biti naši prijatelji, sem ako nismo mazohisti, ali ih svakako možemo voleti dok ih gledamo na malim ekranima, a sve zavisi od sposobnosti scenarista da ih humanizuju, kao i našeg smisla za humor.

S druge strane, It’s Always Sunny poput britanskog The Office, Arrested Development ili War at Home nema junake koje bismo voleli, a daleko od toga da bismo priznali sebi da neke od osobina i posedujemo. Autori sa stanovišta antropološkog pesimizma kreiraju svoje junake prikazujući kroz njih čovekovu prirodu kao nepopravljivo lošu.

Di, Denis, Mek, Frenk i Čarli su konstantno zajedno, to jest primorani su na to, jer zbog svoje sebičnosti ne mogu da imaju druge prijatelje. U Friends ili How I Met You Mother junaci se svakodnevno viđaju jer uživaju u druženju, dok bi junakinja i junaci It’s Always Sunny sigurno jedni druge izbegavali da postoji neko drugi ko bi ih trpeo. Česte svađe jesu proizvod njihovih udruženih narcisoidnih karaktera, ali i logični sled okolnosti, jer je nezamislivo da se pet ljudi odlično slaže ako sve vreme provode zajedno. Toga na primer nema u Friends i HIMYM (povremene prepirke i nesuglasice se ne računaju), jer međuljudski odnosi u tim sitkomima počivaju na jakom prijateljstvu, ljubavi i razumevanju.

Mek ili Ronald MekDonald (da, baš kao klovn iz franšize brze hrane) jeste katolik irskog porekla koji čvrsto veruje u sva pravila napisana u Bibliji, te je stoga homofob i mizogin. Međutim njegov katolicizam je licemeran, gle čuda, jer u jednoj od prvih epizoda Charlie Wants an Abortion, Mek pristupa ekstremnom religijskom pokretu „pro-life“ formata kako bi imao odnose sa epizodnom junakinjom, članicom te organizacije, zdušno napadajući autonomnost ženskog tela sve dok mu ta junakinja ne kaže da je trudna. Tada Mek izgovara: „Mislim da bi trebalo da abortiraš“, otkrivajući licemernost sopstvenog bića, ali i hrišćanskog fanatizma koji pravila usklađuje prema sopstvenim potrebama.

Pored religioznosti, homofobije i mizoginije, Meka oslikava i preterana želja da se dokaže kao alfa-mužjak što je sve zajedno tokom nekoliko sezona okarakterisano kao latentna homoseksualnost, da bi tek u dvanaestoj sezoni u epizodi Hero or Hate Crime junak priznao da je gej. No, junak ne uspeva da pridobije simpatije publike jer njegov toksični muskulinitet i mizoginija ne jenjavaju već se učvršćuju implicitnim priznanjem da mu žene nisu potrebne.

Denis je narcisoidni sociopata koji je zbog svog fizičkog izgleda „blažen među ženama”. Skoro. Ženskaroši nisu strani gledateljkama i gledateljima sitkoma, tu je Čarli Harper, večni neženja ili Kelso, detinjasti tinejdžer iz Viskonsina, ali, njihova preterana potreba da budu sa ženama opravdana je Čarlijevom nesigurnošću i „mommy issues”, odnosno Kelsovom glupošću i hormonima.

Za razliku od svojih prethodnika, Denisovi postupci nisu opravdani, premda su svakako pojašnjeni, ali, autorske simpatije ne postoje. Naime, Denis nije samo ženskaroš, on je lovac na žene. Junak ima razvijeni sistem koji se, gle čuda, zove D.E.N.N.I.S. u kome je razrađeno kako se ophoditi prema ženi da bi ona zavisila od njega. Dakle, svesni koliko je motiv ženskaroša izlizan, ali i popularan autori It’s Alway Sunny preoblikovali su ga tako da publici bude stran. Ženskaroši su, možete zamisliti zašto, muškoj publici omiljeni likovi za identifikaciju (svi vole Barnija više nego Teda u HIMYM), a ovaj sitkom učinio je ženskaroša odbojnim zato što publika neće da se identifikuje sa potencijalnim serijskim ubicom.

