Film Nečista krv – greh predaka imao je svoju premijeru na Festivalu evropskog filma Palić, gde je osvojio nagradu publike i prvo mesto na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, dok se i domaća kritika jednoglasno složila da je reč o veoma uspelom filmu. Razočaravajuć utisak koji je ovaj film na mene ostavio time je prešao u zbunjenost – da nisam promašio projekciju i zalutao na neku drugu verziju Nečiste krvi koja pati od brojnih nedostataka? Da li se publika i kritička javnost do te mere uželela bioskopskog života, te je drastično snizila kriterijume; da li je za pozitivne reakcije možda ipak presudna bila radost što domaća (klasična) književnost počinje da budi nešto veću pažnju filmskih autora; ili je za to zaslužna zanimljiva priča o nastanku ovog filma?

Scenario za Nečistu krv napisao je Vojislav Nanović, jedan od pionira jugoslovenskog filma koji je bio i veliki ljubitelj dela Bore Stankovića, čije je književne motive pretočio na ekran u filmu Ciganka iz 1953. Nečistu krv ipak nije uspeo da snimi, te je taj scenario čamio po arhivima dok ga nije pronašao Milutin Petrović, reditelj poznat pretežno po nešto alternativnijem izrazu, pripadnik tzv. garažnog filma, a zatim adaptirala dramska spisateljica, scenaristkinja i profesorka dramaturgije, Milena Marković. Geneza ovog filma zato sa razlogom budi interesovanje, a Nanovićev pečat svemu daje specifičnu težinu. Ipak, treba bez ustručavanja reći ono što je očito – scenario je slab. Barem ova verzija koju možemo videti u filmu.

Ciganka, 1953, Vojislav Nanović

Pre nego što pređemo na suštinu, moramo zastati već kod samog naslova koji je svojevrsni pleonazam – sintagma nečista krv podrazumeva grehe predaka. Motiv tereta porodičnog nasleđa, zatrovane krvi, veoma je bio prisutan u književnosti s kraja 19. i početka 20. veka, ali verujem da se ni današnjem gledaocu ne mora crtati. S druge strane, takvim naslovom se verovatno htelo i naglasiti da ovaj film nije adaptacija najpoznatnijeg Stankovićevog romana, već neka vrsta prequel-a, izgrađena na osnovu onih informacija o precima glavne junakinje, Sofke, koje se mogu iščitati iz romana (u kombinaciji sa drugim motivima i sudbinama razasutim po prozi Bore Stankovića). U svakom slučaju, mogao se naći srećniji naslov, kojim bi se postigla ista namera.

U centru priče nalazi se Hadži-Trifun (Dragan Bjelogrlić), gazda, pripadnik gospodskog staleža i neka vrsta starešine srpskog življa u Vranju kojim još uvek vladaju Osmanlije. U snolikom i metaforičnom prologu vidimo ga kako posrće u noći, pod nekim nevidljivim teretom koji će nam se u filmu postupno otkrivati. Hadži-Trifun pokušava da održi mir sa turskim starešinom čija vladavina poznaje samo represiju, a da istovremeno očuva dostojanstvo sebe i svoje porodice, a samim tim i Srba na tom prostoru za koje on predstavlja autoritet. S druge strane njega saleću porodične brige: želje mlađeg naraštaja, mahom ljubavne prirode, prete da naruše postojeći poredak. Hadži-Trifun je, dakle, jedan hipertrofirani paterfamilias, očinska figura za svoju bližu i dalju rodbinu, kao i za srpski narod u Vranju. Može se reći da je on personifikacija onog Zakona pod kojim se lome sudbine književnih junaka Bore Stankovića i koji je u njegovoj prozi najčešće disperzivan.

Dragan Bjelogrlić kao Hadži-Trifun

Da se od filma pravi serija praksa je na koju su nas domaće filmadžije već navikle, ali  Nečista krv – greh predaka u tome odlazi korak dalje: toliko u sebi ima nerazrađenih drama da obrisi te buduće serije bodu oči. Sigurno da borba za gledanost diktira i nove načine proizvodnje, pa se tako rađa i sinergija filma i televizije, ali za ovakve primere ne treba imati mnogo razumevanja, jer degradiraju filmsku umetnost. Ne postoji nijedan razlog (sem finansijskog) da se publici potura kao film nešto što izgleda kao trejler za seriju, koja, sudeći po filmu, može biti čak i solidna.

