Tri groša je pozorišna grupa iz Beograda koja zvanično postoji od 2015. godine, ali aktivno deluje na nezavisnoj sceni i pre formalnog osnivanja. Do sada je u njihovoj produkciji realizovano čak trinaest predstava, od kojih su neke višestruko nagrađivane.
Ukoliko nikada niste čuli za ovu grupu, to nije vaša krivica. Naime, oni kojima je posao da prate pozorišna dešavanja, sistematski ignorišu rad ovih ljudi i mi se sa pravom pitamo — zbog čega? U daljem tekstu predstavićemo njihov put od samih početaka do najaktuelnijih projekata, jer — da, oni pronalaze način da rade čak i sada kada institucije sede i lamentiraju nad svojom tužnom sudbinom.
Kako je sve počelo?
Prva zajednička režija Marije Lipkovski i Ane Popović, još tokom njihovih studija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, bila je predstava Čekajući Godoa, po tekstu Samjuela Beketa. Nastala je kao studentski projekat za potrebe festivala FIST 2011. godine. Godinu dana kasnije, predstava je gostovala na ITs festivalu međunarodnog studentskog teatra u Amsterdamu gde je bila nominovana za najbolju gostujuću predstavu.
Scena iz predstave „Čekajući Godoa“, foto: Mikloš Barna Lipkovski
Nakon što je diplomirala, Marija Lipkovski tokom 2013 — 2014. pohađa nastavu na Ernst Busch Hochschule f. Schauspielkunst u Berlinu kao nosilac DAAD stipendije za umetnike. Tamo sa Miklošem Barnom, svojim tadašnjim momkom, a kasnije i suprugom, postavlja komad Slavomira Mrožeka Emigranti, koji njih dvoje premijerno izvode na Ex Teatar Fest-u u Pančevu, 2014. godine. Nakon izvođenja iste predstave na Expat Expo Festivalu u Berlinu, English Theater Berlin im nudi da predstavu igraju na njihovoj sceni čak sedam puta.
Scena iz predstave „Emigranti“, foto: Branislav Ješić
Nakon završenih master studija u Beogradu, Marija Lipkovski i Ana Popović shvataju da imaju dve mogućnosti. Prva, u branši veoma popularna, ali sa neizvesnim učinkom, jeste da se prijave u Nacionalnu službu za zapošljavanje, gde će im reći da se oslone na lične kontakte i da onda, sledeći tu preporuku, svoje vreme i energiju troše na muvanje po festivalima i pozorištima, ispijanje pića sa uhlebljenim kolegama, odobravanje radova kojih se gnušaju i sve to ne bi li se bar na kratko uvukle u neku instituciju, odnosno došle do bilo kakvog posla. Druga mogućnost bila je da svoju energiju, koja naravno nije nepresušna, ipak usmere na rad i da na taj način skrenu pažnju na sebe i dobiju podršku.
Nisu imale prostor, ni izvore finansiranja, ni popularne glumce iz serija sa PINK-a i RTS-a. Imale su mlade kolege producente koji su im pomogli da registruju neprofitnu organizaciju pod nazivom Tri groša. Pod tim imenom one počinju da okupljaju profesionalce iz brojnih oblasti pozorišta i postavljaju predstave kojima osvajaju različite scene i festivale.
Kako, zašto i kome?
Sam naziv Tri groša, iako preuzet iz naslova Brehtove drame, upućuje pre svega na organizacione i distributivne mogućnosti. Ideja osnivačica je da stvore pozorište koje je komunikativno i dostupno svim društvenim grupama. Dakle, naziv pozorišta ipak ne određuje njihovu poetiku, jer jedinstvene poetike nema. Grupa se trudi da svakom komadu pristupi u skladu sa formom i sadržajem istog, i istraži što širi spektar pozorišnih žanrova.
Pri tome, na našoj savremenoj sceni, ova trupa se (još od postavke Godoa, a od toga neće odustati ni kasnije) naročito izdvaja odnosom prema tekstu, odnosno narativu. Naime, iako prilagođavaju tekst konkretnoj postavci kako bi ga učinile aktuelnim, rediteljke ne narušavaju njegov značenjski i formalni integritet. Prema rečima Marije Barna Lipkovski, njihovo pozorište, čak i onda kada je postdramsko, ono je postdramsko u odnosu na tekst, ali ne i na dramsku situaciju. Upravo u ovome leži zasluga za komunikativnost sa publikom, čak i onda kada Ana Popović postavlja Rasinovu Fedru, ili kada se u Emigrantima (koji se izvode u kombinaciji četiri jezika: engleskog, nemačkog, srpskog i mađarskog) autobiografsko iskustvo Marije i Mikloša prepliće sa tekstom komada, ili kada se u predstavi Not the Right Leg, ne izgovori ni jedna jedina reč.