S tim u vezi, Denisa jednom prilikom upoređuju sa Tedom Bandijem koji je bio lep, ali je bio i serijski ubica žena. Da ovo poređenje nije neosnovano autori su nekoliko puta dali nagoveštaj — Denisova ideja da na brodu nijedna žena neće reći NE „because of the implication” ili jezivo udvaranje srednjoškolki ili junakovo znanje da se odrana koža ne može držati u stanu zbog smrada („you didn’t think of the smell”). Tako, Denis prevazilazi arhetipski lik sitkoma i odlazi u mnogo mračnije vode stvarajući jaz između publike i junaka, te publika sa bezbedne udaljenosti može da se smeje onome čega se u stvarnosti ježi.

Diendra Renolds ili Sweet Dee ili samo Di zamišljena je kao jedini glas zdravog razuma, međutim na intervenciju glumice Kejtlin Oslen koja je želela da njena junakinja bude jednako antipatična i neprijatna kao i ostali junaci, Sweet Dee se udaljava od početne ideje. Di je neuspešna komičarka koja radi kao konobarica u Peddy’s pub. U dobu neoliberalnog kapitalizma junakinje sitkoma moraju da budu uspešne poslovne žene sa izuzetkom da stagniraju između poslova ili ako u liberalnom smislu nisu uspešne (direktorice, kreatorke, preduzetnice) njihova ličnost mora da bude luckasta da bi se opravdao njihov „neadekvatan posao”. Fibi u Friends je ulična sviračica i taksistkinja, ali, shodno njenoj šašavosti to ne predstavlja problem. S druge strane, junakinja koja četrnaest sezona nema pravi posao i koja pije kao i njeni prijatelji, ne odgovara modelu po kome se ženski karakteri sitkoma obično prave.

Di predstavlja najomraženiji deo grupe, iako ne možemo reći da se ostali članovi vole i poštuju. Njene ideje se zanemaruju, smisao za humor ismeva, a radne sposobnosti kritikuju. Uistinu, s pravom. No, junakinja koja je najomraženija trebalo bi da pokupi koju simpatiju, kao što je to uspeo Tobi u američkom The Office.

Tobi je HR firme, koji upozorava na kršenje radničkih prava, mogućnost optužbe za rasizam, seksizam i homofobiju, a kao takav u „cringe” komediji predstavlja negativnog junaka. No, zbog svoje požrtvovanosti poslu i torture koju doživljava od strane Majkla, naklonost publike postoji. S Di je situacija drugačija. Koliko god puta da čujemo „Dee, you bitch!” ili pogledamo epizodu The Gang Broke Dee smejaćemo se, jer Di nije što bi Englezi rekli „decent human being”.

Između ostalog, Di je koristila svoju trudnoću da pridobije pažnju ekipe, a posle porođaja uzimala je novac od države kao samohrana majka, iako nije zadržala dete, da bi na kraju napravila sahranu nepostojećoj bebi kako ne bi izgubila novac — time se „sveta uloga“ svih junakinja ikada (retko koja ne zatrudni ili nema dete do kraja serije) travestira, a junakinja još jednom napušta „ideal”.

U skoro svakom sitkomu postoji junak čija inteligencija nije na zavidnom nivou — Kevin u američkom The Office, Kelso u That’s 70’s Show, Džoi u Friends, Luk u Modern Family, Ris u Malcome in the Middle — no, junakovo, blago rečeno, neznanje nadomešćeno je ili dobrodušnošću karaktera ili njegovom inovativnošću koje dovode do smeha. Kevin u jednoj epizodi The Office donosi čili sos koji je napravio za kolege, ali se saplete i prospe, a jelo pokušava da vrati u činiju fasciklama, što naravno izaziva smeh kod publike, dok Ris (Malcome in the Middle) iz epizode u epizodu iznenađuje novim nestašlucima i načinima kako da iznervira svoju majku, učitelje i braću.

