Mi, filmski kritičar Jovan Marković i dramaturškinja Mina Petrić, imali smo vrlo zanimljiv razgovor na temu filma Toma, zbog čega smo, i sad kad se medijska popularnost filma polako stišava, odlučili da svoje stavove suočimo u tekstu. Jovan igra odbranu, a Mina napad.

Generalni utisak

Mina:

Kad god pričam sa prijateljima o Tomi naiđe ona čuvena rečenica: „Pa dobro, ALI bolji je od proseka domaće produkcije.“ To je tačno, ALI pitam se kad ćemo prestati da se tapšemo po leđima jer se poredimo s gorim od sebe. Pogotovo što kritike i prikazi ovog filma koji je bolji od lošeg skoro jednoglasno proglašavaju Tomu vatrometom emocija (čast izuzecima), pa što dublje zalazimo u kritičarski diletantizam i elementarnu filmsku neobrazovanost, naslovi kritika postaju sve afektivniji dok ne dođemo do samog dna – Film od koga krvari duša. Je l’ tebi, Jovane, krvarila duša? Meni nije.

Jovan:

Iako ni meni nije krvarila duša tokom gledanja, ne mogu da prenebregnem činjenicu da su mnoge duše iz publike šibali „i orkani i tornada“, da citiram Tominu pesmu. To znači da je ovaj film pre svega prihvatila publika, na bazičnom, emotivnom nivou i da bi u tom pogledu mediji/kritičari svakako malo šta mogli da promene. Možemo se složiti da bi kritičari trebalo da zadrže nešto hladniji pristup i ne podlegnu afektu, ali mislim da su oni samo konstatovali činjenično stanje, a da nisu oni, kao što si rekla, film proglasili vatrometom emocija, jer on to naprosto jeste. E sad, da li se film igra tim emocijama preko granica ukusa, drugim rečima – da li je to patetično – to je drugo pitanje kojim bi kritika mogla da se bavi.

Mina:

Pitam se šta je izazvalo tu kolektivnu histeriju, kako publike tako i kritike. I kad je to postalo neumesno kritikovati nešto jer nije dovoljno dobro? Moj je utisak da je Toma mogao biti zaista dobar film. Obrisi tog dobrog filma vide se u finalnoj verziji, ali su preopterećeni različitim stranputicama i digresijama, uobičajenim boljkama domaćeg filma, tako da sa Tome pre izlazim razočarana nego dirnuta.

Mina: Plaky
Preuzeto sa: letterboxd

(PS: Zahvaljujući prijateljima iz organizacije festivala Obnova, film Toma gledala sam na novosadskoj premijeri pod otvorenim nebom Kineske četvrti. Hvala drugarima!)

Jovan:

Što se mog opšteg utiska tiče, on je pozitivan. Ukoliko imam u vidu da je Toma napravljen da bude bioskopski hit, što znači da bude pre svega vrlo komunikativan, rezultat mi je za nijansu premašio očekivanja, jer ta komunikativnost nije postignuta nauštrb estetskih kvaliteta. A što se tiče tvog komentara o standardima, mislim da kontekst domaće produkcije ipak ne možemo zaobići, naročito u slučaju filmova koji računaju na široku publiku i koji su i napravljeni da se prikazuju na ovim prostorima (bivša Jugoslavija). Sumnjam da će Toma imati veliki odjek u inostranstvu, jer je na neki način već omeđen izborom teme – kao što je i muzika Tome Zdravkovića mogla da zaživi samo ovde.

Mina:

Da, ali onda opet govorimo o kvalitetu u odnosu na naše standarde, a ne o kvalitetu po sebi. U redu, ne živimo u vakuumu i svesni smo konteksta, ali ja želim neki drugi standard domaće produkcije i zato neću da pristanem na to da hvalim ovaj film koji mu nije dorastao. Ne zato što su njegovi autori nedorasli već zato što se baš kako kažeš „kalkulisalo jeftinim emocijama“ umesto da se uloži vreme i trud u scenario te da emocija organski izađe iz priče.

U potpunosti se slažem sa tobom da ovaj film neće biti popularan u inostranstvu, a mislim da to nema nikakve veze sa kontekstom, već sa tim što Toma naprosto nije dovoljno dobar film i njegova premisa nije održiva van konteksta lokalnih mitova i cele svite likova koji Tomu prate u filmu, a čija je funkcija samo da ih mi kao publika prepoznamo i tapšemo se po glavi jer smo videli i prepoznali Miku Antića i Zorana Radmilovića.

