„Feminizam se mrzi zato što se žene mrze. Antifeminizam je direktna ekspresija mizoginije; on je politička odbrana mržnje prema ženama.“
Andrea Dvorkin, „Desničarke“
„Žene danas imaju sva prava“, „Žene danas imaju više prava od muškaraca!“ – kažu borci za muška prava i autori mizoginih mimova koji ismevaju feminizam, žene koje ne ćute i žene koje se ne bore radi dodvoravanja muškarcima nego za oslobođenje. Kažu privilegovani, kažu moćni i kažu oni koji se nadaju da će to postati samoidentifikacijom sa njima.
U vreme kad mnoge žene, devojke i devojčice ne znaju na čijim ramenima stoje i zahvaljujući kome mogu da govore, u vreme kada živimo u neoliberalnim lažima o tome da smo svi jednaki u kapitalističkoj trci, dok se od nas sakriva činjenica da su klasne privilegije prečice do cilja, a pripadnost potlačenoj grupi prepreka, u vreme kada mislimo da žene imaju sva prava, a u afričkim državama se i dalje devojčicama odseca klitoris, u američkim državama se ukida pravo na abortus, romske devojčice se prodaju u brakove i prostituciju, a stopa nasilja nad ženama raste za vreme karantina svuda u svetu – produkcijska kuća FX emituje svoju novu seriju – Gospođa Amerika.
Gospođa Amerika, istorijska drama kreatora i scenariste Davija Valera, u režiji Ane Boden i Rajana Fleka, Ame Asante, Laure de Klermont-Tonere i Dženiče Bravo, zasnovana je na istinitim događajima i bavi se političkom borbom feministkinja za usvajanje Amandmana o jednakim pravima – ERA (Equal Rights Amendment) u Ustav SAD-a i političkom borbom antifeministkinja okupljenih oko pokreta STOP ERA u nameri da spreče borbu za žensko oslobođenje zarad „porodičnih vrednosti“.
Svaka epizoda posvećena je po jednoj aktivistkinji: Gloriji Stajnam (Rouz Birn), posebno istaknutoj u borbi za pravo na abortus, Beti Fridan (Trejsi Ulman), autorki knjige Ženska mistika, jednog od najznačajnijih feminističkih dela, Širli Čisholm (Uzo Aduba), prvoj ženi i prvoj Afroamerikanki koja se kandidovala za predsednicu Amerike, Džil Rakelshaus (Elizabet Benks), feministkinji iz Republikanske partije, Brendi Fejgen (Ari Grejnor) i Beli Abzug (Margo Martindejl). Međutim, dve epizode i veliki deo ostalih epizoda posvećeni su antifeministkinjama – Filis Šlafli (Filis Šlafli), vodećoj figuri konzervativnog pokreta Orlovi Filis Šlafli, koji se zalagao protiv ženskog oslobođenja, i Alis Makrejn (Sara Polson), njenoj pratilji, junakinji koja je tvorevina scenarističke mašte.
Feministkinje na ERA protestu, u sredini sa šeširom Bela Abzug
Filis Šlafli u jednom od svojih STOP ERA performansa
Značaj Gospođe Amerike je svakako u pružanju edukacije o istoriji feminističkog pokreta u Americi i u slikanju svih problema u njemu – od dilema oko zastupljenosti marginalizovanih grupa – lezbejki i biseksualnih žena, Afroamerikanki, do dileme da li sarađivati sa većim partijama, poput Demokratske partije, ili ta saradnja predstavlja zamku za dugoročni plan potpunog ženskog oslobođenja… Koliko dugo čekati na ispostavljanje ultimativnih zahteva koji se smatraju škakljivim – poput prava na abortus ili na zabranu diskriminacije nad LGBT osobama, da li pridavati pažnju antifeministkinjama, da li je dijalog sa njima moguć – sve su to pitanja kojima se ova serija temeljno bavi iz epizode u epizodu.
Poseban akcenat stavljen je na komunikaciju sa antifeministkinjama koje ova serija vrlo precizno slika. Glavna među njima, Filis Šlafli, oličava licemerje desničarki koje se bore protiv feminizma služeći se njegovim privilegijama – zahvaljujući feminizmu, one imaju pristup obrazovanju i mogućnost da se pojavljuju u javnoj sferi, pa čak zahvaljujući njemu dobijaju mesto u organima vlasti zbog izdejstvovane kvote za žene. One se zalažu za to da žene ostanu u kući kao domaćice, dok one same, baveći se aktivizmom, napuštaju dom i prisustvuju u javnoj sferi, imaju status zaposlenih u svojim organizacijama i utiču na političke odluke.
