Apokalipsa danas je film sa zanimljivom istorijom. Najpre niko živ nije heto da ga realizuje, realizacija je bila toliko komplikovana i mučna da postoji ceo film o tome (Hearts of Darkness: Filmmaker’s Apocalypse), nakon puštanja u distribuciju dobio je pomešane kritike, da bi vremenom postao klasik. Međutim, u poslednjih deset godina film je ponovo na meti preispitivanja, ovoga puta ne zbog kvaliteta, već sumnje u namere autora. Naime, postoje dve izuzetno jake struje mišljenja o ovom filmu. Jedni ga smatraju antiratnim, a drugi proratnim. Šta ako bih vam rekao da ni jedna ni druga struja nisu u pravu? Bar ne u potpunosti…

Naravno, pre nego što obrazložim svoj stav, potrebno je pomenuti još jedan, manje popularan pogled na film. Američki filmski kritičar Frenk P. Tomasulo je u svom tekstu Politika ambivalencije: Apokalipsa danas kao proratni i antiratni film izneo tezu o ovom filmu kao delu koje savršeno predstavlja odnos američkog društva prema Vijetnamskom ratu čime dolazi do zaključka da je film i antiratni i proratni istovremeno. Koliko god da je ova teorija interesantna, takođe nije dovoljno argumentovana (uglavnom zbog toga što Tomasulo u tekstu preterano uveličava određene momente, a druge preskače kako bi dokazao, po meni pogrešnu tezu, da je film izbalansirano glorifikovanje i kritika istovremeno).

Zapravo, ideja da Kopola nije želeo u filmu da pokaže svoj stav o Vijetnamskom ratu potpuno je pogrešna s obzirom na to da je u svojim intervjuima bio i više nego jasan povodom svog stava, a ono što je još važnije – sam film i više nego jasno odražava taj stav. Samim tim, film ne može da bude i proratni i antiratni istovremeno. Takav film ne bi mogao da zauzme bilo kakav stav samim tim što bi istovremeno podržavao dve kontradiktorne ideje.

Postaje sve lakše kritikovati Apokalipsu danas. Sve što treba da uradite je da citirate Kopolu:

„Antiratni film, što se mene tiče, bi trebao da bude film pun ljubavi, mira, spokoja i sreće… Apokalipsa danas ima uzbudljive scene helikoptera koji napadaju nevine ljude… Antiratni film ne sme da glorifikuje rat, a Apokalipsa danas to radi. Određene sekvence su bile iskorišćene kako bi ljude načinili ratobornim.”

Pitam se da li po toj logici bilo koji ratni film sme da se nazove antiratnim? Slagali se sa Kopolinom izjavom ili ne, teško je služiti se njome kao dokazom da Apokalipsa danas podržava intervenciju Amerike u Vijetnamu. Kopola se osvrće na negativne načine na koje su ljudi interpretirali sekvence iz filma više nego što otkriva svoju intenciju. Ali, nikakve izjave ne mogu da nam kažu o filmu koliko može sam sadržaj filma.

Film počinje kadrom u kom Amerikanci bacaju bombe na vijetnamsku šumu dok se čuje pesma The end od grupe The Doors. Veoma je neobično za jedan proratni film da uz ovakav kadar koristi melanholičnu apokaliptičnu pesmu o haosu i smrti. A da li je naš protagonista mladi hrabri i pravični heroj spreman da položi svoj život za dobrobit svoje zemlje? Ne, naš glavni lik je Vilard, samodestruktivna pijandura koju je upravo ostavila žena i koji sam priznaje da ne zna čemu služi osim ako nije u ,,džungli“. On ne vidi rat kao odbranu svojih ideala, već kao jedino stanje u kom može da bude koristan. Nije poslat na misiju u kojoj treba da spasi nevine civile ili da ubije zločince, već je poslat na tajnu misiju u kojoj treba da ubije Amerikanca Kertza koji je, ni manje ni više, optužen za ratni zločin. Vilard sam prokomentariše: „Osuditi čoveka za ratni zločin na ovakvom mestu je apsurdno.”. Dakle, prvih dvadeset minuta ne liče na proratni film. Glavni lik je patetičan i sebičan, a uz to još i potpuno svestan besmislenosti sopstvene misije.