Jovan:

Slažem se donekle. Naš film je generalno razapet između dve struje: evropske arthaus koja teži da se dopadne festivalima u inostranstvu i komercijalne koja ima za cilj da puni bioskope i obraća se pretežno domaćoj publici. I ova prva struja je zapravo dominantna kod nas u poslednje dve decenije, a tako je bilo i ranije, ako imamo u vidu da je nama alternativni izraz poput crnog talasa bio dominantan, dok je komercijalni bioskopski film bio potcenjen i nedovoljno razvijan. U tom smislu, za mene je ovo korak napred: od Zone Zamfirove, preko Montevidea, došli smo do Južnog vetra i Tome, koji su filmski daleko pismeniji i uzbudljiviji. Ta vrsta filma u svojoj biti je holivudska i okrenuta je kreiranju/održavanju kolektivnih mitova. A kako je Holivud uspeo da svoje mitove prenese celom svetu? Mislim da je samo jednim delom za to zaslužan umetnički kvalitet.

Mina:

U potpunosti se slažem sa tobom. I, da otklonim nerazumevanje, ne tražim ni ja od Tome izvanredan umetnički kvalitet, šta god to bilo, već da bude dosledan svojoj misji. U redu, ako se želeo jedan melodramski filmski hit alla Holivud (a ja sam to jako želela od Tome), Toma to nije. Ako se želela jedna autorska limunadica kako ti to zoveš „razbarušene“ strukture, Toma to isto nije. Tomin problem je što je između.

Scenario

Mina:

Kad govorimo o problemu domaćeg filma (koji teži da bude žanrovski), po meni, govorimo pre svega o scenariju. Veoma je osetno da je Tomu pisalo mnogo ljudi, što ne mora po sebi da bude problem, ali u ovom slučaju je evidentno da se scenaristi i scenaristkinja nisu složili o čemu je film Toma. Možda to i nije krivica scenarističkog tima već produkcijskih zahteva, bilo kako bilo, nismo ovde da delimo krivicu već da analiziramo film. Ti si, Jovane, u svojoj kritici filma Nečista krv primetio da taj film liči na poduži trejler za seriju, što se ne može u potpunosti reći i za Tomu, ali Toma takođe obiluje slepim ulicama priče, koje nemaju baš nikakvo dramaturško opravdanje, osim možda da nam predstave likove koje ćemo gledati u najavljenoj seriji. Zašto, na primer, prisustvujemo sceni u kojoj Toma nagovara svog mlađeg brata da započne muzičku karijeru? Kako to radi za ovu priču, i šta je, pobogu, priča ovog filma?!

Jovan:

Mogu da navedem o čemu je ovaj film za mene. Recimo, o jednom stavu da život treba proživeti intenzivno, ne štedeći se, što se vrlo eksplicitno naglašava u barem dve replike: kada Toma parafrazira svog prijatelja Miku Antića koji kaže da je život jedna novčanica koju treba potrošiti odmah, a ne usitniti je, jer se za siću ništa ne može kupiti; kada Tomu izbacuju iz kockarnice, jer je počeo da kocka i pare koje nema, kaže: „i kada gubim, ja dobijam“. To je, dakle, jedan stav po kome se život meri bogatstvom iskustva, a ne onim što smo stekli, po kome je trošenje/davanje, naizgled paradoksalno, čin umnožavanja. Takođe, ovaj film je i o želji koja u potpunosti nikada ne može biti zadovoljena, o konstantnom osećaju nedostatka, ali koji je istovremeno i pokretač. Slično filmu Građanin Kejn (već vidim ljude kako se mršte na ovu paralelu), rosebud Tome Zdravkovića je cigančica u koju je bio zaljubljen u detinjstvu i koja postaje simbol gubitka, ali i neka vrsta ideala za kojim se kroz život traga. Takav simbol nije do kraja prevodiv u reči, to je više prazno mesto u Tominom životu koje on pokušava da popuni na različite načine, nekada konstruktivno, nekada ne.