Scena iz predstave „Fedra“, foto: Mikloš Barna Lipkovski
Putevi predstava
Sudbine predstava grupe Tri groša, najbolje svedoče o borbi ove grupe sa okolnostima u kojima se nalazi nezavisna pozorišna produkcija, ali i o kvalitetu samih predstava. Svaki komad ima svoj novi, nepredvidiv i neizvestan put.
Gore pomenuta predstava Čekajući Godoa, je zahvaljujući inicijativi samih glumaca koji su u ovu predstavu verovali, 2015. godine dospela na repertoar Ateljea 212.
Emigranti su, osim gostovanja po Srbiji, svoj redovni život živeli na sceni Akademskog pozorišta Branko Krsmanović, ali se ispostavilo da je ta predstava ipak predodređena za migraciju, a ne skućavanje. Predstava je učestvovala na festivalima Expat Expo i 100Grad u Berlinu, festivalu ZLOMVAZ u okviru Praškog Kvadrijenala, MIXER Festivalu u Beogradu, festivalu Art Okraina u Sankt Peterburgu (gde je osvojila Nagradu za najbolju režiju), i INFANT festivalu u Novom Sadu.
Predstava Edit, po tekstu Sare Radojković, u režiji Ane Popović i izvođenju Milene Živanović, omaž je Edit Pjaf. Nastala je 2015. godine povodom obeležavanja sto godina od njenog rođenja. Predstava je izvedena u Kulturnom centru Srbije u Parizu, u podršci Ministarstva za kulturu i informisanje Republike Srbije, 2016. godine. Osvojila je sledeće nagrade:
— Zlatna plaketa za najbolju originalnu scensku muziku (Art Trema Fest, Ruma, 2016)
— Najbolji mladi glumac (Festival monodrame i pantomime, Beograd, 2016)
— Nagrada publike (Festival monodrame i pantomime, Beograd, 2016)
— Najbolja predstava (Festival monodrame Be:femon, Bečej, 2017)
— Nagrada publike (Festival monodrame Be:femon, Bečej, 2017)
Scena iz predstave „Edit“, foto: Mikloš Barna Lipkovski
Čehovljeva Prosidba, u režiji Marije Barna Lipkovski, nastala je kao diplomska predstava glumaca Mirjane Jelić, Đorđa Živadinovića Grgura i Aleksandra Mede Jovanovića. Premijerno je izvedena 2017. godine. Takođe, ovo je prva koprodukcija grupe Tri groša i Dorćolskog narodnog pozorišta, međutim predstava se više neće igrati na tom mestu. Grupa je snimila i nezavisni dokumentarni film o nastanku ove predstave.
Do sada je već očigledno da grupa nema ustaljenu matricu po kojoj dolazi do prostora i budžeta. Naprotiv, svaki projekat za njih znači novu borbu i novo prilagođavanje uslovima (pod predpostavkom da ikakvi uslovi uopšte postoje). S tim u vezi, iako u njihovom radu ne postoji jedinstven estetički program, osnivačice kažu da grupa insistira na svom etičkom programu, odnosno, transparentnim finansijama i pravednoj raspodeli makar i minimalnih sredstava. Još jedno pravilo koga se drže, s obzirom na to da nemaju matičnu kuću, jeste da uvek biraju tekst u odnosu na prostor i prostor u odnosu na tekst.
Not the Right Leg (premijerno izvedena 2018. godine), autorski je projekat Danke Sekulović i Ane Popović, u koprodukciji Tri groša i Cirkusfere iz Beograda. Predstava istražuje ograničenja izvođačkog tela i koristi različite scenske alate i izraze. Predstava je podržana od strane Ministarstva za kulturu i informisanje Republike Srbije, Francuskog instituta iz Beograda i Pariza, Cite Internationale des Arts iz Pariza i Prince Claus Fund iz Holandije. Osvojila je sledeće nagrade:
— Najbolji mladi glumac (Festival monodrame i pantomime, Beograd, 2019)
— Najbolja originalna scenska muzika (Festival nezavisnih profesionalnih pozorišta BašTeatar, Kragujevac, 2019)
— Nagrada za inovaciju u umetničkom postupku (Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade, Bačka Palanka, 2019)
Predstava Not the Right Leg redovno se izvodi na sceni Otvorenog pozorišta Doma kulture Studentski grad u Beogradu.
Scena iz predstave „Not the Right Leg“, foto: Sanja Veljković
Prva i za sad jedina dečja predstava u produkciji Tri groša jeste Božićna priča po motivima Čarlsa Dikensa, u dramatizaciji Luke Kurjačkog, premijerno izvedena 2019. godine. Predstava se služi lutkarskim tehnikama i analognom animacijom uz pomoć školskog grafoskopa. Nastala je na osnovu rezultata istraživanja potreba dečje publike sprovedenog u programu Mali pozorišni eksperti, o čemu će kasnije biti reči.