Ta besmisao se samo pojačava kada Vilard naiđe na Kilgora i njegove vojnike, što mnogi smatraju najproblematičnijom sekvencom filma. Na prvi pogled, nije teško primetiti zašto. Ova sekvenca je puna nasilja nad Vijetnamcima, Amerikanci ubedljivo pobeđuju dok helikopterima uništavaju vijetnamsko selo sve sa Vagnerovom muzikom u pozadini. Ali, nakon detaljne analize, postane očigledno da je nazvati ovu scenu ratohuškačkom netačno.

Kilgorov monolog. Preuzeto sa: desktopbackground

Kao prvo, Kilgor i njegovi vojnici su nam od samog početka prikazani kao bezumne životinje. Vilard ih pronađe na mestu na kom nije ni bio dogovor da se nađu samo zato što nisu mogli da se suzdrže od napadanja još jednog vijetnamskog sela. Američki vojnik se obraća grupi uplašenih Vijetnamaca i objašnjava im da su tu da bi ih spasili dok iza njega lete bombe koje im ruše domove. Najvažnije, postoji momenat u kom nam Kopola izričito daje do znanja da ne planira da glorifikuje Kilgora. Kilgor priđe ranjenom Vijetnamcu i želi da mu pruži vodu, ali kada čuje da je sa Vilardom određeni Lenc, poznati surfer i Kilgorov idol, Kilgor prospe vodu i ode od ranjenog Vijetnamca.

Kilgor nije zainteresovan za Vilardovu misiju sve dok ne sazna da je mesto koje je Vilardu potrebno reka na kojoj može da se surfuje. Iako Kilgora jedan vojnik upozorava da su mogući veliki gubici, Kilgor samo odgovori sa: ,,Žuće ne surfuju!”. Kilgor nije prikazan kao heroj. Nije ga briga za živote Vijetnamaca, ali ni za živote sopstvenih vojnika i vrlo je rad da ih žrtvuje samo kako bi mogao da se zabavi surfovenjem.

Tako i dođe do scene sa helikopterom – najčuvenije i najkontroverznije scene filma. Korišćenje Vagnera dok američki vojnici idu ka vijetnamskom selu je samo prikazivanje američke nadmoći, a ne i kritika rata, zar ne? Ali, mnogi kao da zaboravljaju na koji način se Vagnerova muzika koristi. Čak, mnogi i potpuno zaborave na trenutak kada muzika naprasno prestane i vidimo mirno bezopasno selo u kom se deca igraju u dvorištu dok vijetnamski vojnik ne pritrči da ih sklanja.

 

Teško je tvrditi da je ova scena proratna, posebno zato što je, zarad ratne propagande, potrebno prikazivati hrabrost jedne strane i kukavičkluk ili zlo druge. Međutim, u celoj sceni sa helikopterima, ni u jednom trenutku ni jedan američki vojnik ne počini nikakvo hrabro delo. Zapravo, Vijetnamka civil je jedina heroina u sceni. Braneći svoje selo, ona baci bombu u američki helikopter i raznese ga. Kilgor na to izjavi: „Jebeni divljaci.”. Ako jedna Vijetnamka raznese helikopter braneći se, ona je divljak, a ako Amerikanci raznesu celo selo kako bi jedan čovek mogao da surfuje, to je u redu. Ovo je kritika Kilgorovog mentaliteta. Jedini način da se ovo nazove glorifikovanjem bi bila tvrdnja da je Kopola toliko slep da nije video ironiju u ovoj sceni. Srećom, znamo da to nije slučaj jer postoje izjave ljudi koji su radili na filmu. Robert Duval, koji glumi Kilgora, u dokumentarcu Hearts of Darkness: Filmmaker’s Apocalpse opisao je Kilgora kao čoveka koji posmatra rat kao igru. Džon Milijus, scenarista filma, opisao je Kilgora kao Kiklopa iz Homerove Odiseje, kao nekog koga heroji moraju da nadmure da bi pobegli od njega. Prema tome, autori nisu videli Kilgora kao saveznika u narativu, već kao pretnju.