Mina:

Evo mrštim se na paralelu s Građaninom Kejnom (ne mrštim se, smejem se)! Dakako da nije prevodiv u reči, zato i gledamo film koji bi trebalo da govori slikama, dakle radnjom (osvrnuću se još na cigančicu kasnije). Ti sada citiraš dijalog, ali u kojoj meri radnja ovog filma zaista potkrepljuje takav stav? Za mene, u pogledu strukture još mnogo veći problem od digresija (koje nisu male ni zanemarive) je činjenica da film poseduje nekoliko snažnih narativnih tokova od kojih nijedan nije glavni, a koji prete da preuzmu film, jer se nije pazilo na meru i ritam, samo nek je šareno...

Odličan početak filma, koji nas in medias res ubacuje u dramatičnu situaciju Tomine borbe za život, nagoveštava da ćemo gledati film o sukobu dva pogleda na svet – Tominog hedonističkog i doktorovog pragmatičnog (oni bi u tom slučaju bili u odnosu glavnog i centralnog lika). E to je onda film o kome govoriš, film koji kaže da život treba živeti punim plućima! Plot u kome Toma polako lomi skoro pa neprijateljski nastrojenog doktora i pretvara ga u svog velikog prijatelja, koji ga na kraju čak danonoćno leči i vozi na turneju, mogao je, za mene, da bude vrlo uspešan (setimo se samo oskarovca Green Book iz 2018. sa sličnom premisom) da nije ubrzo napušten zarad podjednako jake melodramske priče o Tominom odnosu sa Silvanom Armenulić (što je u konstelaciji o kojoj govorim mogao biti samo podplot), koja se, opet, s podjednako nebrige, gubi i vraća kako priča meandrira. Da nije muzike koja kalemi emociju, moja bi pažnja vrlo lako skliznula s filma i otišla daleko, daleko… Zato i kažem na početku da sam razočarana, volela bih da sam videla film sa tako snažnom porukom koju navodiš, a nisam. I odbijam da je u njega učitam jer on to nije zavredio.

Jovan:

Znao sam da ćeš reći da citiram dijalog, a ne radnju. To sam naveo samo kao punchline koji treba da akcentuje poruku, koja je već prisutna u slici/radnji. Mislim da je ona i te kako vidljiva, počevši od tog odnosa sa doktorom, ali i kroz delove koji nam prikazuju prošlost i odnose sa drugim ljudima. Recimo, za razliku od Silvane, Toma nije toliko okrenut građenju karijere, vodi se instiktom i emocijom, ne igra na sigurno i nije konformista. Zato on i može da kreira, a ona ne.

Što se tiče strukture, film je prilično čvrsto postavljen, u dva aspekta. U prvom, to je ukrštanje sadašnjosti i prošlosti, dva vremenska plana međusobno uspešno komuniciraju. U drugom aspektu, put koji Toma prelazi ima donekle bajkovitu ili mitsku kompoziciju, jer se taj put gradi uz pomoć raznih pomagača/mentora. Tu je na početku njegov drug iz detinjstva Rama, zatim ga preuzima Silvana, pa se pojavljuje menadžer, njegova druga žena Gordana i na kraju doktor koji ga vodi na poslednju turneju.

Mina:

U bajci ili mitu, tj. monomitskoj stukturi o kojoj govoriš, junak je delatan. On upada u specijalni svet u kom mora da se izbori sa nedaćama i da se vrati promenjen. Toma nema cilj i samim tim nema ni promenu. A kad je toliko toga domaštano zašto nije i malo vere u našeg junaka? Zašto ne vidimo kako se Toma malo i bori za sebe? Da nešto hoće? Da ga nešto muči osim veltšmerca, kafanskog derta i neuzvraćene ljubavi?! Pritom, to što je film biografski nikako ne opravdava scenarističke probleme…

Prvo, jednom brzom google pretragom može se doći do važnih činjenica Tomine biografije koje su izostavljene iz filma (dva braka i jedno dete npr.) što znači da je, sasvim opravdano, pravljena selekcija materijala. Ona je svakako korisna i neophodna prilikom snimanja bilo kog biopic-a, jer igrani film nije medij koji se može na isti način opteretiti informacijama kao publicistika. Ono što jeste problem je nepostojanje vidljivog dramaturškog principa po kome su epizode iz Tominog života uopšte odabrane (na primer, zašto treći brak, a ne prvi?), što je samo posledica nepostojanja jasne priče i stvara utisak potpune proizvoljnosti.

