Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u 2018. godini u Srbiji za silovanje je prijavljeno 71 punoletno lice, a osuđeno je 25. Naredne, 2019. godine za isto krivično delo prijavljeno je 73 lica (osuđeno 25), a ukupno 498 osoba prijavljeno je za krivična dela protiv polne slobode. Jednostavnom matematikom dolazi se do podatka da se u Srbiji na svakih 5 dana prijavi jedno silovanje.
Iako su i ove brojke velike, veruje se da blizu 80% seksualnih uznemiravanja i napada nije prijavljeno. Ova pretpostavka potiče od činjenice da u Srbiji, prema zvaničnim podacima, čak 95% ubijenih žena usled porodičnog nasilja pre samog ubistva nijednom ne prijavi nasilje, a opravdano je naslutiti da se ono dešava i pre ubistva.
A kako to praktično izgleda kada žena u Srbiji prijavi silovatelja? Posle dve i po godine od prijavljivanja, slučaj Marije Lukić, koja je optužila predsednika opštine Brus Milutina Jeličića Jutku za krivično delo nedozvoljene polne radnje, dobio je svoj epilog. Jutka je proglašen krivim i dobio je kaznu od (samo) 3 meseca zatvora. Pored Marije Lukić prijave su podnele i druge žene iz Brusa, ali su odbačene zbog zastarelosti ili nedostatka dokaza.
Tvit Marije Lukić
Ovo je realnost u kojoj se nalaze devojke, žene, mladići i muškarci koji su žrtve silovanja. Kada se pročita zakon koji bi trebalo da štiti žrtvu, stiče se utisak da je on ipak na strani silovatelja.
I šta onda u ovakvom okruženju i sa ovakvim pravosuđem možemo mi da uradimo? Da verujemo! Da slušamo i verujemo žrtvama silovanja i seksualnog uznemiravanja.
Podrška Mariji Lukić; preuzeto sa stranice Žene protiv nasilja
Srpska glumica Danijela Štajnfeld poznata je domaćoj publici iz filma Ivkova slava i TV serija Ono naše što nekad bejaše, Ono kao ljubav, Vratiće se rode i Ranjeni orao. Pre nekoliko godina preselila se u SAD jer je u Srbiji, kako sama kaže, a mi nemamo razlog da u to sumnjamo, doživela silovanje od strane uticajnog čoveka iz filmske industrije.
Danijela Štajnfeld
Danas u Srbiji Danijela ima status očevica odnosno svedoka, a ne žrtve silovanja. Ona je, dakle, svedok silovanja koje je izvršeno nad njom. (Vraćamo se na zakon Republike Srbije koji ne štiti žrtvu.)
Solidarnost kroz priču
Zbog svog iskustva odlučila je da u Americi snimi YouTube video u trajanju od oko 10 minuta u kojem bi razgovarala sa žrtvama silovanja u cilju prevazilaženja sopstvenog straha i bola koji je osećala, pomoći svojim sagovornicima i na kraju uticanja na druge žrtve da se osnaže i prijave silovatelje. Kada se povezala sa organizacijom RAINN (Rape, Abuse & Incest National Network) shvatila je da priče njenih sagovornika ne staju u kratak format. Zato je odlučila da snimi dokumentarni film Zaceli me (Hold Me Right, sajt filma). Premijera filma bila je ove godine na Sarajevo Film Festivalu i na Festivalu evropskog filma na Paliću.
Plakat filma Zaceli me
Rediteljka filma uočila je da sve žrtve uključujući i nju prolaze isti put do izlečenja. Od negiranja, pokušavanja pronalaska opravdanja, kvaziracionalizacije događaja, preko samokažnjavanja i autodestruktivnih radnji pa sve do prihvatanja i prevazilaženja traume. Ključni korak u oporavku je za Danijelu Štajnfeld upravo razgovor i deljenje sopstvene priče sa drugima.
Intervju sa Danijelom Štajnfeld o filmu
Među sagovornicima u dokumentarcu se nalazi policajka koja je izgubila posao i šansu za uspešnu karijeru, jer je prijavila svog šefa za silovanje. Niko joj nije verovao, tužba je odbačena, a ona je morala da se preseli u drugi grad. Pored ispovesti žrtve o posledicama zlostavljanja govore i njen muž i deca.
„Sve vreme sam govorila sebi: otvori oči, moraš otvoriti oči kako bi zapamtila i najmanji detalj. Uskoro ćeš o ovome svedočiti na sudu.“
Gledalac/teljka dobija uvid i u priču medicinske sestra koja je doživela silovanje u braku od svog muža. Zajedničko policajki i medicinskoj sestri, osim preživljenog zlostavljanja, jeste i borba da se drugim žrtvama veruje. Zbog podrške policajke njena koleginica koja je tužila istog tog šefa, dobila je spor, a zbog medicinske sestre mnoge žene su ohrabrene da podnesu prijave. Ona se takođe bori da silovane žene dobiju adekvatan medicinski pregled koji bi ustanovio pretrpljene povrede.
Preuzeto sa sajta holdmerightfilm.com
Film nastoji da razbije predrasude koje postoje o žrtvama naročito kroz primer tinejdžerke koja je silovana u srednjoj školi i od tada nazivana „lakom“ ili „kurvom“. Isto tako, film nas razuverava da je pokret #MeToo nastao u Americi doprineo poboljšanju položaja zlostavljanih i diskriminisanih žena. Upravo pomenuta tinejdžerka i njen otac objašnjavaju da je postojanje pokreta veoma važno, ali da je suštinski i praktično malo šta promenjeno i da bitka za jednakost tek predstoji. O seksualnim napadima se priča na internetu, ali u školi, na poslu, u zajednici, žrtva je i dalje stigmatizovana, odbačena i proglašavana krivom.
