„Igrajmo se!…“
Na slovo na slovo na slovo… V.
Vera!
Vera Belogrlić bila je vesela.
Bila je vredna.
Bila je vizionarka.
Bila je važna.
Bila je voljena.
Bila je vrcava.
Bila je vera, na italijanskom: „prava“!

Jer ko bi drugi mogao da pročita sledeću strofu i tako lako, i tako poletno je pretvori u pokretnu sliku: „Plavo mastilo/Šareno pismo…/Šareno pismo./Pisala ga guska,/Čitala ga mačka,/Pojelo ga prase,/Ostale su tačke,/Tačka meni,/Tačka tebi,/Eli, beli, bam, bum“?

Vera Belogrlić (Kruševac, 11. april 1926 – Beograd 8. jun 2015) ostaće upamćena u prvom redu po tom što je sumanuto slatke, nekada poučne, šaljive, a nekad skoro dadaističke stihove i skečeve Duška Radovića prevodila u jezik televizije za decu u emisiji Na slovo, na slovo...

Televizija – čudo i igra

Vera beše kokreatorka i rediteljka Slova, čija je prva emisija izašla 19.10.1963 na Televiziji Beograd. O tome kako se pronašla u ulozi rediteljke govorila je u razgovoru sa Radoslavom Lazićem Estetika TV režije, Reditelji govore, 1997. (svi Verini citati u tekstu su iz ovog izvora ukoliko nije naznačeno drugačije):

„Godine 1958. počinje Televizija Beograd. Ušla sam u TV kao asistent režije – kroz iglene uši. U komisiji za prijem – Bata Konjović, Vladimir Mitrović, Radivoje Lola Đukić i Pavle Maletin. Oni misle da je posao režije muški posao. Ja sam mislila drukčije. Ušla sam, izborila se da pobedi moje mišljenje.“

Ali kao što kažu da iza svake uspešne žene stoji druga uspešna žena koja joj pridržava vrata – i Vera je imala pomoć na ovom putu u vidu urednice Dušice Manojlović. Pet godina ranije 1953. Vera je igrala Slepu Bertu u radio adaptaciji Cvrčka na ognjištu u režiji svog profesora Mate Miloševića. Dušica Manojlović i Dušan Radović su prolazeći hodnikom Radio Beograda čuli njen zvonki dečiji glas i poveli je na Radio Beograd na kom su bili urednici dečijeg programa. Ali Vera je htela i mogla više.

Istovremeno sa glumačkom karijerom na radiju, Vera je držala i seminar u školi za vaspitače uz predmet Umetničko čitanje, pričanje i recitovanje. Emisije u kojima je Vera intervjuisana, pa čak i pisani trag njenog intervjua sa Radoslavom Lazićem, svedoče tome koliko je Vera divno govorila, koliko je lepa njena često eliptična rečenica, koliko melodičan njen glas, a školovan govor, koliko je jasna njena misao i iskreno njeno obraćanje.

Dušica Manojlović povela je Veru i u KUD „Lola Ribar“ gde je Vera postala umetnička rukovoditeljka dramske sekcije. U okviru te sekcije Vera je uradila i prve svoje pozorišne režije Plavo i crveno u dugi i Kutijica što svira. Tada još nije mogla ni da sanja da joj se u budućnosti smeši Sterijina nagrada.

Pomenute 1958, Dušica Manojlović dovodi Veru na Televiziju Beograd, u dečiju redakciju koju je Dušica osnovala i u kojoj je bila prva urednica. Treba imati u vidu da je televizija tada tek otkriven medij i da je Vera morala da uči, istražuje i dokazuje se zajedno sa svim ostalim kolegama, kojih je, u prostoriji nastaloj pregrađivanjem radijskog restorana u Hilandarskoj 2, bilo pedeset osmoro.

„Emotivno pamćenje kaže da je sudar sa televizijom bila prava senzacija. Bio je to požar izazvan spojem romantike naše mladosti i čudom elektronike. (…) U tom vremenu neponovljivih uzbuđenja otkrila sam čari slike, preuzela sam način mišljenja u slikama. Shvatila sam zauvek, kako onda tako i sada, da bez totala nema sagledavanja situacije. Total je geografija zbivanja. Da bez krupnog plana nema istine. Jer oči ne lažu. I danas, posle 35 godina, TV je bila i ostala za mene čudo – bezbrojnih nepredvidivih mogućnosti i kombinacija.“

Zaista, nakon gledanja Na slovo, na slovo… moramo poverovati Veri da je doživljavala svoj posao kao igru, a televiziju kao čudo. Za razumevanje  Verinog stvaralaštva veoma je značajna i sledeća izjava: „Mogla sam, misleći u slikama, poetično da oblikujem priču, TV tehnika je omogućavala oplemenjivanje napisane reči.“ Poetičnost Slova ne proizilazi isključivo iz činjenice da je Duško Radović scenario uglavnom pisao u stihu. Poetična je često i dramska situacija.