Mnogi vole da isiču i Kilgorov monolog o tome kako voli miris napalma kao proratni element filma. Mnogi, opet, ne pominju kako se monolog završava. Kilgor, na ivici plača, razočarano izjavi: „Jednoga dana, ovaj rat će se završiti.”, a zatim odšeta. Reakcija Vilarda je pomalo uplašena jer i on shvati da možda oseća isto što i Kilgor. Kilgor je neko koga rastužuje činjenica da će se rat završiti, a Vilard je sam priznao da njegov život postoji samo u „džungli’’.

Poslednji argument koji potvrđuje da je Kilgor ismejan u filmu, a ne glorifikovan, je scena u kojoj glavni junaci od njega ukradu dasku za surfovanje i pobegnu. Nakon toga sledi komična scena u kojoj Kilgor helikopterom moli da mu vrate dasku za surfovanje, dok se glavni junaci kriju ispod drveća i smeju mu se. Kilgor je pravi Kiklop – snažan, nasilan, infantilan i tupav. A ako ni to nije dovoljno… Mislim, zove se Kilgor (Kill – ubiti, gore – krv prolivena nasiljem).

Vilard pronalazi Kertzovo pleme. Preuzeto sa: winwallpapers

Nakon toga sledi čuvena scena sa Playboy zečicama. USO (United Service Organization – Ujedinjena vojna organizacija) imao je veliku ulogu u američkoj istoriji, posebno u Drugom svetskom ratu. USO šou je služio tome da država eksploatacijom žena pokaže zahvalnost hrabrim vojnicima. Naravno, u Apokalipsi danas, USO šou se pretvori u haos. Vojnici počnu da trče na binu i da se međusobno tuku. Učesnice nastupa moraju da pobegnu u helikopter, a kada helikopter poleti, dva vojnika se zakače za njega nakon čega padnu u vodu. Da li bi zaista proratni film ismevao najvoljeniju vojnu propagandnu praksu u američkoj istoriji?

Postoji još mnogo momenata u filmu koji mogu poslužiti kao argument da je film izuzetno kritičan prema Vijetnamskom ratu (američki vojnici koji skidaju šlemove sa svojih glava kako bi zaštitili testise, američki vojnici koji se iživljavaju nad Vijetnamcima tako što ih prskaju vodom i prevrću im brodove samo kako bi drugi američki brod poprskao njih itd…), ali postoji jedna scena koja se dogodi tačno na sredini filma i koja nikada ne bi smela da se nađe u proratnom filmu. Vilard i njegova posada zaustave mali brod sa vijetnamskim civilima kako bi ih pretresli. Amerikanci, naravno, ne znaju ni jednu reč naroda koji su došli da unište te ih automatski smatraju za pretnju. Kada Vijetnamka potrči, vojnici je upucaju samo kako bi saznali da je potrčala da zaštiti svog psa. Ali, film ode još dalje. Vijetnamka je i dalje živa i imaju priliku da je spasu ako je odvedu u bolnicu. Vilard, željan da što pre ispuni misiju, jednim metkom ubije Vijetnamku. Svi vojnici na brodu su preplašeni događajem. Vilard je postao Kilgor, ono čega se i plašio na početku filma. Film ovu scenu prikazuje kao zastrašujući događaj. Scena se završava sa uplašenim i uplakanim vojnicima.