Ovaj pogrešan autorski pristup rezultirao je hrpom tek skiciranih likova, te sve ostavlja utisak nekog ilustrativnog filma ili onih tekstova sa sajtova za srednjoškolce koji nisu stigli da pročitaju lektiru. Određeni likovi, poput Hadži-Trifunove sestre Cone (Katarina Radivojević), upadljivo su suvišni i jedina im je funkcija da na već opterećenu priču pridodaju još koji greh predaka. U tom kovitlacu različitih drama, pored dubine likova i mogućnosti da se za neke publika veže, stradaju i ritam i filmsko vreme. Protok vremena negde od druge polovine, a naročito pred kraj, postaje gotovo nemoguć za praćenje, elipse među scenama su nemerljive, te se zapravo ne može čak ni okvirno odrediti koliko cela priča traje. Taj problem se možda i najviše oseća u vezi sa likom Hadži-Trifunovog sina Mite (Marko Grabež), čiju ljubavnu priču sa služavkom, a zapravo polusestrom, Stojnom (Teodora Dragićević), ispratimo u 3 poteza (Mita i Stojna u krevetu – Mita u kafani plače što ga otac ženi na silu – Mita na svadbi). Celokupna drama ovog lika je ispuštena negde usput, u bespućima nespretne naracije, a gledalac se pita koliko je vremena bilo potrebno da se sve to izdešava: 5 dana ili čitava godina? Nečista krv – greh predaka u tom pogledu na momente podseća na filmove kolažne strukture, iako to nije bila namera autora. Stiče se utisak kao da se junaci nalaze u nekom izolovanom svetu u kome vreme ne teče, u kome su osuđeni da se međusobno sudaraju i iznova proživljavaju svoje tragične sudbine.

Marko Grabež kao Mita

Bora Stanković nije veliki pisac (samo) zato što nam je pružio sliku srpskog juga, prepunu sirove strasti, karasevdaha, promašenih sudbina i ubogih ljudi, već zbog načina na koji je to prikazao. Jasno je da filmsko izlaganje priče ne može oponašati književno, ali pokušajem prevođenja određenih dominantnih postupaka Stankovićeve proze u filmski jezik dobilo bi se mnogo. Iako važi za pisca koji se bavi burama, strastima i duševnim lomovima, on je zapravo vrlo suptilan pripovedač. Psihološka stanja junaka često prikazuje posredno, metaforički ih reflektuje kroz detalje ili prostor. Najbolja studija o prozi Bore Stankovića, Sofkin silazak profesora Novice Petkovića, u celini se bazira na proučavanju narativnih perspektiva, jer je taj aspekt možda i najzaslužniji za umetničke domete njegovih knjiga. Za približno kompleksnu igru tačkama gledišta, kao i promišljeniji tretman prostora, u filmu skoro da nije bilo mesta.

Erotika u svetu koji opisuje Bora Stanković do te mere je potisnuta da često izbija u beznačajnim pokretima i radnjama, kao što je, recimo, prosto naginjanje kroz prozor prilikom kojeg Sofka oseća naboj i neshatljivo uživanje. Sva čulnost izvanrednih pripovedaka U noći i U vinogradima nalazi se u onome što nije ni rečeno ni učinjeno, u atmosferi koja postaje teška koliko je bremenita erotskim. U poređenju sa tim, prikaz erotskih scena u filmu je prilično prvoloptaški: sve su izrežirane na sličan način, sastavljene od slikarski komponovanih i osvetljenih kadrova, uz repetitivnu orijentalnu muziku. Takođe, autori filma kao da nisu uvideli da se snaga Stankovićeve karakterizacije ogleda ponekad i u tome što njegovi junaci sami sebe sputavaju, internalizujući Zakon koji je, kao što sam već rekao, neuhvatljiv i raspršen. Napetost između represije i želje za životom daleko je kompleksnija u Borinim delima nego u Gresima predaka.

Teodora Dragićević i Marko Grabež

Zbog nagomilanosti radnje, u filmu nije bilo mesta upravo za te detalje, nijanse i atmosferu. Određena stanja likova bi trebalo da doživimo, a ne da ih samo informativno usvojimo. Sudbina Hadži-Trifunove snaje, Tašane (Anđela Jovanović), koja je bila udata za njegovog pokojnog sina Đorđa i koja i dalje živi pod njegovom senkom, predstavljena je pretežno kroz dijaloge. Skoro nikada je ne vidimo samu, u toj kući-tamnici čiju bi težinu trebalo da osetimo ili, recimo, na groblju, mestu na kome i ona, metaforički, sve vreme obitava. Scenama sa monahom (Dejan Bućin), kome se ispoveda i koji je privlači, nedostaje prostora da prodišu, da se u njima izgradi tenzija.