U časopisu RTV teorija i praksa iz 1984. br. 35 nalazimo na veoma zanimljiv podatak. Naime objavljen je scenario poslednje, trideset četvrte, emisije Na slovo, na slovo… uz sledeći uvod: „Oproštajna, 34. emisija po redu iz serije Na slovo, na slovo, nastala u studiju TV Beograd 28. i 29. juna 1965. godine, emitovana 30. juna iste godine, nagrađena je na TV festivalu JRT na Bledu 1965. godine kao emisija u celini. (…) Emisija više ne postoji. Sve emisije ove serije su izbrisane. (…) Pravljena je spontano, sa mnogo strasti u stvaranju i lepo. (…) Na žalost, u časopisu nedostaju bogati vizuelni i auditivni prizori koje nudi televizija, pa ipak, da se ne zaboravi… Odabrala i priredila Ružica Varda.“

Mnogi će se čitaoci zbuniti setivši se da su i mnogo nakon ‘65. na televiziji uživali u ovoj emisiji za decu. Duško Radović za TV novosti (februar 1975.) o tome piše: „Kad je prošlo, televizija je izbrisala ili pogubila sve što smo snimili – Slova su otišla bez televizijskog traga. To je, zaista, ličilo na kraj. Međutim, u ulici Stevana Sremca ima jedna kuća, i u toj kući jedan stan, i u tom stanu jedna spavaća soba, i u toj sobi jedan beli plakar. Tu je, na tajnom, tamnom i hladnom mestu Vera Belogrlić čuvala snimke Slova, za ono “doviđenja” – ipak, jednom, nekad. Kao prava domaćica, ona je skupljala i čuvala sve tonske, magnetofonske snimke Slova: svu muziku, sve lutka-scene, sve što je Aćim reakao i pevao. Pokazalo se da je naša “Luda Nasta” bila mudra, lukava i dalekovida.“ Toliko je Vera volela svoja Slova da ih je sačuvala i snimila ponovo! Ne svih 34, ali trinaest emisija obradovalo je novu i staru publiku Slova i to u koloru.

Druga zanimljivost koju možemo pronaći na stranicama RTV časopisa jeste sama forma objavljenog scenarija koji sadrži samo zvučnu polovinu stranice (televizijski scenario se u to doba pisao tako što se stranica delila po pola i leva kolona bila bi predviđena za video, a desna za audio), uz poneku fotografiju i notni zapis. Naravno, postoji mogućnost da objavljeni scenario nije potpun i da je to u stvari kolaž nastao za potrebe časopisa. Međutim, kada se uvod uzme u obzir postoji osnovana sumnja da je Vera snimala bez ikakve indicije o radnji osim one koju nudi sama dramska situacija scene.

„Kada je Duško napisao tekst za špicu Slova – arim, barim, varim guska, Lola Đukić je pročitao i rekao – neka ti je, Vera, Bog na pomoći, da li ti ovo razumeš? (…) Bila je sreća što sam ja Duškove tekstove ne samo razumela i čula već i videla i mnogo volela.“ Vera u emisiji TV lica kao sav normalan svet pominje da je u pisanje prvih devet epizoda bio uključen i Aca Popović, međutim nejasno je u kom svojstvu i kojoj meri. Jezik scenarija zaista povremeno podseća na čuveni dijalog ovog autora, a poznato je da su za režiju njegovih dela potrebna inteligentna rediteljska rešenja.

Vera je, takoreći, sama dopisivala didaskalije Duškovom (a možda i Acinom) tekstu, zamišljajući dijalog u situaciji, radnji. Poetičnost o kojoj i sama priča pogotovo je dolazila do izražaja u režiji muzičkih numera. Bilo da Lola kroz pesmu želi dobrodošlicu gomili pilića koji se u pretapanju izležu iz jaja, na livadi na koju su dovukli beli klavir, ili da petnaestak malih belih balerina trči preko poljane sa kišobranima, ove scene svojom vizualnom lepotom, vedrinom i jednostavnošću govore u prilog Verinog velikog rediteljskog umeća. Kroz njeno rediteljsko pismo:

