Davitelj protiv davitelja, četvrti po redu film Slobodana Šijana, nakon dva antologijska (i jednog malo manje), te 1984. godine izazvao je podelu kritike koja nije bila ravnopravna, te je većina išla na štetu autora i samog dela. Šijanu su do tada bila otvorena mnoga vrata kao tvorcu najboljeg srpskog filma 20. veka — Ko to tamo peva, prema oceni Jugoslovenske kinoteke i kultnog ostvarenja Maratonci, čiji naslov ne mora do kraja ni da se izgovori. Međutim, Davitelj je sa svojom inovativnošću i estetikom preterivanja, zatekao mnoge te izazvao buru u javnosti.

Severin Franić, kritičar i književnik, deklarisao je ovo ostvarenje kao nepoželjan film iskustva nasuprot onom, mnogo kvalitetnijem, filmu inspiracije. Davitelj je dakle snimljen na osnovu filmskog iskustva, to je spomenik kinematografiji i njenim graditeljima, bez životne inspiracije. Sam podnaslov — komedija strave i užasa film etiketira kao žanrovski, a kao takav, on već ima utvrđene i prepoznatljive filmske kodekse kojima se vodi (uz dozu odstupanja nagoveštenu u podnaslovu, naravno).

„Komedija strave i užasa“, a kostim Srđana Šapera je oba — komedija i užas.

Ono što ovaj film čini izrazito „filmskim“ jesu brojne reference karakteristične isključivo za sedmu umetnost. Na primer, preteća muzika koja nas u kratkim crtama obaveštava da nadolazi još jedan zločin baš kao u Arđentovim, ali i svim ostalim giallo hororima 60-ih i 70-ih. Flešbekovi kojima se razbija kontinuitet, natpisi između scena nalik onim iz nemih filmova, narator koji nas upoznaje sa sudbinom junaka… Sabravši ove elemente, čini se da je Šijan priču o beogradskom fenomenu zvanom Davitelj ispripovedao uzevši u obzir skoro čitavu istoriju filma.

„Kako je Pera počeo da davi (flešbek)“

Perini zločini su nesvesni, svaki put izvedeni u transu, iz straha i frustracija zbog majčinih grdnji. Ka toj pretpostavci (pored naratora) vodi nas i prenaglašen lajtmotiv scena njegovih ruku i majčinog kažnjavanja. Zatim Edipov kompleks koji je očigledan, ubistvo majke, njeno „održavanje“ u životu i na kraju samo prerušavanje u nju tokom čina ubistva… Čini se poznato? Pored ovog psihološkog portreta Šijan je počast Hičkokovom Psihu dao i u stilizaciji pojedinih scena. Ubistvo pod tušem uz originalni pečat crvenih zavesa kao i nezaboravan zvuk škripanja violine prilikom svakog ubijanja.

„Kako je Pera počeo da davi (kraj flešbeka)“

Biranjem same profesije davitelja, film postaje omaž i Bostonskom davitelju. Paranoičan i isfrustriran inspektor kao u komedijama potere, psihijatar koji je više nalik vračevima ili hipnotizerima… Zatim scene praćenja žrtve po mračnim ulicama sa jedva osvetljenim, mističnim portretima kakve su karakteristične za noir filmove 50-ih. Svi ovi elementi doprinose da film postane mala enciklopedija kinematografije, što ga i čini, danas već ne toliko nepoželjnim, filmom iskustva, a što je, prema rečima koscenariste Nebojše Pajkića, bio i cilj.

