Lekcije iz osećanja i saosećanja

Zora Dirnbah (Dirnbach) (1929–2019) bila je hrvatska jevrejska scenaristkinja, dramaturškinja, novinarka i spisateljica, najpoznatija po svom scenarističkom radu na Radio televiziji Zagreb i po filmu Deveti krug, za koji je nagrađena Zlatnom arenom i nagradom publike Jelen na Pulskom filmskom festivalu. Njen rad u velikoj meri obeležilo je iskustvo holokausta.

Zora Dirnbah rođena je u Osijeku 1929. godine od oca jevrejskog porekla i majke katoličkog porekla koja je prešla u judaizam. Nakon što su joj se roditelji razveli 1933. ona, njena sestra i majka su se preselile u Zagreb, gde su živele sve do proglašenja Nezavisne države Hrvatske 1941. godine, kada se vraćaju u Osijek i tu preživljavaju rat.

U predratnim i ratnim godinama, Zora je doživljavala vršnjačko nasilje u školi zbog svog porekla. Njena sestra nije ni želela da ide u školu da se ne bi suočavala sa tim, međutim, Zora je uporno odlazila, iako bi neki učenici hodali za njom i govorili da „ovde smrdi na Čifuta“, dok bi je branile njene školske drugarice.

Od Zorine rodne kuće i fabrike papira njenog oca ustaše su napravile sabirni logor za decu i stare, koji bi čekali da ih stočnim vagonima deportuju u Aušvic i Jasenovac, gde će biti ubijeni najsurovijom smrću. Sami članovi Zorine šire porodice ubijeni su u logorima.

Zora je nakon rata maturirala, a zatim i diplomirala istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zaposlila se kao novinarka u kulturnoj rubrici Narodnog lista gde je pisala filmske kritike (u vreme kad se od pisanja filmskih kritika moglo zaposliti i čak izdržavati!). Pisala je i za novine Vijesnik, Naprijed, Vijesnik u srijedu, Ilustrirani vijesnik. Zatim se 1955. zaposlila na Radio Zagrebu, gde postaje filmska urednica i počinje da piše filmske scenarije i radio-drame.

Godine 1960. Zora piše čuveni scenario Deveti krug, po kome France Štiglic režira prvi film o holokaustu u domaćoj kinematografiji, koji je bio nominovan i za Oskara. Iste godine piše i scenario Igre na skelama, koji naredne godine režira Srećko Vejgand. Ovaj film je u jednom trenutku povučen iz distribucije jer je ocenjen kao „film koji daje krivu sliku naše socijalističke omladine“. Kritičari toga vremena isticali su da je film u velikoj meri inspirisan Varalicama Marsela Karnea, a sama Zora istakla je da je priča inspirisana stvarnim događajem o devojci koju je na kraju dočekala smrt, a bavi se temom emocija u velegradskom omladinskom „kul“ – hladnom okruženju.

„Film Igre na skelama“, kaže Zora Dirnbah, „film je o omladini koju susrećemo na svakom uglu velegrada – o omladini našeg vremena koja pokušava živeti bez emocija, jer je niz okolnosti navodi na to da su emocije suvišne, mučne. U tu prividnu ravnotežu stava unosi nemir mlada devojka koja se ne može pomiriti s tim „realizmom“ i koja još uvek veruje u ljubav kao što je opisuje literatura. Ta devojka dobiva udarac jedan za drugim. Na kraju, kada misli da će pokleknuti pred stvarnošću koja razbija njene snove, dolazi do nesretnog slučaja u kome, kao u katarzi, glavni junak kojeg je ona zavolela priznaje sam sebi da je voli – emocije ipak postoje.“[1]

Nakon toga, Zora dobija posao na Radio televiziji Zagreb gde je radila na brojnim filmskim i televizijskim scenarijima, kao i na pozorišnim i radio dramama. Televizijski scenariji postaju njena specijalnost, te je jedno vreme predavala televizijsku dramaturgiju na Akademiji dramskih umetnosti u Zagrebu. Autorka je scenarija za televizijske serije Hteo bih znati ko sam (1963), Dosije (1985), Život u sjeni, televizijskih drama Taj dugi, dugi put (1965), Noćni razgovori Henriette von S. (1976), Come back (1986), Kanarinčeva ljubovca (1987), Proljeće Janka Potlačeka (1988). Napisala je i scenarije Moji dragi dobrotvori (1968), Harmonika (1972), Nocturno (1974), kao i dramu Noć štakora (1968) i radio-dramu Voda koja je dobila nagradu slušalaca.

U poslednjim danima svog stvaralaštva posvetila se pisanju proze, pripovedaka sa motivima jevrejske tradicije i romana sa temom stradanja osiječke porodice u Drugom svetskom ratu. Njena prozna dela su Apokrifna biblijska priča: Kainovo nasljeđe (1997), Dnevnik jednog čudovišta (1998), i Kao mraz: roman o nestajanju (2000), Sedam apokrifnih priča (2008).