Međutim, Toma odlazi i korak dalje, te svesno lažira i menja biografske podatke, što je vrlo problematično budući da ne govorimo o davnoj prošlosti i legendi, već da živi svedoci Tominog života postoje. Nije prvi put u istoriji da biografski film prikazuje sasvim pogrešne informacije, setimo se samo kontroverze oko A Beautiful Mind (u kom je jedan priličan skot prikazan kao dobar i duševan čovek), ali pitam se – s kojim ciljem se to radi u Tomi?

Jedino što se može uhvatiti kao jasna tendencija autora iz scene u scenu jeste da se prikaže koliko je dobar lik bio Toma. A da li je? Meni to iz ovog filma nije jasno, jer ne verujem filmu u smislu junakove biografije, to jest znam da me film obmanjuje (doktor i njegova žena fiktivni su likovi, a pesma Za Ljiljanu uz koju je publika šmrcala uopšte nije nastala u kontekstu u kom je predstavljena), a ne mogu ni da se prepustim filmskoj laži u smislu da uživam što me vodi neka priča, jer priče nema. Mi više od dva sata meandriramo kroz Tomin život (malo Tominog života i puno domaštane a nemaštovite nadogradnje) i skupljamo poene jer smo prepoznali nekog poznatog. Utoliko više, pokušaj da se Tomina smrt iznebuha simbolički poveže sa smrću Jugoslavije deluje zaista neprijatno. Da ne kažem – neprihvatljivo. Nepažljivo. Ne-ne.

Jovan:

Na nekom nivou, ovo jeste i film o Jugoslaviji, tačnije jugonostalgiji, osećanju koje, čini mi se, u velikoj meri funkcioniše slično kao i ovaj Tomin rosebud – jugonostalgija je takođe jedno prazno mesto, nastalo iz traume, iluzija u koju svako, često pijan, situira neko svoje, vrlo maglovito značenje. Jedino što iz jugonostalgije teško nešto pozitivno može da proistekne, a Toma je svoj nedostatak kompenzovao kroz stvaranje pesama. Zato je i meni taj poslednji nivo značenja pomalo odbojan, naročito ta završna turneja.

Mina:

Što bi rekao jedan naš zajednički prijatelj: „Toma je toliko očigledno napravljen za bumere da neću ni da se smatram publikom.“ Kad si kod rosebud-a da prokomentarišem Rušku… Neverovatno mi patetično i tanko deluju sve njene scene. Ne samo da mi je to kao motiv, da se izrazim stručno-scenaristički – bljutavo, nego je uz motiv koji je mogao biti realan duh iz detinjstva (očevo zlostavljanje) sasvim nepotreban. Rosebud je razlog za istragu, razlog zbog kog se uopšte odvija priča filma Građanin Kejn. Koja je Ruškina funkcija u Tomi? Zašto se vraćamo toj mladoj Ciganki? Pa zato što je Romkinja u kadru razlog da se čuje malo muzike, da se podsetimo nečeg iskonskog, telesnog, divljeg i kako god još da se Romi koriste, (da ne kažem zloupotrebljavaju) u domaćem filmu i šire. Samo još da Bjela shvati da nije Kusta. A i mi da prestanemo da skraćujemo imena reditelja ko da smo zajedno piškili u pesku. Dakle Bjelogrlić i Kusturica.

Jovan:

Opet jedna replika 🙂 Toma kaže kako mu je duša ciganska, on zaista ima mnogo pesama u kojima se Cigani i Ciganke pominju i to jeste neki njegov nukleus, u simboličkom smislu. Ona filozofija rasipanja o kojoj sam govorio vezuje se za Rome i pre Kuste, Saše Petrovića, pa verovatno i pre Puškina. Naravno da je to stereotip koji realnim Romima možda donosi više štete nego koristi, ali ovo je film o čoveku koji je i sam pisao jednu kolektivnu narodnu poeziju koja je u biti bazirana na opštim mestima.

