Od BITEF-a i Sterijinog pozorja do Zmajevih dečjih igara. Igrao je od Saudijske Arabije do Amerike. Držao je dramske radionice od Lila (Francuska) do Svetog Đorđa (Rumunija). Glumio u Sinđelićima, Bićemo prvaci sveta, Mama i tata se igraju rata, pa sve do eksperimentalnih filmova. Živi negde (verovatno u kolima) između Paraćina i Novog Sada. Iz Off-a vam predstavlja glumca i dramskog pedagoga Uroša Mladenovića.

Uroš Mladenović

Uroš Mladenović, dobitnik nagrade Mali Princ Akademije umetnosti Novi Sad za uspeh u dramskoj oblasti, poznat je široj pozorišnoj publici po autorskoj monodrami Stvar izbora – zašto slušam Marčela koja je 2018. godine zabranjena na vršačkom festivlalu Cirkuliranje. Kao razlog zabrane navedeni su tehnički razlozi, što je očigledna neistina imajući u vidu minimalnu scenografiju i tehničke zahteve predstave. Monodrama koja tematizuje probleme odrastanja i sazrevanja okarakterisana je kao nepodobna zbog političkih stavova Marka Šelića Marčela čije su pesme polazišna tačka predstave.

Plakat predstave Stvar izbora – Zašto slušam Marčela

Danas Uroš radi kao glumac i umetnički direktor u Asocijaciji Kulturanova Novi Sad, facilitator je dramskih radionica za decu i mlade i osnivač je nezavisnog pozorišta Teleport teatar koje je tokom prošle, pandemijske godine, produciralo i odigralo čak tri predstave – O Srđanu: Koje nacionalnosti je istina?, Bilo dvaput u jednom kraljevstvu, i Ko je meni Antigona?. Kako Uroš u našem razgovoru nagoveštava, u planu za ovu godinu je još jedna predstava i gostovanja sa dosadašnjim.

Iz Off-a: Potrebna je neverovatna hrabrost da se u Srbiji napravi predstava o Marčelu, a zatim i nastavi igranje nakon zabrane na pozorišnom festivalu. Šta je bila početna motivacija za odabir teme i muzike? Da li si tokom procesa pretpostavljao da će ti tom predstavom umetnička sloboda biti uskraćena?

Uroš: Nije mi padalo na pamet da će hrabrost kao epitet pratiti tu predstavu. Hrabro je možda na početku bilo raditi mondramu uopšte i usuditi se na taj glumački izazov. Početna motivacija je bila vrlo lokalna i patriotska. Obojica smo odrastali u Paraćinu, obojica smo umetnici i želeo sam da u Paraćinu napravim predstavu o odrastanju u malom gradu. Ništa više ni manje od toga.

Sve što se dalje dešavalo sa tom predstavom je otkrivalo više okruženje u kojem se predstava igrala, nego samu predstavu. Nije mi padalo na pamet da će pisac biti okarakterisan kao podoban ili nepodoban za publiku. Predstava poziva mlade da pokušaju da ostanu u zemlji, pa nije imala zaista nikakav razlog da bude zabranjena, ali se zahvaljujem na besplatnoj reklami svima koji su u njoj učestvovali, misleći da svojim odlukama mogu da omeđe umetničku slobodu.

foto: facebook

Iz Off-a: Prošle godine si radio na predstavi o Srđanu Aleksiću, bosansko-hercegovačkom Srbinu kojeg su 1993. ubili pripadnici vojske Republike Srpske. Ponovo kontroverzna tema za našu sredinu. Da li ste imali neprilike na igranjima ili kakve su reakcije gledalaca?

Uroš: Predstava O Srđanu – koje nacionalnosti je istina? je stvarana tokom nekoliko vanrednih meseci  2020. godine. Nisam pretpostavljao da je tema toliko kontroverzna dok se nismo ozbiljnije bavili njom tokom procesa. Moram da priznam da sam iznenađen i da sam malo potcenio nacionalizam na ovim prostorima.