Čarli iz It’s Always Sunny bi trebalo da bude taj glupkasti junak, ali umesto samo da je loš đak, loš radnik ili da ima slabije opšte zanje, on je i nepismen i ne zna da čita. Takođe, vrlo je nesvestan svojih (ne)sposobnosti, a pritom je i arogantan. Bez ikakvog predznanja, u epizodama The World Series Defense, The Gang Exploits the Mortgage Crisis, McPoyle vs. Ponderosa: The Trial of the Century predstavlja sebe kao advokata, oblačeći se kao advokat i koristeći ustaljene pravničke izraze, a jedino se „razumejući” u „bird law”.

Komičnost Čarlijevog lika jeste u inovativnosti spoja arhetipa neznalice i neosnovane arogancije. Naime, takav spoj nije tipičan za igrane sitkome, to je način građenja karaktera animiranih serija — Džeri u Rick and Morty, Sten u American Dad, većina likova iz South Park. Naprosto igrani sitkomi moraju da liče na stvarnost, te koliko god da se rugali svojim junacima ne mogu da od njih prave groteskne karaktere. Tako It’s Always Sunny istupa iz „stvarnosti” likom Čarlija približavajući ga liku Erika Kartmena iz South Park-a, koji iako ima deset godina „uzima zakon u svoje ruke” i tuče ljude, ako ne poštuju njegov autoritet.

Čarlijeva grotesknost u vezi je sa njegovom sličnošću sa animiranim junacima, ali, grotesknost drugog junaka je najizraženija u seriji. Frenk Rejnolds je definitivno najčudniji i najčudovišniji karakter serije. Frenka glumi Deni Devito, te je neobičnost ovog junaka izražena u transformaciji legendarnog glumca, scenariste i reditelja. Videti Devita kako jede smeće, ima seksualne odnose u kontenjeru ili izgovara: „I dropped my monster condom that I use for my magnum dong”, da bi impresionirao devojku, šokira publiku kojoj ostaje samo da se smeje dovitljivosti scenarista. Poruka je, dakle, kad već imate velikog glumca u sitkomu, nemojte ga veličati, već ga izmenite do neprepoznatljivosti. S tim u vezi zanimljivo je da je oskarovac Giljermo del Toro glumio neuglednog i zastražujućeg poglavara incestuozne porodice Mekpojl (The Maureen Ponderosa Wedding Massacre i McPoyle vs. Ponderosa: The Trial of the Century) — netipične uloge velikih imena čine njihove karaktere smešnim.

Što se samog lika Frenka tiče, upoznajemo ga u drugoj sezoni kao oca Denisa i Di, koji želi da se razvede od njihove majke i da svoje bogatstvo pokloni siromašnima, no, u istoj epizodi vidimo Frenka kako glumi da je nepokretan kako bi dobio pažnju striptizeta.

Paradoks u građenju karaktera junaka svojstven je sitkomima ali, suštinski likovi se vrlo malo menjaju. Tako vidimo Barnija u How I Met Your Mother kako od ljigavog neženje koji nema poštovanje prema ženama, postaje brižni otac koji kritikuje devojke što dolaze u kafić nepristojno obučene. Iako nehotice, scenaristi samo od mizoginog udvarača prave mizoginog predavača, te je Barni u stvari promenio samo smer svog šovinizma, umesto da ga je prevazišao. Time, njegova „trasnformacija” postoji samo da bi se zadovoljio luk razvoja karaktera u toku sezone ili cele serije, iako je taj razvoj vrlo mali i više tehnički nego suštinski. Naš junak je promenio okolnosti svog života, ali nije ništa novo naučio. S druge strane, „dobronamerni” Frenk samo za jednu noć menja svoju ličnost da bi se ona kasnije razvila u čudovišnost. Tako se tradicionalni razvoj karaktera preoblikuje i ismeva aludirajući na besmislenost ideje da svi protagonisti moraju da budu dopadljivi, a sam postupak travestije tog razvoja čini junaka smešnim.

