„Vijesti. Još jedno silovanje. Ubijeno dijete. Rat negdje. Nekoliko tisuća radnih mjesta propalo. Ali sve to nije važno, jer je danas kraljevski rođendan.“
„Fedrina ljubav“, Sara Kejn, preveo Oliver Frljić
Svaka priča o Sari Kejn obično počne iznošenjem informacije da se obesila pertlama o luster u bolničkom kupatilu. Pre toga je napisala pet sjajnih drama „pozorišta sperme i krvi“ (In-Yer-Face theatre). Patnja i strast, nasilje i seks i veza između njih koja nije pornografska nego egzistencijalna, veza koja nije fetišistička, nego kritička, veza koja ne želi da ih spaja već čezne za svetom u kome će se jedno od drugog odvojiti i u kome će patnja otići u zaborav istorije.
Koja je veza između udobnog mesta u gledalištu plaćenog cenom u visini nečije tri dnevnice i svakodnevnog ubijanja ljudi u ratovima na periferiji kapitalizma? Kakva je veza između neuzvraćene zaljubljenosti srednjeklasne britanske devojke i silovanja žena, „kolateralnih šteta“ pomenutih ratova?
Na ovom svetu postoje ljudi koji ubijaju, ljudi koji su ubijani, i oni između. Oni idu u pozorište, oni gledaju filmove, oni slušaju muziku, oni čitaju poeziju. Oni biraju da žmure ili da se pokrenu i da uz pomoć svih svojih klasnih privilegija doprinesu oslobođenju čovečanstva.
A od čega to čovečanstvo treba da se oslobodi? Zbog čega privilegovani plaču? Imaju li njihove suze, naše suze, nešto sa patrijarhatom i kapitalizmom?
Zavaljen u udobnu fotelju ispred TV-a na kraljevskom dvoru sedi Hipolit, kraljevski sin, zatrpan praznim kesama čipsa, droge i praznim flašama; menja kanale svojim masnim prstima, smoren i prazan više nego ikada, depresivan do granice nepostojanja, na svoj rođendan. Vesti. Još jedno silovanje. Ubijeno dete. Rat negde. Nekoliko hiljada radnih mesta propalo. Dosadno. Kakve to veze ima sa njim. Hipolit svoj eskapizam nalazi u jeftinom i ispraznom seksu sa praktično svakim, od svoje sestre do svojih podanika, baštovana i sveštenika.
Protagonista pozorišta sperme Sare Kejn u drami Fedrina ljubav zamenio je originalnog Euripidovog Hipolita iz drame Hipolit koji se oglušava o zakone boginje Afrodite i odlučuje da poštuje samo Artemidu, boginju lova i dečačkih druženja u trkama dvokolicama. Drugim rečima, hiljade godina progresije klasnog društva do kapitalističkog pornografskog nasilnog sveta načinile su od Hipolita device Hipolita samog sebi gadnog bludnika.
Hipolit ne želi da se upusti u bračne odnose sa ženama i inicira u svet odraslih, vladara, političara, muževa, gadova. U takvog Hipolita zaljubljuje se njegova maćeha, kraljica Fedra. Zbog Hipolitove neuzvraćene ljubavi i od sramote što je Hipolit saznao da joj se sviđa, Fedra izvršava samoubistvo i ostavlja oproštajno pismo u kome okrivljuje Hipolita za silovanje i proglašava odgovornim za njenu smrt. Hipolit odlučuje da snosi odgovornost i teret krivca, da bude osuđen na smrtnu kaznu, iako nije počinilac dela za koje se tereti. Njegov otac, kralj Tezej, naredi da se Hipolit ubije, ali ubrzo potom shvata da je Hipolit nevin. Sara Kejn preuzima Euripidovu radnju, s tim što je čini kompleksnijom uvođenjem dodatnih likova Fedrine ćerke Strofe i Sveštenika.
Fedra, 1880, Aleksandar Kabanel, preuzeto sa: Vikipedija
Euripid je sada smešten u univerzalno-antičko-aristokratski, ali aktuelizovan milje apokalipse s kraja dvadesetog veka. Patnje „velikih“ ponovo su simbolički najjači izraz kolektivne patnje naroda, kao i za vreme Aristotela. Patnje onih na društvenoj poziciji moći, patnje onih koji donose odluke zbog kojih pate mase. Sva krv, nasilje i zločini postaju problemi izolovanog, privilegovanog dvora kroz samo jedan mali još uvek preostali kanal ljudskosti kod nedodirljivih bogatih divova – zaljubljenost.
Zbog fatalne Fedrine zaljubljenosti u depresivnog i praznog princa Hipolita pokrenut je niz događaja koji su završeni spektaklom nasilnog razaranja kraljevske porodice: Fedra – obešena, Hipolit – kastriran, sa penisom prepečenim na roštilju, koji su, groteskno, deca uzela da se njime dobacuju, Strofe – silovana od strane svog očuha Tezeja, koji je nije prepoznao, pa je mislio da samo siluje nepoznatu devojku na ulici, dakle, ništa što je njemu društveno problematično (…), Tezej – izvršava samoubistvo nakon što shvati da je silovao i ubio svoju ćerku. Narod se okuplja na ulici da, kao na karnevalu, koji je u svojoj osnovi groteskan, posmatra sveopšti tanatos pokrenut erosom.
Scene nasilja koje su se u antičkoj tragediji dešavale van pozornice pa se samo ishod tih brutalnosti – mrtvo telo, publici prikazivao na ekiklemama, scenskim pomagalima, u pozorištu sperme i krvi stavljene su prvi plan.