Što se samog izvođenja tiče, nismo imali nikakve neprilike i ne očekujemo ih. Nakon svake predstave organizujemo i diskusiju, razgovor na teme koje pokreće predstava, posebno jer naše predstave posećuju često mladi i vole da podele svoja razmišljanja nakon predstave. Baš nas diskusije uveravaju i da je vredelo praviti ovu predstavu, kao i komentari na internetu, gde su naravno reakcije i pozitivne i negativne, što smo i očekivali.

Plakat predstave O Srđanu: Koje nacionalnosti je istina?

Iz Off-a: Trenutno radiš na predstavi Pod istim krovom u režiji Ivane Janošev i u dramatizaciji Aleksandre Mrđen. Premijera bi trebalo da bude u prvoj polovini ove godine, a tema je migrantska kriza. Reci nam nešto više o ovoj predstavi.

Uroš: Ovo je jedna nežna porodična priča koja postaje surovo univerzalna. Porodica u Hamburgu odlučuje da primi jednog migranta i tako uradi nešto po pitanju krize koja nas sve pogađa, makar emotivno. Dolazak Amira menja njihov život, bar na neko vreme, jer u susretu sa njim jedna evropska porodica upoznaje svoje predrasude. Amirov život je svakako promenjen. Priča je po istinitom događaju, nastala iz dnevnika koji su vodili junaci ove priče i predstave.

Premijeru očekujemo 19. februara u Novosadskom pozorištu. Sve što bih lično napisao o ovoj predstavi spominje se u priči, pa ćemo zadržati emocije za scenu.

Iz Off-a: Kako biraš teme kojima se baviš u svojim predstavama?  Da li guglaš: najkontroverznija tema u Srbiji enter ili?

Uroš: Ovo me je baš nasmejalo! Iskreno, ne mislim da su ove teme kontroverzne. Niti ih tako biram da bih privukao pažnju. Pokušavam da univerzalno razmišljam o temama, ali i da ih svedem na zajednicu.  Radili smo predstavu O usamljenosti 2019. godine, a eto ispostavilo se da je i ta tema nekako bila kontroverzna i potrebna.

Iz Off-a: Kako si uspeo da pobediš nesigurnost i neizvesnost koju svaki mlad čovek oseća kada tek diplomira i ne zna šta da radi sledeće jutro?

Uroš: Možda samo deluje da sam pobedio. O jednoj takvoj neizvesnosti (o izboru zanimanja) sam i napravio predstavu Stvar izbora – zašto slušam Marčela. Mislim da je svima ovde nakon diplomiranja teško, jer je neizvesnost nekako stalno u vazduhu i na nju nas pripremaju neke starije generacije lošim savetima. Nastavio sam da radim, da stvaram predstave i probao sam da vreme koje mi je tada dato iskoristim na najbolji mogući način. Sigurno sam mogao i bolje, ali sam toliko umeo. Na primer, potrebno je vreme za izabrati ovakve teme za predstave i baviti se njima, a ja sam ga prosto imao i srećan sam zbog toga.

Neizvesnost ti daje slobodu i odgovornost kako da je iskoristiš. Mladi kod nas nemaju dobre primere na koje mogu da se ugledaju i da sami kreiraju svoje prilike, karijere i odgovornosti. Verujem da u svakoj mladoj osobi postoji više veština i talenata nego što bi ih neki siguran posao upotrebio, pa kada je već vreme na raspolaganju, treba ga iskoristiti.

Iz Off-a: Jedno vreme si radio u Bitef teatru, sarađivao si sa Reflektor teatrom, a onda si odlučio da otvoriš svoje pozorište Teleport teatar. Kako i zašto je došlo do te odluke?