Predstava Teškaš , u režiji Ane Popović, nastala je po motivima istoimenog romana Nikole Apostolovića. Predstava je studija negativnog junaka koja koristi animaciju predmeta kao scenski izraz. Predstava se redovno izvodi na sceni Akademskog pozorišta Branko Krsmanović.
Suđaje su vodvilj po tekstu i u režiji Luke Kurjačkog. Predstava je premijerno izvedena 2019. godine. Publika je imala priliku da predstavu gleda u UK Parobrod i u MKC-u Kombinat.
Na primeru Edit i Suđaja, jasno je da grupa naročito podstiče produkciju tekstova mladih savremenih dramskih pisaca, što na institucionalnoj sceni takođe nije čest slučaj.
Niko i Ništa, je autorski cirkusko-plesno-dramski antispektakl inspirisan Orvelom, Badjuom i Beketom u koprodukciji Tri groša i Puls Teatra iz Lazarevca. Predstava je podržana od strane Ministarstva za kulturu i informisanje Republike Srbije. Selektovana je za Drugu scenu Sterijinog pozorja 2020.
Scena iz predstave „Niko i ništa“, foto: Slavica Dolašević
Osim navedenih predstava koje su igrajuće, u produkciji Tri groša nastale su i predstave:
Krevet za troje, po tekstu Milorada Pavića, 2019. godine.
Nigde nikog nemam, po tekstu Edvarda Bonda, 2018. godine
Fedra po tekstu Žan Rasina, 2018. godine
The short history of fire, u režiji Marije Lipkovske i Mikloša Barne. Reč je o kratkoj eksperimentalnoj predstavi koja predstavlja spoj eletronske muzike i pozorišta senki. Predstava je premijerno izvedena na MIMAMUSCH festivalu u Beču, 2016. godine.
Edukativni i naučno-istraživački rad
Grupa Tri groša je 2018. godine postala članica organizacije ASITEŽ Srbija, u koju je grupa primljena sa programom Mali pozorišni eksperti koji je realizovan u saradnji sa Narodnim pozorištem u Beogradu. Reč je o programu za edukaciju i razvoj najmlađe, osnovnoškolske, pozorišne publike. Trenutno rade na programu Mladi pozorišni eksperti koji podrazumeva niz kritičko-edukativnih i kreativnih radionica specijalno osmišljenih za tinejdžere.
Osim toga, organizovali su i ciklus predavanja o azijskim izvođačkim umetnostima, S one strane civilizacije.
„S one strane civilizacije“, foto: Mikloš Barna Lipkovski
Kao što smo kroz ovaj kratak pregled prikazali, grupa sarađuje sa drugim nezavisnim organizacijama, trupama i pojedincima i na taj način aktivno učestvuje u izgradnji solidarne i otvorene nezavisne scene.
Konačno, Ana Popović i Marija Barna Lipkovski, Mikloš Barna Lipkovski i Relja Pekić, osnovali su i VAC (Visual Anthropology Center), a potom kroz zajedničku akciju tog udruženja, kolektiva Vizantrop i Centra za etnomuzikološke delatnosti, otvaraju Društveni centar KROV.
Na taj način, stvorili su sebi prostor za različita polja delovanja. Najaktuelnija jeste multimedijalna izložba Ljudi protesta, koja je otvorena 18. jula i tematizuje nedavne proteste u Beogradu. Autor izložbe je Edi Irac, dokumentarista iz Irske koji prati proteste u Srbiji od 2018. godine.
Dakle, zašto se kvalitet i inicijativa ignorišu?
Osim nekoliko izuzetaka, u medijima, kulturnim rubrikama dnevnih novina i časopisa, na portalima koji se bave pozorišnom kritikom, ne postoji gotovo ni reč o grupi Tri groša, a naročito ne postoje prikazi niti kritike njihovih predstava.
Da li je za to kriv nedovoljan marketing same grupe? Teško. Grupa Tri groša aktivno igra i postavlja nove predstave već pet godina i nije uverljivo da oni koji se bave pozorišnom kritikom nisu zapazili njihove predstave, makar na festivalima.
Ili se možda razlog nalazi na samom početku ovog teksta? Da li oni koji pišu pozorišne kritike očekuju nešto zauzvrat od institucija, ili prosto očekuju slavu pišući jedino o predstavama sa dobrom reklamom?
Šta god da je u pitanju, naša redakcija je prepoznala ovu nepravdu i aktivno će raditi na promociji i kritici onih koji istrajavaju u svojoj borbi za solidaran i nezavisan umetnički rad.