Antifeministkinje iz Gospođe Amerike, u centru Filis Šlafli
Međutim, antifeministkinje seku granu na kojoj sede, i onemogućavaju emancipaciju žena iz nižih klasa koje imaju daleko manje idilično iskustvo porodičnog života i ekonomske zbrinutosti, budući da je stopa nasilja u porodici i svake vrste eksploatacije u direktnoj vezi sa klasom i rasom. Ovakve žene ipak u Gospođi Americi nisu oslikane, te lik crne sluškinje Filis Šlafli samo epizodno nečujno obavlja svoj posao u drugom planu. Ipak, i sama Filis je u sukobu sa sopstvenim mužem Fredom (Džon Sleteri) koji ima problem sa tim što mu se žena bavi politikom i što je uspešnija i priznatija od njega, zbog čega često pokušava da se nametne u javnosti kao onaj koji nosi pantalone i zbog čega dugo ne podržava njenu odluku da upiše pravni fakultet.
Filis ipak gazi sve pred sobom na putu do cilja i uspeva da ostvari svoju moć i da dobije priznanje od konzervativnih muškaraca kao jedna od njih. Međutim, zbog toga često mora da guta njihove seksističke šale o seksualnom zlostavljanju sekretarica, i, najzad, zbog toga je na kraju Ronald Regan, predsednik Amerike, ostavlja na cedilu, otkazavši joj obećano mesto u vladi. Na kraju serije, ona biva dramski kažnjena kadrom u kome ljušti jabuke za američku pitu poput Žane Dilman u istoimenom filmu Šantal Akerman – dokumentu o dnevnoj rutini domaćice koja iz dana u dan ustaje, sprema stan, kuva ručak, ode u poštu, primi mušteriju sa kojom ima seks za novac, opere se, nahrani sina koji se vratio iz škole, ode na spavanje, i tako ispočetka svaki dan, u atmosferi duboke depresije na korak do oslobođenja ili samoubistva, poput legendarne Gospođe Dalovej Virdžinije Vulf.
Levo: Delfin Serig u filmu Žana Dilman (Jeanne Dielman, 23 Commerce Quay, 1080 Brussels) rediteljke Šantal Akerman; desno: Kejt Blanšet u ulozi Filis Šlafli u Gospođa Amerika
Upravo na kadar iz ovog filma naleće Filisina najbliža drugarica, Alis Makrejn, prilikom svoje posete žurci na Nacionalnoj ženskoj konferenciji – presudnoj za usvajanje Amandmana. Nacionalna ženska konferencija zaista je bila čin oslobođenja za sve Amerikanke i nešto čemu su se sve radovale, uključujući i antifeministkinje koje su na njoj videle priliku za svojih pet minuta sabotaže, slave i priliku da odu od kuće, ostave muževe i decu i malo se zabave baveći se aktivizmom, bez svesti o tome da se tim aktivizmom bore upravo protiv ovog svog provoda.
Alis dolazi na ovu konferenciju da odmeni Filis i da održi govor u ime njihove organizacije, međutim, nakon što se zbuni pri davanju intervjua, budući da i sama duboko u sebi sumnja u osnovne pretpostavke borbe svojih antifeminističkih saborkinja, pretrpi još jedan u nizu odbacivanja od njihove strane, nakon čega zaluta na žurci, napije se i slučajno provede nezaboravno veče transformacije na feminističkim radionicama, gde je dobrodošla uprkos svom STOP ERA bedžu i antifeminističkom aktivizmu. Upravo ovo prihvatanje Alis od strane feministkinja pokazuje suštinsku razliku između njih i desničarki – solidarnost, vera u promene i vera u ljude.
Nakon ove večeri u Alis počinje da se odvija proces emancipacije, ona se nakon nekog vremena čak i zaposli i simbolično raskine sa svojom prijateljicom i uzorom Filis, koja ju je večno držala u senci, ućutkivala i više puta izdala. Od Filisinog porodičnog doma odlazi autom, simbolično, kao emancipovana žena koja vozi. Alis je lik koji doživljava najveću transformaciju i ujedno i jedini potpuno fiktivni lik, ona je idealna projekcija željenog dijaloga sa ženama sa druge strane barikada i nada da se bar neke od sluškinja patrijarhata mogu prevesti na pravu stranu istorije.
Alis i Filis čitaju članak o Gloriji Stajnam
Međutim, Filis Šlafli do samog kraja ostaje zadrta konzervativka kojoj bi i Margaret Tačer pozavidela. Gledajući Kejt Blanšet kako fenomenalno obavlja svoj zadatak negativke, na koliko kreativne načine uspeva nezamislivo – da predstavi žensko oslobođenje kao lošu stvar za žene i da smanji broj država koje podržavaju Amandman o jednakim pravima, kako dobija priznanje od najvećih šovinista u Americi koji svim srcem mrze žene, ali jednoj se upravo dive i slušaju je kako govori glasno i odvažno, premda potpune gluposti – publika ne može ostati ravnodušna. U tom paradoksu Filis Šlafli – u svojoj borbi protiv žena dok sama biva glasna žena priznata u politici, leži i ambivalentan odnos prema njoj i ključni razlog brojnosti njenih pratilaca i poštovalaca.