Premda devojke i žene čine najveći broj žrtava seksualnog nasilja, muškarci takođe mogu biti na meti nasilnika pa tako u filmu gej mladić i muškarac koji je 17 godina ćutao o svojoj traumi dele svoje iskustvo. I, kao i rediteljka filma, saglasni su da je pričanje put ka ozdravljenju.
„Silovanje je kao kad ti odseku nogu i kažu ti: Hajde, hodaj, šta je problem?“
Danijela Štajnfeld među svoje sagovornike uključuje i silovatelje. Kako je rekla na diskusiji nakon premijere na Palić festivalu, vrlo je bitno da čujemo i njihovu stranu priče. /parafrazirano/ Oni nisu samo naši neprijatelji, oni su deo našeg društva. Počinioci zločina su naše komšije, profesori, šefovi, kolege, članovi porodice i dok god ne prihvatimo da su oni tu, među nama, da je silovatelj najčešće osoba iz nama bliskog okruženja, ne možemo rešiti ovaj problem.
Diskusija nakon premijere na Filmskom festivalu na Paliću
U filmu je prikazan momak koji je u zatvoru na odsluženju kazne zbog nedozvoljene polne radnje koju je učinio devojci u alkoholisanom stanju. Iako je svestan svoje krivice smatra da je ipak kazna prestroga i da je zakon koji kaže da osoba mora dati nedvosmislen pristanak na seks, a u protivnom se čin smatra nasiljem, previše rigorozan. Poprilično mučno za gledaoca/gledateljku jeste priznanje muškarca koji je u kućnom pritvoru zbog pedofilije, a i sam je u svom detinjstvu bio silovan.
Izuzetno je bitno što nam dokumentarac daje uvid u obrasce razmišljanja prestupnika i što nas upozorava da zatvorska kazna ne mora nužno da osvesti silovatelja i zbog toga ne može biti jedini mehanizam sprečavanja silovanja. Svi zajedno moramo raditi na edukaciji, vaspitanju i prevaspitavanju.
Glumica i rediteljka u film je inkorporirala i svoju priču o traumi ubacujući delove video-dnevnika nastalog neposredno nakon silovanja. Snimila je i emotivan telefonski razgovor sa svojim roditeljima gde im po prvi put saopštava šta joj se dogodilo. Jedna scena, snimljena tajno mobilnim telefonom, otkriva deo njenog razgovora sa silovateljem koji apsolutno negira svoj postupak. Ali kako je i sama Danijela na diskusiji i u nekoliko intervjua rekla:
„Za mnoge od nas pravda je nedostižna i ja je ni ne tražim. Dobila sam je snimajući ovaj film. Mi svi tražimo samo mir.“
Dokumentarna forma filma obogaćena je animacijama koje imaju dvojaku funkciju. Nacrtani i animirani bespolni čovek vizualizuje ispovesti žrtava, a sa druge strane animacija služi da odvoji različite segmente o kojima se govori.
Animacija iz filma; preuzeto sa sajta Modern Times Review
Nalik na padajući meni iz video igrica koji postavlja pitanje da li želite da sačuvate igicu (Do you want to save the game?), u filmu Zaceli me žrtvama se postavljaju pitanja kao što su: „Kako biste želeli da nastavite?“ i nude odgovori: da zaboravim, da se iznova i iznova tuširam kako bi moje telo ponovo pripadalo meni, da prijavim policiji. Često se iz off-a čuju snimljeni audio materijali žrtava čiji narativi nisu stali u film, ali na ovaj način rediteljka „ubacuje“ njihove misli i iskustva.
Skrinšot iz filma
Na kraju dokumentarca pojavljuje se animirano zvezdano nebo sačinjeno od zvezda imenovanih po ženama i muškarcima koji su se ubili zbog psihičkih posledica zadobijenih zlostavljanjem. Ovaj film, koliko pomaže živima, toliko je spomenik u znak sećanja preminulima i opomena da ukoliko svi kao društvo ne budemo vodili više računa, to zvezdano nebo se može proširiti. Zaceli me služi kao rasvetljenje problema, sticanje uvida u psihološke profile i jedne i druge strane i alarm da moramo da budemo solidarni i zacelimo jedni druge.
U Srbiji i na svetu je nažalost puno Marija Lukić i Danijela Štajnfeld. Puno je i Jutki. Ali na svetu je i puno nas koji ćemo saslušati, koji vam verujemo i koji želimo da pomognemo.
U ime cele redakcije Iz Off-a: Stojimo uz žrtve seksualnog nasilja.
*****
Ukoliko ste žrtva seksualnog nasilje možete se obratiti sledećim telefonskim linijama:
Policija 192
Autonomni ženski centar – SOS telefon za žene koje su preživele nasilje 0800 100 007, radnim danima od 10h do 20h
SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja 011 36 26 006
Atina, udruženje građana za borbu protiv trgovine ljudima i seksualnog nasilja 061 63 84 071
SOS ženski centar u Novom Sadu 021 422 740, 069 193 6899, 061 641 2992
Spisak ženskih NVO po gradovima Srbije koje pružaju individualnu podršku ženama koje su preživele muško nasilje u Srbiji, njihovi brojevi telefona i mejl adrese koje možete kontaktirati.
Ukoliko poznajete osobu koja je preživela seksualno nasilje, pogledajte kratak priručnik koji može pomoći u pružanju podrške žrtvi i lakšoj komunikaciji sa njom.