Dakle, videli smo da se karakteri ne grade i ne razvijaju na način svojstven većini sitkoma, to jest, niti su, niti mogu da postanu dobri ljudi, a distanciranje od stereotipa je ono što te junake u datim situacijama čini smešnim. Elem, kad smo kod manjka razvoja, jedan junak se ipak razvija, ali, fizički. Mek se u sedmoj sezoni pojavljuje sa minimum trideset kilograma više. Naglo gojenje junaka objašnjeno je u epizodi How Mac Got Fat kao Mekova želja da bude bodibilder, ali, pošto nije imao masu, a svi znamo da je masa mama, morao je da se ugoji. Samo.. To je pošlo po zlu.

Ideja autora je u stvari drugačija. Prvo, jeste odgovor na nedostatak razvoja karaktera, to jest scenaristi nadomešćuju intelektualni i emotivni razvoj fizičkim, podvlačeći suštinu — egocentrični sadisti ne mogu da se promene. Drugo, autor i scenarista Rob Mekelani ovim je hteo da prikaže nelogičnost drugih sitkoma u kojima iz sezone u sezonu junakinje i junaci izgledaju identično, ma koliki vremenski period u seriji da je prošao.

S tim u vezi, u poslednjim sezonama junaci It’s Always Sunny nekoliko puta napominju da imaju četrdeset godina aludirajući kako junaci drugih serija na početku imaju između dvadeset pet i dvadeset sedam godina (Friends, HIMYM), da bi tek u sedmoj ili osmoj sezoni napunili trideset, iako su do tad proslavili sedam/osam Božića ili Dana zahvalnosti. Antropološki pesimizam na kome se zasniva filozofija serije ne dozvoljava junacima da se menjaju, videći ih kao suštinski zle, ali, prirodni procesi, starenje i gojenje u ovom slučaju, omogućavaju junacima da se bar fizički promene, jer to je jedini siguran način na koji se ljudi menjaju.

PC kulutra i sloboda humora u It’s Always Sunny

U trenutku kada PC kultura vlada Holivudom, jer postoji potreba da se nadomeste sve seksističke, rasističke i nacionalističke greške iz prošlosti, humor najviše pati. Svaka tema, kako navodi Riki Džervejs, autor britanskog The Office, Extras i Afterlife, može da bude smešna, zavisno kako je predstavite. To znači da se možemo smejati stereotipnim forama, Azijati su loši vozači, crnci diluju drogu i slično, ali, to mora da dolazi iz usta junakinje i junaka koji su nekonvencionalni, u smislu da ne poseduju empatiju ili su Rodžer iz American Dad — vanzemaljci, te se njima ne može uzeti za zlo šta god da kažu jer oni naprosto nisu s ove planete.

S druge strane, ako imamo junakinju poput Elejn iz Seinfeld, koja je feministkinja, a koja u epizodi The Caddy želi da napakosti svojoj prijateljici Sju jer ne nosi brus i dobija više pažnje od nje, tada definitivno govorimo o mizoginiji. Naprosto, autori Dejvid i Sajnfeld su mizogini jer prvo atakuju na autonomiju ženskog tela, a potom zastupaju ideju da se žene međusobno mrze i takmiče ne otkrivajući pravog zlikovca iza toga, a to je naravno patrijarhat. No, da predstavnici PC kulture ne znaju da razlikuju humorističnu obradu stereotipa ili humorističnu obradu nekog društvenog fenomena s jedne strane i rasizma, homofobije i mizoginije s druge strane dokazuje i povlačenje iz etra epizode Board Girls (South Park) zbog intervencije kvir zajednice, jer se u toj epizodi kritikuje iskorišćavanje trans prava u korist opresije nad ženama.