Mina:

Vidiš, nisam to znala o Tominim pesmama, ali smatram da to i ne moram da znam kad idem na film, već da film to treba da mi pokaže. Šta je trebalo? Da vodim tebe da mi šapućeš šta je sve Toma napisao pa da nas izbace s projekcije? Izvinjavam se na digresiji…

Da li je? Da li je zaista?
Preuzeto sa: Letterboxd

Jovan:

Što se tiče pitanja istine… Jasno je da ovo nije film koji bi dekonstruisao mit o Tomi, naprotiv, služi da ga dodatno učvrsti. Meni je možda nedostajalo malo te mračnije njegove strane, naglašenije (auto)destrukcije. S druge strane, jasno mi je i da je ovaj Toma u filmu više simbol nego realan lik, kao što je uostalom i kolektivno sećanje na njega jedan mit. Iskreno, voleo bih da vidim i suprotan film, ne nužno o Tomi, nego film koji bi se generalno kritički odnosio prema svim tim legendama iz perioda bivše Jugoslavije, čija glorifikacija zaista ume ponekad da iritira. U tom svetlu treba razumeti i tu paralelu Toma-Jugoslavija: kako se film bliži kraju on sve više postaje simbol.

Ali, zašto kažeš da strukturu ne opravdava to što je film biografski? Ja mislim suprotno. Biopic dozvoljava, po meni, razbarušenu dramaturgiju, jer je život po svojoj strukturi suprotan klasičnim pravilima scenaristike po kojima bi, recimo, tema morala biti jasna. Naravno, biopic nije (barem ne još uvek) film snimljen u real-time-u, sa milionima likova, digresija i sličnog, jasno je da i takav film mora biti o nečemu, jer, kao što si rekla, autori biraju šta će iz nečijeg života prikazati i kako će to uraditi, ali je ta tema ipak prilično slobodnija ili ih može biti više. Na osnovnom nivou, publika gleda film o Tomi. A tek na nekim drugim nivoima, to može biti film o još nečemu, univerzalnijem. Već sam pisao šta je za mene.

Mina:

Da, život ne podleže scenarističkim pravilima, ali da sam htela da gledam kafanski život otišla bih u kafanu, a ne na film koji se reklamira kao komercijalni hit. Dobri biografski filmovi i te kako imaju temu, jer su životi o kojima vredi govoriti filmskim jezikom oni koji su prevazilazeći prepreke postigli ovaj ili onaj uspeh ili upravo slavno propali. Protagonista ovog filma je samo „tužan čovek“ i u stilu nekog arthaus junaka bleji dok upada iz jedne životne situacije u drugu. Da su se autori tvrdo držali činjenica Tominog života možda bih i razumela tvoj argument jer bi onda filmski materijal bio opterećen dokumentarističkim namerama, da je ovo garažni ili niskobudžetni film – isto razumem, ali ovako ne.

Režija

Mina:

Režija filma mi uglavnom deluje dosledno, a valja pohvaliti i fotografiju, kostim i scenografiju. Trajanje filma, doduše, iz razloga koje sam već navela, ozbiljno gazi granice pristojnosti… Jedino što mi nije jasno jeste kako je produkcija filma, koja je u svakom drugom pogledu na vrlo visokom nivou, dozvolila tako upadljivo ošljarenje u montaži scena pesme. Ili muzika kasni za slikom ili obrnuto, ne sećam se, i to u skoro svakoj pesmi. Pomislila sam čak da je to namerna stilizacija, jer je toliko velika greška da bi bila slučajna. Ali, pošto je to i jedino mesto na kom se vidi tako gruba intervencija, bojim se da nije stilizacija… Zašto, dakle? Je l’ bagovao projektor? Da li je na festival Obnova poslata nezavršena verzija filma? Ne razumem…

Jovan:

Te neusaglašenosti muzike i otvaranja usta bio sam svestan samo na početku. Ne kažem da posle toga nije bilo, ne znam, samo nisam obraćao pažnju. Ja bih montažu generalno pohvalio, jer je dinamična, imamo mnogo zanimljivih montažnih sekvenci koje sažimaju velike delove priče, rezovi su često asocijativni, povezuju dobro motive i prave efektne prelaze uz pomoć muzike, što je u ovakvom filmu jako bitno. Celokupni stil filma deluje kao napredak za Bjelogrlića koji je u Montevideu prilično bio konvencionalan.