Anđela Jovanović kao Tašana

Da ne bude zabune, ovaj film i nije morao biti u skladu sa Borinim stilom, mogao je predstavljati savremeno čitanje motiva i duha epohe, u jednom potpuno novom ruhu. Oseća se da je Petrović donekle to i imao na umu, ali mu je nedostajalo hrabrosti (ili nečeg drugog) da priču pogura još dalje u tom pravcu. U kritičkim tekstovima, kao i u intervjuima autora, figurira pojam eastern-a, specifičnog podžanra koji se koristi narativnim obrascima i motivima vestern filmova, ali u evropskom (konkretnije istočnoevropskom) ambijentu. Kao primeri takvog filma navode se radovi Milča Mančevskog (pre svega Prašina) ili Aferim! rumunskog reditelja Radua Žudea. U Petrovićevom filmu, eastern momente možemo prepoznati u delovima koji se bave Hadži-Trifunovim sukobom sa lokalnim begom (Tim Seyfi), u kome značajnu ulogu igra i Albanac Kolj (inače odlični Feđa Štukan), kao i, na širem planu, u Hadži-Trifunovoj težnji da konstituiše kakav-takav poredak u prilično nestabilnim vremenima (ukoliko posmatramo iz ugla dominantne teorije da klasični vestern slika „pretvaranje divljine u baštu“, to jest izgradnju civilizovanog američkog društva). Ti delovi filma su i najzanimljiviji, ali oni vremenom prelaze u drugi plan, a u prvi dolaze nagomilani porodični jadi. U suštini, posmatramo li Nečistu krv i iz ove perspektive, glavna zamerka ostaje ista: donekle uspelom easternu smeta prenatrpani scenario.

vestern elementi

Nečista krv – greh predaka zapravo ponavlja čestu boljku domaćeg filma, a to je prevelika težnja za kompromisima. Ukoliko ga sagledamo kao adaptaciju proze Bore Stankovića, film ne uspeva da dobaci ni izbliza do uzora na koji referiše, ne prepoznaje one najvrednije odlike te književnosti. Ukoliko ga sagledamo kao jednu modernu (ili postmodernu) reinterpretaciju, nije dovoljno slobodan i hrabar, jer se previše trudi da štiklira sva opšta mesta koja važe za Stankovićeva dela.

Na kraju ipak treba pohvaliti većinu glumaca. Dragan Bjelogrlić veoma dosledno nosi lik Hadži-Trifuna, čiju patnju ne smemo da vidimo, ali moramo da osetimo. Takođe, to je lik koji teško može izazvati sažaljenje, jer se igra tuđim životima, ali istovremeno ga možemo razumeti, jer pretpostavljamo da čak i iznad njega postoji Zakon – duh epohe. Za to, naravno, nije zaslužan samo Bjelogrlić već i dobro napisana uloga i zato treba izreći neke pohvale i scenariju, koje se tiču određenih delova ili karakterizacije. Pomenuti Feđa Štukan briljira kao arnautski godfather, a Marko Grabež, na malom prostoru, ponovo potvrđuje svoj talenat. Anđela Jovanović, s druge strane, dobila je više prostora, ali režija scena joj nije išla na ruku, te je viđamo u sličnim situacijama u kojima se samosažaljeva, ali kada joj se pruži prilika za suptilniju glumu, to i koristi. Na kraju, režija Milutina Petrovića ne promašuje uvek. Napete scena pritiska osmanlijskih sejmena na Hadži-Trifuna i ubistvo Džafer-bega izrežirane su umešno.

Feđa Tukan u ulozi Kolja

Sve u svemu, Nečista krv – greh predaka zabeležila je dobru gledanost (barem u prvoj nedelji prikazivanja), a tek se očekuje da i serija učini svoje. U tom smislu, može se reći da je film u svojim namerama uspeo i da su njegovi pozitivni efekti u tome što je deo trenda vraćanja publike domaćem filmu, ali i domaćim književnim klasicima. U umetničkim dometima pak, vrlo je problematičan i kako stvari stoje, načekaćemo se još da vidimo domaći film koji adaptira vrhunsku književnost na vrhunski način.