It’s Always Sunny ih Philadephia se od prve epizode bavi društvenim temama koje su tabu — rasizam, abortus, fašizam, želja SAD da dominira svetom… Svakako da postaje jasno nakon upoznavanja junaka da su autori stvorili univerzum u kome sve može da bude smešno jer Di, Frenk, Čarli, Mek i Denis ne percipiraju stvari onakvim kakve jesu, tako da njihova netolerancija nije nešto što vređa publiku. Međutim, oni uspevaju da prođu PC lupu i da se nijednom ne susretnu sa tužbom kao Trej Parker i Met Stoun, a ne možemo reći da je It’s Always Sunny politički korektiniji od South Park-a. Razlozi tome jesu u načinu analize i obrade tih tema.

Jedan od sporednih junaka jeste Čarlijev ujak Džek, advokat koji ima opsesiju prema rukama, koji je skoro sigurno pedofil i koji je uznemiravao Čarlija u detinjstvu. Kada se susretnu sa takvim temama sitkomi uglavnom postaju ozbiljni i razgovorom dolaze do rešenja, a pedofil završava iza rešetaka. Ili zbog insinuacija da su popovi pedofili dobiju tužbu od Vatikana. Kako to čini It’s Always Sunny? Jasno je da Čarli ne može da razgovara sa svojim prijateljima o tome jer će oni taj podatak verovatno iskoristiti za svoje sitne ciljeve, kao u epizodi Charlie Got Molested u kojoj na tuđoj (doduše neistinitoj) traumi Denis i Di isprobavaju svoje psihoanalitičke sposobnosti, a Mek tuguje jer nije dovoljno lep da bi ga neko zlostavljao.

Umesto razgovora, u epizodi The Nightman Cometh Čarli piše istoimenu rok operu o Daymanu koji je zarobljen, a koga jedne noći posećuje Nightman i preobražava ga u viteza koji pobedi zlo i živi srećno do kraja života sa princezom-konobaricom. Taj čin preobražaja Daymana liči na silovanje, što i drugi junaci napominju Čarliju, ali, on odbija to tako da vidi. Frojdova ideja jeste da svaka trauma ili „seksualna izopačenost” može da se prebrodi i suzbije nesvesnom umetničkom obradom, te bi ova rok opera bila Čarlijevo izlečenje. No, u Čarlijevoj nemogućnosti da shvati svoju situaciju i korišćenju opere kao mamca da zaprosi Konobaricu koju opsesivno proganja već petnaest godina, It’s Always Sunny ne daje publici priliku za sažaljenje, a PC detektivima da uoče suštinu.

Druge teme poput rasizma prestavljene su na dovitljiv način — u epizodi The Gang Turns Black junaci sanjaju da se bude kao Afroamerikanci, te umesto da govore, oni pevaju što je aluzija na stereotip da su crnci „dobri u muzici“ i predstavja rasističko ograničavanje jedne rase na određeni kvalitet. No, iako Frenk jedva čeka da kaže „the N word”, a Di govori „mi nismo jedni od njih”, junaci kroz pevanje „koja su pravila” (biti crnac/crnkinja u Americi) i kroz torturu policije nad njima otkrivaju koliko je teži život u Americi samo ako ti koža nije bela.

Potom, u epizodi Dee Reynolds Shaping America’s Youth Mek oboji lice u crno što bi trebalo da izazove kod publike negativnu reakciju na očigledno ismevanje Afroamerikanaca kao što se desilo kada je Krejmer u Seinfeld-u obojio lice. No, reakcija je izostala. Razlika između Krejmerovog i Mekovog postupka je u motivaciji i krajnjem cilju.