Deveti krug

Deveti krug u režiji Francea Štiglica snimljen je po scenariju Zore Dirnbah 1960. godine. Ovo je prvi domaći film o holokaustu i jedan od najznačajnijih filmova o holokaustu uopšte. Bio je nominovan za Oskara, emitovan je na festivalu u Kanu i dobio je nagradu za najbolji scenario na Filmskom festivalu u Puli.

„Deveti krug bio je i prvi spomen i prvi vizualni prikaz ustaškog logora smrti u jugoslavenskoj kinematografiji: dotad se Jasenovac prešućivalo da se ne mute međunacionalni odnosi,“ kaže Pavičić.[2]

Radnja prati ljubavni zaplet između neobičnog bračnog para – Jevrejke Rut Alkalaj (Dušica Žegarac) i katolika Ive Vojnovića (Boris Dvornik). Ivina porodica odlučuje da uda Rut za Ivu kako je ustaše ne bi odvele u koncentracione logore, budući da je tada bilo na snazi pravilo da će se poštedeti Jevreji koji su u srodstvu sa Hrvatima katolicima. Međutim, nakon venčanja, Ivo počinje da se ponaša besno prema Rut, pošto postaje sve nezadovoljniji činjenicom da je oženjen – njegova prava devojka je ljubomorna, a drugovi na akademiji ne prestaju da se grubo šale na njegov račun. Nakon što se izviče na Rut, ni krivu ni dužnu, Rut pobegne od kuće usred policijskog časa za vreme koga je svima, a posebno Jevrejima, zabranjeno da izlaze napolje. Ivin otac je ipak vrati kući. Nakon što je video kakav efekat njegovo ponašanje ima na Rut, Ivo joj se izvinjava, potresen, i pokušava da popravi njihov odnos iz dana u dan, uglavnom tako što je zasmejava i pokušava da se igra sa njom. Međutim, nacizam u Hrvatskoj postaje sve nepodnošljiviji, što dovodi do većih neprijatnosti za ovaj bračni par i do odvođenja Rut u koncentracioni logor. Ivo dolazi po nju da je spasi, pri čemu se susreće sa najgorim užasima, decom koju vojnici ubijaju u kamionima – gasnim komorama, ženama koje ustaše siluju, ljudima koji kopaju zemlju do iznemoglosti, i Rut, od koje su ustaški vojnici napravili prostitutku. Par gotovo da uspeva da se izbavi iz logora, međutim, pri preskakanju žičane strujne ograde, Rut se umori i kaže da ne može više – Ivo ostaje uz nju i pomaže joj, međutim, u trenutku kad posegnu da se jedno sa drugim poljube, dok ga ona gleda očima u kojima više nema vere u život, vojnici upale struju, te gledaoci mogu da domisle da je par verovatno završio mrtav. Otvoreni kraj ipak veliča junake i podvig njihove ljubavi.

Dobra dramaturgija ovog filma jasna je već postavljanjem svih važnih komponenti priče u prvoj sceni – u dnevnoj sobi porodice Vojnović Rut i Ivo igraju „ne ljuti se čoveče“ i prepiru se oko toga ko je pobedio, dok se napolju čuje marš vojnika i nacistička himna, što uznemiri sve ukućane. Ljubav i igra kao način da se zadrži detinjstvo, čistota i mentalna stabilnost u okruženju rata, pogroma i fašističke politike za odrasle upravo su srž ovog filma. Motiv igre najsnažniji je motiv koji se provlači kroz ovaj film, od dece koja se igraju na ulici i koja u jednoj sceni dolaze u kuću porodice Vojnović i postavljaju je u centar svog dečjeg kola, preko igara Rut i Ive, koji se igraju „ne ljuti se čoveče“, igraju se imitacija, igraju se pozorišta, igraju se na snegu, igraju se da prebrode obostrane traume, kao kada jednog dana na akademiji kolege Ivi na jakni nacrtaju slovo „Ž“ da bi ga označili kao nekoga ko je oženjen Židovkom (Jevrejkom), koju u brojnim scenama ustaše vređaju i ponižavaju, a posebno Ivin kolega Zvonko koji postaje vojnik ustaškog odreda, pa onda Ivo, da bi utešio Rut, počne da crta slovo „Ž“ svuda naokolo kredom kako bi joj pokazao da je to samo obično slovo abecede.