„Ko ne voli karanfile ne treba ni da živi.“

Estetika preterivanja

„Ne čini to, Ogi, ti si potreban ovom društvu. Ko će osvetiti Rodoljuba? Davitelju se mora stati na put. A to možeš samo ti“, govori Mačak Žorž

Banalnost na filmu, ali i u bilo kojem mediju umetnosti, svakako je nepoželjna. Ali ako se u njoj pretera, koliko god apsurdno zvučalo, ovakav vid izražavanja postaje simpatičan ili makar prihvatljiv kao takav. Davitelj je po svemu sudeći takav film — film u superlativu. Dramatične scene ubistva koje zbog tolike dramatičnosti prelaze u komiku, unutrašnji monolozi pa i sama pojava Taška Načića ili Srđana Šapera pridodaju principu preterivanja kojim se ovaj film vodi. Zatim reči naratora koje banalizuju situaciju nepotrebno opisujući ono što možemo zaključiti sami, kao eho filmske slike. U nekim momentima takav stil se produbljuje insert kadrovima kao što su već pomenuti lajtmotiv Perinih ruku, Spiridonova sudbina kroz scene sahrane i venčanja, inspektorovo sećanje na ubijenog Rodoljuba… I kad pomislimo da se u preterivanju ne može preterati, Šijan se povrh svega služi i međunaslovima, od kojih je najraskošniji simulacija govora mačka Žorža. U toj sceni gde mačak odgovara inspektora od samoubistva, sažet je kompletan izraz i stil Davitelja:

„O, zar je Beograd morao postati poprište najmorbidnije, a u isto vreme i najneverovatnije priče o zločinu 80-ih!?“

Paralelni Beograd

„Nekoliko sati kasnije u drugom kraju grada“

Sonja Savić kao Sofija

Kroz „previše filmskog“ u kombinaciji sa dokumentarnom panoramom Beograda i uvodom o istinitim zločinima (Fantom, Liftadžija, voajeri na Kalemegdanu…) koji su obeležili naslovnice tadašnjih novina, Šijan nam predstavlja svoju repliku Beograda, vrlo sličnu originalu ali sa Daviteljem u središtu.

Ovaj film tako predstavlja dokument jedne kulture, beogradske kulture 1980-ih. Tu su simboli mladalačkog novog talasa — već pomenuti Srđan Šaper, Dušan Kojić Koja, Sonja Savić te i konotacija na dobro poznatu grupu VIS Idoli, filmskom — VIS Simboli i njihova pesma Bejbi bejbi. Da ne pominjemo rokenrol, bunt mladih i težnju ka iskrivljenom i iščašenom…

Činjenica je da su filmovi poput ovog — Dečko koji obećava, Kako je propao rokenrol, Crna Marija i nešto zakasneli Paket aranžman, bez obzira na brojne ikonografske elemente ondašnje pop kulture, morali da sačekaju neko vreme kako bi bili prihvaćeni kod nešto mlađih generacija. Za njihovu iznenadnu popularnost možemo okriviti tako čestu nostalgiju (pa i onu za neproživljenim vremenom) koja nas tera da nam postane drago sve što ima veze sa prošlošću, bilo to dobro ili loše. Upravo ta nostalgija za vremenom makar varljivog optimizma 1980-ih, učinila je da muzika, kultura i sav taj miris kojim odiše film Davitelj protiv davitelja vremenom postanu slađi.

„Epilog“

Od neprimerenog ili čak morbidnog, kako su ga neki deklarisali, pa sve do onog koji je dospeo na listu sto najznačajnijih domaćih ostvarenja i čija se pesma Bejbi bejbi (u originalnoj izvedbi Idola) rado sluša na svim jugonostalgičnim dogadjajima, film Davitelj protiv davitelja se postepeno, kroz skoro četiri decenije, probijao sve dok njegova inovativnost nije u potpunosti prepoznata i prihvaćena. Upravo zbog toga ovo delo je dokaz o razvoju filmske svesti na ovim prostorima — svojim primerom je film iskustva podigao na viši nivo, te ga smestio rame uz rame sa filmom inspiracije. Kao primer jedinstvenog filmskog stila kod nas, Davitelj je još jedan klasik, obavezna literatura filmske istorije. Intervencijom Jugoslovenske kinoteke i nedavnom restauracijom, spasen od nestajanja, može nastaviti da svojom originalnošću pleni buduće generacije.