Krejmer zaspi u solarijumu pred odlazak kod rodtelja svoje devojke koja je Afroamerikanka, te se kod njih pojavljuje sa potamnelim licem, što je motivisano junakovom potrebom da ima bronzani ten. Slaba motivacija ukazuje na to da je cilj ovakvog scenarističkog postupka isključivo stvaranje nesporazuma, te je intencija autora krajnje rasistička.

S druge strane junaci It’s Always Sunny su snimili Leathal Weapon 5, te razmatraju da li je Mek trebalo da oboji lice u crno samo zato što u originalu junak koga on glumi jeste Afroamerikanac — problem jeste rasizam, ali argument pro je otmenost. Naime, ovaj „manir” bojenja lica dolazi iz Holivuda, iz najranijih dana, a kakav je Holivud predstavljen nego kao svet otmenosti i glamura, te ako nešto Holivud uradi poziv je i malim filmadžijama da to probaju. Najbolji primer koji navode jeste Lorens Olivije koji u Otelu ima obojeno lice. Otelo iz 1965. jeste klasik, a Olivije je jedan od najznačajnijih glumaca, stoga zašto The Gang ne bi sledio njegov primer? Kritikujući tradiciju kroz repeticiju iste It’s Always Sunny ukazuju na suštinsku prirodu Holivuda kao rasistčku i daleku od otmenosti.

Mnogi sitkomi su kritikovani zbog negativnog predstavljanja drugih država, Seinfeld, Simpsons, South Park, Family Guy — svi su podlegli kritici, sem It’s Always Sunny in Philadephia. Zašto? Kada kritikuju druge države autori ovog sitkoma rade to uvek u odnosu prema SAD.

U epizodama The Gang Solves the North Korea Situation i The Gang Spy Like U. S. Severna Koreja i Kina prikazane su kao tehnološki i privredno jake zemlje. Severna Koreja je humoristički prikazana kao restoran koji drži strogi/a vladar/vladarka, restoran koji ima najbolje pivo i na koji su junaci ljubomorni, te žele da saznaju tajnu recepta za pivo i šire lažne informacije, dok je Kina fabrika ribe, čiji smrad se širi u Paddy’s pub, a ekipa postaje sumnjičava otkud fabrika baš u njihovoj blizini i, naravno, moraju da je špijuniraju. Aluzija je očigledna — svako ko ne odgovara imperijalističkom imperativu ili odbija da mu se SAD meša u državno uređenje i politiku označen je kao neprijatelj (demokratije) i mora da se sruši. Stoga, ono što liči kao podsmevanje drugim državama samo je oštra kritika potrebe Amerike da se prikaže nadmoćnom. Prema tome, Kina i Severna Koreja nisu morale da reaguju, jer je poenta jasnija ako je ne posmatrate sa liberalnog stanovništva.

It’s Always Sunny nas tako uči da je lako pobeći od PC torture ako stereotipe koristite na dovitljiv način kako biste u stvari ukazali na problem tih stereotipa i adresirali njihov izvor, a to je — rasistička, kapitalistička patrijahalna vlast.

Gradeći nekonvencionalne karaktere, bar što se tiče igranih sitkoma, autori It’s Always Sunny u mikrokosmosu serije grotesknim humorom pokrivaju teme koje nisu nimalo za podsmeh, te poput Rablea u Gargantui i Pantagruelu traže od publike da odmotavaju klupko smeha da bi stigli do gorke satire. Razlika između Rablea i scenarista ovog sitkoma jeste u odnosu prema ljudskom rodu. Dok Rable svoje junake predstavlja kao džinove, govoreći im „vi ste ljudi, vi ste veliki i značanji“, takvog optimizma nema u It’s Always Sunny, te je humor serije mnogo mračniji od Rableovog. No, koliko god da je sve crno, serija je ipak lek koji pomaže gledateljki ili gledatelju da kroz humor prebrodi stvarnost u kojoj živi.