Ovaj film dosta jasno pokazuje mizoginiju vremena – Rut je, pored toga što je Jevrejka, pre svega žena, i sve uvrede, bolovi i poniženja koja joj se nanose, nanose joj se dvojako, kao Jevrejki, ali ponajviše, kao ženi. Uvrede kojima je Ivove kolege i ustaše nazivaju su „židovska drolja“, „kurva“, ustaški vojnik koji joj traži da mu očisti cipele usred grada posmatra je poniženu kao najgori patrijarhalni muškarac, Rut je često u tom položaju, pognute glave, zagledana u pod, a svi je tretiraju kao dete, pa i sam Ivo, koji se igra sa njom, dok Rut veruje da se oni ravnopravno igraju kao dva deteta. Međutim, kada je nazove „moja mala žena“, to vrlo razljuti i rastuži Rut, koja zatim pobegne od njega. Rut zna da nema šansu u svetu muške, fašističke politike, jer će u najboljem slučaju u njemu biti shvaćena kao dete, te od takvog sveta beži upravo oružjem deteta – igrom. Igra je poslednje utočište Rut kada sama luta ulicom jednog popodneva i počne da igra školice kako bi se umirila, pre nego što sazna da je njen otac osuđen na smrt vešanjem i pre nego što je policajci ne odvedu u koncentracioni logor, u kome će biti kažnjena upravo time što će je ustaše pretvoriti u prostitutku i izbezumljenu silovati dok joj se život ne smuči – što je u filmu prikazano vrlo svedeno a vrlo jasno – jednom scenom u kome Ivin kolega, ustaša Zvonko, odvede Ivu da vidi šta rade sa njegovom ženom, te on vidi Rut koju jedan vojnik razvlači izbezumljenu i pijanu/nadrogiranu, istraumiranu, među mnoštvom raskalašnih vojnika koji razvlače svako svoju prostitutku.

Najveća prednost ovog filma jeste upravo u tome što vešto melodramskom strukturom drži u fokusu ljubavni odnos likova, dok je rat u pozadini, i iz te pozadine od samog početka baca senku na bezazlenu ljubavnu igru, dok je na kraju ne završi smrću. Neki kritičari su ovaj film proglašavali patetičnim, ali o takvoj etiketi mogli bismo reći da dolazi iz onog miljea u koji upravo junakinja narednog filma Zore Dirnbah, Igre na skelama, ulazi čista, iskrena i puna emocija – to je milje patrijarhalne tradicije potiskivanja emocija od koje oni koji se bave emocijama, a to su upravo filmski autori, bolje da pobegnu glavom bez obzira.

Brojne filmske autorke, poput Zore, dugo su bile pod ovakvim izgovorima isključavane iz centra filmske industrije i obitavale na njegovoj periferiji kao sekretarice režije, asistentkinje, montažerke, scenaristkinje, radnice na televziji, jer je filmska industrija dugo ostajala ipak „macho boys’ club“, kako to uviđa Pavičić.[3]

Političke okolnosti Deveti krug su od devedesetih skrajnule u ćošak istorije filma, budući da je najpre to bio hrvatski film koji je režirao Slovenac, pa je, kako kaže Pavičić, „u brakorazvodnoj diobi kao “dijete iz miješanog braka” bio pomalo – ničiji“. Zatim, prikaz ustaškog nasilja i vizuelizacija Jasenovca u Hrvatskoj nakon 1990. nisu bili poželjan sadržaj, pa film dugo nije bio prikazivan na javnoj televiziji. Ipak, da je devedesetih emitovano malo više sadržaja poput ovog filma, koji stoji za antifašističke vrednosti i za vrednost ljudskosti i emocija, a ne hladne uniforme i sprava za ubijanje – možda bi epilog političkih događaja bio drugačiji. Naše je da ga danas gledamo ponovo i ponovo i da u duhu želje za mirom i izgradnjom boljeg društva zasnovanog na antifašizmu, solidarnosti i jednakosti pravimo nove filmove koji će podsetiti gledaoce na najvažniju lekciju Zore Dirnbah – kako se oseća i saoseća.

[1] „Film o suvremenoj omladini“ u Vijesnik, Zagreb, 31. 5. 1961.

[2] https://www.xxzmagazin.com/deveti-krug-najvazniji-hrvatski-film-o-holokaustu

[3] https://www.xxzmagazin.com/deveti-krug-najvazniji-hrvatski-film-o-holokaustu

**********

Autorka cover ilustracije je Sofija Kamasi.

behance.net/SofijaKamasi
instagram.com/sofijakamasi

Temat pored popularizacije zaboravljenih autorki jugoslovenskog filma, za cilj ima i vidljivost mladih umetnica u oblasti ilustracije. Zapratite i podržite Sofiju.

**********

Objavljeni tekstovi „Žene naše kinematografije“ su nastali u okviru projekta „LOKOMOTIVA – lokalna omladinska inicijativa“ koji sprovode udruženja „HMM…“ i „BalkanIDEA Novi Sad“, uz podršku programa „Novi Sad – Evropska prestonica mladih“ i Gradske uprave za sport i omladinu – Kancelarije za mlade.

**********

Tekstovi iz temata „Žene naše kinematografije“ uz podržku LOKOMOTIVE i navedenih partnera objavljeni su i u štampanom izdanju. Temat je ilustrovalo pet mladih žena, a štampan je u tehnici rizo štampe. Svi zainteresovani mogu potražiti štampano izdanje temata u bibliotekama, kao i PDF verziju na internetu.