Jelena Lalatović analizira primer naše srpske Filis Šlafli, antivakserke Jovane Stojković, koja se ove godine kandidovala na parlamentarnim izborima sa pokretom Levijatan uz jednu od parola: „Antifeministkinje, udate, majke i devojke rodoljubi“ sa slikom žena iz njenog pokreta u raznim fazama trudnoće kao esencije i sudbine ženskog pola:
„Uloga žena u takvim projektima, koji ne promovišu samo fašistoidne ideje već imaju i takvu praksu – da se podsetimo upada člana Levijatana u prihvatni centar za izbeglice u Obrenovcu – jeste da osiguraju polnu podelu rada. Dok muškarci organizuju „ulične akcije‟, žene imaju zadatak da javni imidž i retoriku prilagode standardima liberalne demokratije, odnosno pridobijanju birača.“
„Kalkulacija iza ovog poteza je jasna – određenu političku opciju teže je delegitimisati kao ekstremističku ako je zagovoraju oni koji su istovremeno i pripadnici grupa sa manje moći u društvu.“
„Iako se istorijski fašizam s razlogom povezuje s isključivanjem žena iz javne sfere, neofašizam svoje ciljeve naprosto lakše postiže isticanjem žena u prve redove.“
„Ona da rađa, on da napada romske dečake“
Popularnost desničarki, ili izdajica svog pola, kako to lik konobara u Gospođi Americi kaže momenat pre nego što zavali Filis Šlafli tortu u lice, može se objasniti upravo time da simbolička slika žene kako govori glasno i odvažno, šta god da govorila, odgovara na potrebe žena da vide sebe u javnoj sferi, ali da takođe ne izgube privilegije podrške muškaraca, koji ovakvu vrstu ženskog prisustva podržavaju iz jasnih interesa, budući da one rade na očuvanju njihove pozicije u hijerarhiji kapitalističkog patrijarhata.
Međutim, poput Filis Šlafli, one često bivaju izigrane od strane tih istih muškaraca i zaslužuju svoj pakao života Žane Dilman. Ipak, usled svoje borbenosti i naopako artikulisane želje za oslobođenjem, Filis se do svoje 92. godine neumorno bavila ultradesničarskom politikom, napisala brojne knjige protiv ženskog i radničkog oslobođenja, a njen poslednji politički čin je podrška koju je uputila Donaldu Trampu, jednom od najuticajnijih političara koji vraćaju mizoginiju u modu i feminizam pod cenzuru, a koji ima podršku i na srpskoj političkoj sceni kod domaćih ženomrzaca i nacionalista koji su odjednom zaboravili da mrze američki imperijalizam.
Filis Šlafli drži govor podrške Donaldu Trampu
Gospođa Amerika nam u 2020. stiže kao podsetnik da će u svakoj ekonomskoj krizi vladajuća klasa pokušati da izvrši udarac na reproduktivna prava žena – te je tako u Americi pokrenut talas ukidanja prava na abortus, u Crnoj Gori se vrše selektivni abortusi devojčica, u Hrvatskoj se odvijaju pro-lajf šetnje i doktori odbijaju da izvrše abortus čak i trudnoće koja je posledica silovanja, pozivajući se na prigovor o savesti, u Srbiji se vode kampanje sa sloganima „Za našu decu“, sa bilbordima sa trudničkim stomacima, sa Levijatanovim trudnim antifeministkinjama, sa borbom protiv bele kuge uz slogan „Dosta reči, nek zakmeči“, dok porodilje ne primaju naknade za svoje odsustvo, dok se žene i dalje otpuštaju usled trudnoće, često ne zapošljavaju ukoliko planiraju da imaju decu, dok se niko ne pita da li minimalna plata srpske radnice i radnika može da snosi troškove odganjanja deteta, dok se pokušava legalizovati surogat materinstvo, koje bi dovelo do masovne eksploatacije najsiromašnijih žena u industriji rađanja…
Gospođa Amerika nam u 2020. stiže kao odgovor na seriju Sluškinjina priča koja se bavi upravo opisanom reproduktivnom distopijom, da nas podseti na feministički pokret i da nas ohrabri u njegovom očuvanju i ponovnom osnivanju u vreme u koje je hiperseksualizacija žena progutala njihovo oslobođenje i u vreme kada žene počinju da se ograđuju od svoje borbe rečima: „Ja nisam feministkinja“. Dok se desničari uspešno prilagođavaju neoliberalnoj retorici u narativu nad kojim svakako drže monopol, setimo se da nazivamo stvari pravim imenom, setimo se žena koje su se borile za nas, učimo od njih i učimo na primeru njihove solidarnosti i snage.
Glorija Stajnam