Uroš: Odlučio sam da mi ovo bude zanimanje i želeo sam time da se bavim na legalan način. Da od toga mogu da živim i da mogu redovno da plaćam porez. Nakon sedam godina rada mogu reći da je to bila dobra odluka. Osim što je kroz radionice prošlo nekoliko stotina mladih, kroz predstave Teleport teatra je prošlo nekoliko desetina mladih umetnika, kojima je često rad u tom pozorištu bio i prvi angažman i mesto gde mogu slobodno da uče i greše.

Teleport teatar – teleportuje se u svaki grad u kojem nedostaje pozorišta za mlade

Iz Off-a: Opiši u 3 reči rad u institucionalnim pozorištima.

Uroš: Spor, klasičan, poseban.

Iz Off-a: Opiši u 3 reči rad u vaninstitucionalnim pozorištima.

Uroš: Predinamičan, uzbudljiv, neizvestan.

Iz Off-a: Opiši Teleport teatar u 3 reči.

Uroš: Radostan, iskren, detinjast.

Iz Off-a: Već duži niz godina radiš sa decom i mladima pozorišne radionice. Da li biraš dramski tekst po kojem radite predstavu ili zajedno sa njima dolaziš do teme? U decembru je bila premijera Ko je meni Antigona? praktični deo tvog doktorskog rada. Odakle je potekla ideja da postavljate antičku dramu?

Uroš: Upravo na radionicama je i potekla ta ideja, mladi su mi na probi predložili da radimo Antigonu. Nisam siguran da bih sam uspeo do te ideje da dođem. Zato je i moj način rada takav da njima prepuštam veliki deo stvaralaštva, trudim se da vodim proces u kojem će oni imati dovoljno prostora za kreativnost. Kako sam i omladinski radnik, trudim se da ohrabrim mlade i na sceni i van nje da ostvare svoje pune potencijale. Pozorište je samo divan prostor realizacije.

Andrea Kostić, Milica Ranđelović, Vanja Najdanović i Milica Radulović u predstavi Ko je meni Antigona?

Iz Off-a: Kako zainteresovati mlade, pre svega tinejdžere za pozorište ako na repertoarima ne postoje predstave koje su namenjene njima?

Uroš: Slažem se da im repertoar nije naklonjen. Ono što jeste dobro, a to je da su pozorišne radionice sada mnogo dostupnije. Mislim da mladi, a ne samo i mladi, sve više žele da učestvuju u pozorištu, a ne da budu samo posmatrači. Kroz takve pokušaje mogu da se zainteresuju, da kasnije postanu redovnija publika ili akteri, a možemo i kreirati repertoare zajedno.

Iz Off-a: Umetnički si direktor TAKT Teatar festa koji je koncipiran da prikazuje predstave koje su stvarali mladi i koje su relevantnog sadržaja za mlade. Šta su teme koje se danas tiču mladih, a pozorište bi trebalo da obradi?

Uroš: Na TAKT festivalu smo imali i žiri mladih koji nam je dao zanimljivo zapažanje, a to je da su predstave selektovane tako da su bliske temama koje se tiču mentalnog zdravlja.

Pozorište ne sme ostati zatvoreno u sebi, već može da komunicira sa drugim naukama ili umetnostima.

Uz saradnju sa psiholozima, pedagozima, sociolozima… i mladima, naravno, možemo otkrivati zanimljive teme, posebno danas, kada mladi mogu svoju radoznalost lako da zadovolje.

Iz Off-a: Šta je zadatak savremenog pozorišta?

Uroš: Mislim da će naredni zadatak pozorišta biti da zadrži priču i igru. Sve drugo smo probali.

Iz Off-a: Koji kvalitetan film i seriju si pogledao u poslednje vreme i možeš da preporučiš našim čitaocima i čitateljkama?

Kadar iz serije Normalni ljudi

Uroš: Mogu da preporučim seriju Normalni ljudi, norvešku seriju Skam i dokumentarni How to with John Wilson.