„Dečiji iracionalni svet, svet maštanja, svet igre – dobija potvrdu oblikovanog postojanja.“

„Igrajmo se!…“

Međutim, režiju emisije Na slovo, na slovo… Vera je preuzela tek nakon što su tu emisiju sve njene kolege odbile. Scenario nije postojao, samo ideja i scenarista – Duško Radović, koji je prema Verinim rečima bio „posvađan sa rokovima“ (što je eufemizam koji svaki scenarista dobro poznaje). Ali taj je spoj, očigledno, bio pravi da probudi najbolje u oboma – dvoje perfekcionista sa različitim bioritmom i pogledom na svet, ali istom skakutavom iskrom u duši. Muzika i tekst za lutke snimali su se noću i svi bi čekali dok Duško ne donese tekst. Tada bi Vera preuzela na sebe da snima, a Duško bi zaspao na stepenicama.

Svakih četrnaest dana izlazila je nova epizoda Slova u trajanju od 45 minuta. U tadašnjim produkcijskim uslovima, to je bio dovoljno zahtevan zadatak i za nekog manje ambicioznog reditelja. U emisiji Trezor posvećenoj Veri Belogrlić (urednica Bojana Andrić), Vera se zajedno sa snimateljem Slova Slavkom Aleksijevićem, priseća anegdote u kojoj je trebalo da završe naručito iznurujući snimaći dan. Trebalo je još samo snimiti patka Gavrila „i taman pred sam rez Vera kaže – pa Gavrilo treba da gleda levo! Zbog direkcije! Ali Gavrilo ne trza, jer nema slušalice.“

Verin perfekcionizam pogotovo dobija na težini kada uzmemo u obzir uslove snimanja tih prvih Slova. Emisija traje 45 minuta, nema montaže i dozvoljeno je jedno zatamnjenje što znači da se u kontinuitetu snima 20 do 25 minuta programa. Toliko je posvećena Vera bila. I toliko minuciozna. Ukoliko se Mića i Aćim igraju na slovo na slovo „K“ u mizanscenu na kockama iza njih obavezno se nalazi bar nekoliko slova „K“. Svaki je deo kadra pred Verinim rediteljskim okom bio promišljen.

I Vera i Duško ostavili su zapise o tome kako su zajedno postavljali pravila igre Slova. Maštali su i razmaštavali svet koji je polako slovo, po slovo, bojio crnilo TV studija. Aćim, lutak i Mićin drug u igri, bio je Verina želja. Iako je Vera već radila sa lutkama, za ono vreme ideja mešanja lutke i ljudi (pa i životinja!) bila je sasvim inovativna. Podsetimo se da su se Mapetovci pojavili tek 1976. a ulica Sezam 1969. godine. I dok je Duško želeo pravo dete glumca u studiju, Vera je insistirala na svom lutku dok njena tiha i ljupka upornost nije prevladala. Prva je Vera oživela jednog dečaka-lutka sa kojim su deca trebala da se identifikuju, jer kako reče: „Lutka može što dete ne može.“ I tako je Aćim postao zvezda, zajedno sa Mićom Tatićem, Lolom Novaković, Đuzom, Pajom, Bajom, Draganom Lakovićem…

Ni životinje nisu bile retke u studiju. Od patka Gavrila koji je došao kao gost prve emisije pa ostao, jer ga je Vera zavolela, preko pilića, tigrića, roda i zeke, Veri nije bio problem da u toku snimanja izađe na kraj sa bilo kojom životinjom. A ne zaboravimo organizaciju svih glumaca, rekvizitera/ki, veoma važnih i veštih vodiča/teljki lutaka, snimatelja, svetlo majstora, asistenata reditelja i drugih radnika na setu. Iz emisija i zapisa saznajemo da je Vera konflikte i probleme rešavala lako, u skoku, uz pomoć svoje ljubaznosti, vedrine i topline.

Istina je da su TV reditelji često zapostavljeni i nemaju priliku da dobiju status zvezde koliko filmski reditelji i rediteljke. Međutim, ne možemo a da se ne zapitamo – šta bi bilo da je Verin princip i pristup režiji taj koji se koristi kao primer uspešne rediteljke/reditelja umesto brojnih drugih koji se odlikuju autoritarnošću i tlačiteljstvom? A Vera jeste bila uspešna po svim aršinima.  U razgovoru sa rediteljem Jelašinom Sinovcem koji je vodio Radoslav Lazić za časopis RTV teorija i praksa 1992. godine, Sinovac ovako opisuje Veru: „najuspešniji reditelj dečjih emisija i serijala u jugoslovenskim razmerama.“

A pozorište?