Gluma

Mina:

Vidim da su se svi nešto raspomamili oko Tominog nosa, ko da je Gogoljev, a nije, mada je zanimljivo zamišljati kako je u sred filma nos otpao i započeo sopstvenu muzičku karijeru… No, maska možda jeste too much, u smislu da je blago suzila ekspresivne mogućnosti lica Milana Marića, ali meni zaista nije smetala da poverujem Mariću da je Toma. Zapravo, čini mi se da je gluma najveći adut ovog filma. Još mi je zanimljivija Tamara Dragičević, čija je Silvana žena od krvi i mesa, čije postupke možemo da razumemo i opravdamo, a sjajan je i Andrija Kuzmanović kao simpatični producent, ma kao i cela glumačka ekipa…

Jovan:

Za glumu se slažem, odlična je; Marić igra nestvarno i naročito mi se sviđa Tomina duhovitost koju je preneo, ne znam kakav je Toma bio zapravo, ali znam ljude iz sličnog miljea i to je potpuno pogođen senzibilitet, način na koji se ti ljudi šale, na koji te šale izgovaraju. Kod Tamare Dragičević me je fascinirala dozirana melanholija i umor koji emituje igrajući Silvanu, kao uspešnu ženu koja ipak ne živi život onako kako bi u dubini duše želela, kao da životni izbori ipak nisu bili njeni. Pored njih dvoje, izdvojio bih i neke manje role: Milana Kolaka kao Novicu Zdravkovića, Denisa Murića kao Ramu i Sanju Marković koja briljira u ulozi Gordane.

Mina:

Imam samo dva problema sa kastingom. Prvi, manji, je Petar Benčina u ulozi doktora. Da sam pročitala scenario verovatno bih u toj ulozi zamislila upravo takvu jednu klark-kentovsku fizionomiju, kakvu poseduje Petar Benčina. I da me ne shvatiš pogrešno, nemam nikakve zamerke na njegovu glumu, mislim da je dobro izneo ulogu. Ali, pogledavši film, čini mi se da je u ovoj odluci trebalo zaobići prvo i očigledno rešenje, te postupiti iz kontre. Slojevitija bi, čini mi se, ta uloga bila da je dodeljena nekom fizički krhkijem čoveku, koji se bori da bude upravo taj stameni supermen kog vidimo, ali mu ne uspeva. No, to se nije desilo, prema tome, možemo samo da pohvalimo Petra Benčinu, zajedno sa celom glumačkom ekipom.

Jovan:

Ima smisla to što kažeš da bi efekat možda bio i jači da ga je igrao neko potpuno drugačije fizionomije, ali mi je Benčina bio prilično uverljiv i mislim da glumac takve pojave ima mnogo potencijala i da ćemo njegove dobre role tek gledati. Problem sam više imao sa replikama koje su za njega napisane, kao što je slučaj u sceni rasprave između njega i Tome kada izgovori neku prilično pretencioznu rečenicu o ljudskoj duši.

Mina:

Joj da… Uh. Priča se o duši kao da je film ekranizacija ruskog romana iz devetnaestog veka… Drugi moj problem s kastingom, ideološke prirode, jeste seksualizacija tela Milene Radulović. Telo Milene Radulović nije telo bilo koje glumice, mada bi način na koji su scene seksa snimljene bio izlišan, kakav god da je kasting. Mogu samo da zamislim da je pristanak na tu vrstu tretmana golotinje, za samu glumicu mogao biti način da ne pristane na ulogu uboge žrtve, da prekine taj narativ, odbije da bude tipski kastingovana, ne znam… I moramo reći da ona to, dakako, nije, sasvim suprotno – Milena Radulović je sigurno jedna od najhrabrijih žena našeg savremenog društva. Ali činjenica da je produkcija upravo igrala na medijsku popularnost lika Milene Radulović, glumice koja je prijavila silovanje, te je ta ista produkcija odlučila da njen (i samo njen) lik svuče u jednoj montažnoj sekvenci seksa koja nije dostojna ni seksplitejšn filmova šezdesetih je, u najmanju ruku, ljigava. Da, sasvim ljigava.

Jovan:

Nisam siguran šta da mislim. Meni je instinktivno zasmetalo isto na projekciji, ali sam posle razmišljao da li ta reakcija dolazi baš iz ovoga što si ti objasnila – da nesvesno očekujemo od Milene Radulović neki stroži kodeks. Možda mi zapravo i ne smeta što se radi o Mileni, više rediteljski pristup, kao što si rekla, kakav god da je bio kasting.