Naravno, na kraju fima, kada upozna Kertza, koji je postao zastrašujuće krvoločan i militantan, Vilard se promeni. Kada Vilard ubije Kertza i izađe pred njegovo pleme kao novi vođa, reši da baci oružije iz ruke i da se vrati kući. Vilard odbije da postane ono što je Kertz postao i ne prihvata da se postavlja kao više biće u odnosu na Vijetnamce, čime se odriče američkog imperijalizma. Na taj način se povlači paralela filma sa Konradovim Srcem tame (samo američki imperijalizam umesto evropskog kapitalizma). Vilard na samom početku otkrije svoju promenu: ,,Hteo sam misiju i dali su mi je. Nakon te misije, nikada više neću želeti ni jednu drugu.” Glavni lik je od vojnika koji je na početku filma svrhu svog života video samo kroz rat, nove misije i ubistva, postao neko ko je spoznao užas rata i rešio da ne dozvoli da ga rat učini sličnim Kilgoru i Kertzu.

Vilard se sprema da ubije Kertza. Preuzeto sa: tyleroliver

U filmu se može naći još mnogo kritika uperenih ka američkom društvu. Na primer, Kilgorovi vojnici koji biraju najslabija sela za napad su sve sami belci, a kasnije, kada Vilard stigne na opasnije delove ratišta, svi vojnici su crnci. Takođe, jedini vojnik koji preživi iz Vilardove posade je Lenc, koji je na početku bio taj koji je prskao Vijetnmce dok surfuje i nazivao ih divljacima kako bi na kraju postao jedini koji se sprijateljio sa ljudima iz plemena.

Što se tiče mnogih koji smatraju da je Apokalipsa danas film koji priznaje da je rat užasan, ali koji ipak glorifikuje snagu Amerike (kao već pomenuti kritičar Tomasulo) i koji tvrde da takav pristup ne može da se smatra kritički nastrojenim u pozitivnom smislu, imam jedno pitanje… Da li bi Trainspotting mogao ozbiljno da se bavi temom heroina da nije celu prvu polovinu filma posvetio prikazivanju predivnih osećanja koje heroin budi u osobi? Kako da shvatimo zbog čega je Henri Hil u mafiji, ako nam Skorseze ne prikaže glamurozni život koji mafijaši vode? Tako je i sa Apokalipsom danas. Istina je da se svi likovi kroz prvu polovinu filma ponašaju kao superiorniji od Vijetnamaca, ali nemoguće je kritički pristupiti filmu o Vijetnamskom ratu bez prikazivanja privilegije koje su mnogi američki vojnici osećali. To je razlog zbog kog američki vojnici u filmu Vijatnamce isključivo nazivaju divljacima i drugim rasističkim nazivima. Ni jedan od spornih momenata nije pozitivno prikazan u toku filma niti je u završetku filma opravdan.

Apokalipsa danas nije antiratni film. To je Kopola već sam objasnio i priznao je da je želeo film sa što više nasilja i brutalnosti kako bi privukao gledaoce. Ali, dalje od estetskih izbora, ovaj film je nemoguće optužiti za ratohuškanje, posebno iz vizure narativa i poruke. Poslednje reči filma su doslovno: „Užas. Užas.” Na kraju filma nema slavlja zbog pobede niti veličanja hrabrosti, samo kajanje glavnog lika zbog svega što je uradio. A što se tiče Kopolinih intencija, on je to već sam objasnnio 2019. u intervjuu:

,, Za mene je ovo bio film o moralu. Postojala je rečenica koju mi je rekao Džon Milijus (a ta rečenica se nalazi i u filmu). Učimo dečake da bacaju vatru na ljude, ali njihovi komandiri im ne dopuštaju da napišu ,,Fuck’’ u avionu jer je to nemoralno. Ta kontradiktornost morala koja postoji u ratu je ono što sam želeo da prikažem. Film je o moralnosti i o tome šta moral znači u tako groznim sukobima. To sam želeo da bude. Ne samo dobra ratna avantura, već i moralna.”