Osim što su, zahvaljujući Verinom brižnom odnosu prema materijalu, Slova ponovo snimljena, nastala je i pozorišna predstava Na slovo na slovo. Svoju premijeru predstava je imala 22. 4. 1969. u Malom pozorištu. Vera je režirala na osnovu kolaža tekstova Dušana Radovića, sačuvanih magnetofonskih traka s muzikom Miodraga Ilića Belog i svojih starih rešenja lutkarskih scena. To je verovatno i prvi put da je pozorište pozajmilo dramski materijal od televizijske serije, što svedoči i o kvalitetu i ugledu koji je ova emisija tada imala.

Predstava Na slovo na slovo takmičilo se kao jedina dečija predstava u konkurenciji za Sterijinu nagradu – i osvojila je. Obrazloženje žirija na čelu sa dr Hugo Klajnom kaže: „…da se vanredna Sterijina nagrada za režiju (…) dodeli Veri Belogrlić, reditelja iz Beograda, za vanredno uspelu sintezu raznovrsnih scenskih elemenata i preobraženje pesničke reči u bogat scenski izraz, ostvaren u predstavi Na slovo na slovo od Dušana Radovića.“ Da li potrebno dodati da je odluka bila jednoglasna?

Divizija za glumačku odbranu od straha

Međutim, daleko od toga da su Slova jedino Verino ostvarenje. Iako poznatija kao rediteljka, Vera Belogrlić kročila je u svet dramskih umetnosti najpre kao glumica. Svoje prve glumačke korake načinila je u okviru gimnazijske sekcije pod vođstvom profesora Bore Mihajlovića u Kruševcu. Za vreme okupacije sa svojim se vršnjacima štitila od straha igrajući komade na letnjoj pozornici u dvorištu koje im je ustupio otac glumca Milana Puzića. Kasnije ova divizija za glumačku odbranu od straha, osniva Okružno pozorište u Kruševcu. Vera na gimnazijsku scenu, letnju scenu u dvorištu Puzićevih, kao i na scenu Okružnog pozorišta staje rame uz rame sa Miodragom Petrovićem Čkaljom, Batom Paskaljevićem, Radmilom Savićević, Olgicom Stanisavljević, Vlastimirom Đuzom Stojiljkovićem, Milanom Puzićem i Miroslavom Petrovićem. Sa tim istim ljudima odlazi i na Akademiju za pozorište i film. Studije završava u prvoj generaciji školovanih glumaca kod nas.

O Verinim studijama može se pronaći trag u 12. broju časopisa Narodni student (13.5.1953.) u kom se daje prikaz predstave Sluge: „U ovom kratkom osvrtu moramo pomenuti i nekoliko lepih ostvarenja. Vera Belogrlić student Akademije za pozorišnu umetnost tumačila je ulogu Lojzike sa mnogo topline i finih treptaja, naročito u intimnim scenama. (…) D. Jović.“ Izgleda da je Vera u svim aspektima svog poslovnog i privatnog života pokazivala toplinu.

Godinu dana kasnije (19.5.1954. god. XIX br 16 ) nailazimo na ovaj zapis u istim novinama: „Na dan 10. maja 1954. godine na Pozorišnoj akademiji bila je mala svetkovina. Tom prilikom prvoj generaciji svršenih studenata predato je zvanično prizananje-diploma. Dodeljene su, sa klase Mate Miloševića: Zvonimiru Ferenčiću, Predragu Lakoviću, Veri Belogrlić i Maji Belović. (…) Posle predaje i čestitanja izveden je interni program recitacija.“ Vera se u (ovde često citiranom) intervjuu sa Radoslavom Lazićem sa nežnošću priseća studija, svih svojih profesora, glavnog profesora Mate Miloševića i njegovih asistenata Soje Jovanović i Miroslava Belovića.

Praksa i eksperiment

Međutim, kako televizije nije bilo za vreme Verinih studija, praksa je bila njena najveća škola. Od 1958. kad je kročila u Televiziju Beograd prvo kao asistentkinja reditelja pa kao rediteljka u dečijoj redakciji, pa do kraja njene bogate televizijske karijere, Vera se igrala i pozivala decu na igru. Pored 34 emisije po 45 minuta Slova, Vera je režirala i brojne druge emisije, pa i TV filmove. Prvu svoju emisiju, En-den-dinus (25 emisija po 45 minuta) radila je po tekstu Dušice Manojlović, koja ju je i dovela na televiziju. Bila je to prva emisija snimljena magnetoskopom 1961. godine. U trajanju od dve godine, sve emisije En-den-dinusa išle su uživo, što je činilo Verinu poziciju izuzetno odgovornom i zahtevnom.