Fedrina ljubav, preuzeto sa: Jesse Rasmussen
Zaljubljenošću kao fatalnom, usmrćujućom snagom, Sara Kejn se bavila i u svojoj drami Žudnja. Četiri neidentifikovana lica razmenjuju ne naročito povezane replike u ne naročoto koherentnu celinu toka svesti, vraćajući se na teme zaljubljenosti, gubljenja u voljenoj osobi, ljubavi i gubljenja vere u ljubav.
„Zaljubila sam se u nekoga ko ne postoji“
„Tragedija.“
„O, da.“
„Šta želiš?“
„Da umrem.“
Sara Kejn, „Žudnja“, slobodan prevod
U tom „da umrem“ svedena je sva suština Fedrinog osećanja dok namešta sopstveno vešalo. Ali iako osujećena žudnja pokreće destrukciju u Fedrinoj ljubavi i rasparčavanje ličnosti i sveopšti očaj u Žudnji, tek u Psihozi u 4. 48, Sarinoj poslednjoj drami, predosećamo pravi razlog iza sveprožimajuće neostvarive potrebe za drugim koja se završava potrebom za smrću.
„Kukovi su mi preširoki
Ne dopada mi se moj polni organ
U 4. 48
kada očajanje naiđe
obesiću se
uz zvuk disanja mog ljubavnika“
Sara Kejn, Psihoza u 4. 48
Psihoza u 4. 48 nastala je neposredno pre Sarinog samoubistva. Broj 4. 48 referiše na vreme u koje bi se budila iz sna dok je bila na psihijatrijskoj klinici. U Psihozi je rasparčavanje dramske strukture dovedeno do maksimuma. Više nema podele na lica poput one u Fedrinoj ljubavi, pa čak ni one sumnjive podele na nedefinisane glasove naznačene samo jednim slovom abecede. U Psihozi, protagonistkinja je sama sa glasovima u glavi koji se smenjuju. U „Psihozi“ protagonistkinja ne veruje institucijama i pokušava da sama tačno artikuliše razlog svoje tuge koji će biti više od šifre u psihopatološkom priručniku i koji će objasniti zašto žena koja naizgled verovatno ima sve – želi da umre.
Najupečatljiviji od svih tragova koje je autorka ostavila jeste onaj koji neki analitičari nazivaju „treći rod“, koji ona naziva „hermafrodit“, a koji bismo mogli nazvati iskonskom potrebom za uništenjem rodnih uloga, tlačećih kategorija patrijarhalnog društva, pravila koja nam od rođenja kroz socijalizaciju pripisuju set osobina koje smemo i koje ne smemo posedovati i koje zauvek ostaju s nama kao večna blokada mentalnog zdravlja.
„slomljeni hermafrodit koji je verovao samo samima otkriva da je u stvarnosti soba doista prepuna i preklinje da se nikada ne probudi iz svoje noćne more“
Sara Kejn, Psihoza u 4. 48
U svetu u kome se ženama onemogućava da govore, žene imaju knedlu u grlu. U svetu u kome se žene objektivizuju i svojataju, žene se siluju, žene se ubijaju. U svetu u kome muškarac ne sme da zaplače da ne bi bio proglašen pederom (oh kakva katastrofa), muškarac tuče, siluje i tlači. U svetu u kome se muškost ogleda bogatstvom i statusom moći, muškarac eksploatiše ceo svet u kapitalističkoj proizvodnji kako bi od svog auta, sata i zlata napravio falusni simbol. Uz takvu svest, svaka vest o silovanju, ubistvu i otkazu radnika je rana koja, bez vidika promene, vodi samo do želje da se umre i više ne gleda stvarnost. Kao kod Euripida, i kod Sare Kejn je volja bogova, determinisanost sudbine, jača od impulsa pojedinca da se odupre nevidljivim silama zla, a zbog njegove težnje ka odupiranju, njegovo stradanje je samo jače i bolnije, nasilnije i krvavije, jezikom drame – tragičko.
Sara Kejn, preuzeto sa: Dan Rebellato
Ali Sara nije umrla da bismo romantizovali njenu smrt i proživljali patnju njenih drama kao redovi srednjovekovnih hrišćanskih monaha koji se samobičuju jer je katarzično. Jednom kada se društvene okolnosti koje su uzroci depresije adresiraju, vreme je da se one promene. Pesnik je umro osećajući patnju za nas, kao što je glasnik u Maratonskoj bici umro trčeći da prvi javi polisu da je pobeda dobijena. Na gledalištu je da postane polis, na gledalištu je da politizuje osećanja, na gledalištu je da se angažuje posle zamišljenosti u puš-pauzi.
Sarine junakinje patile su kroz zaljubljenost. Prema Sari, zaljubljenost je patnja usled nemogućnosti da se bude drugi. Da se bude dečak. Da se bude devojčica. Da se bude slobodan od dvorskih, buržoaskih, malograđanskih konvencija. Da se bude slobodan od gladi i zakrpljenih pantalona. Da se bude slobodno, misleće biće koje zamišlja i stvara svet bez kapitalizma i patrijarhata.
Kako Fedra pita Hipolita: „Što ne ideš na demonstracije kao svi?“ Na koje, gde, kad i s kakvim zahtevima, ko će ih povesti, možda baš gledaoci? – pitanja su koja nam ostaju za hod iz pozorišta kući dok smišljamo kako bi društvo moglo biti bolje. I kako da Sarine junakinje, sama Sara i deo nas ne umiru svaki put pomalo gledajući vesti.