Za potrebe lutka-serije Gradić veseljak, Vera se spakovala i o svom trošku otišla u Milano kako bi izučila zanat od italijanskih lutka-majstora. Kasnije su takozvanu crnu TV lutka tehniku od Vere izučili svi studiji u Jugoslaviji. Scenario za Gradić veseljak pisali su Dušica Manojlović i Duško Radović.

Zatim, Vera je snimila 42 emisije Hiljadu zašto (po 45 minuta), Visočku hroniku (mini serija od tri priče po 60 minuta), S vanglom u svet, scenario Gordan Mihić i Ljubiša Kozomora (11x30min), Usijane glave (8x30min), Kolibri šou (8x30min), Sedefna ruža, po scenariju Tatjane Pavišić, odnosno knjizi Grozdane Olujić (9x30min), Prvoklasni Haos, scenario Ljubivoje Ršumović (4x30min), Veliki pronalazač, scenario Ljubiša Kozomora (8x30min), Naši pesnici, scenario Ljubivoje Ršumović (9x30min), brojne reportaže sa različitih događaja, kao i nekoliko jednočasovnih TV filmova.

Njeni TV filmovi su: Kapetan smelo srce (Dušica Manojlović uradila je adaptaciju Dikensa), Tristan i Izolda, po scenariju Aleksandra Popovića; Jedan ujak Hojan; Crvena bašta; Ličnost kojoj se divim (scenario Dušica Manojlović) i Dečak na biciklu. Dečak na biciklu takođe je rađen po scenariju Dušice Manojlović i to je bio prvi put na TV Beograd da je cela scenografija rađena u kroma-ki tehnici. Vera je volela i podržavala eksperiment.

Iz ovog kratkog pregleda možemo primetiti i da je pored toga što je dovela Veru na televiziju, Dušica Manojlović odigrala značajnu ulogu kao scenaristkinja Verinih radova. Temat u oviru kog se ovaj članak objavljuje ima za cilj da podseti i poduči o autorkama koje su obeležile jugoslovensku kinematografiju. Iskustvo rada na tematu pokazalo nam je da je neuporedivo lakše doći do podataka o rediteljkama, nego o scenaristkinjama, što je nažalost slučaj i sa Dušicom Manojlović. Međutim, do trenutka kada uspemo da istražimo i samostalan članak objavimo o Dušici, važno je da joj odamo priznanje što je na radio i televiziju dovela Veru. Izuzetno nepravedan odnos broja muškaraca i žena u rediteljskoj profesiji kroz istoriju dokazuje da talenat i znanje za brojne žene nisu dovoljni da bi dobile priliku da rade. Kao što je Dušica otvorila vrata Veri, Verino je delo to koje je prokrčilo put ženama koje su pošle njenim stopama.

Zbog toga nikada nije loše da se podsetimo Verinih principa (emisija TV lica kao sav normalan svet): „Ljubav i vreme su kategorije koje poštujem. (…) U ovome životu ljubav sve pokreće. Ako nešto voliš i to iskreno želiš ti magnetski privučeš istu vrstu koja je kao i ti luckasta. I najednom se stvori jedno telo koje ima isti rukopis. (…) Negovati tim kao porodicu. Ljubav je da se da, ne da se uzme.“

**********

Autorka cover ilustracije je Tijana Mihajlović.

instagram.com/ticelm
sites.google.com/view/tijanamihaillustration
dribbble.com/ticelm

Temat pored popularizacije zaboravljenih autorki jugoslovenskog filma, za cilj ima i vidljivost mladih umetnica u oblasti ilustracije. Zapratite i podržite Tijanu.

**********

Objavljeni tekstovi „Žene naše kinematografije“ su nastali u okviru projekta „LOKOMOTIVA – lokalna omladinska inicijativa“ koji sprovode udruženja „HMM…“ i „BalkanIDEA Novi Sad“, uz podršku programa „Novi Sad – Evropska prestonica mladih“ i Gradske uprave za sport i omladinu – Kancelarije za mlade.

**********

Tekstovi iz temata „Žene naše kinematografije“ uz podržku LOKOMOTIVE i navedenih partnera biće objavljeni i u štampanom izdanju. Temat će ilustrovati pet mladih žena, a štampaće se u tehnici rizo štampe. Svi zainteresovani moći će potražiti štampano izdanje temata u bibliotekama, kao i na internetu.