Festival studentskog pozorišta osnovan je 2013. godine pri Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Nakon trogodišnje pauze, Festival je 2019. godine obnovljen. Svoj prvi mali jubilej, odnosno peto izdanje, FSP je morao da prilagodi okolnostima pandemije koje su krajem prošle godine podrazumevale i zatvaranje pozorišta. Ipak, zahvaljujući datim uslovima, Festival je došao do novog koncepta koji je konačno i studentkinjama dramaturgije dao mogućnost da se upoznaju (ako ne lično, a onda makar sa radom koleginica iz regiona) i da aktivno sarađuju sa studentkinjama i studentima glume, režije i produkcije.
Foto: Akademija umetnosti Novi Sad/promo
Festival se održavao od ponedeljka 28. decembra do srede 30. decembra. Tokom tri festivalska dana, publika je bila u mogućnosti da, na zvaničnom Youtube kanalu i Facebook stranici Akademije umetnosti u Novom Sadu, pogleda pet javnih čitanja drama čije su autorke studentkinje sa pozorišnih akademija u Sarajevu, Zagrebu, Beogradu, Novom Sadu i Birmingemu.
Prva prikazana drama bio je tekst ½, Petre Pleše, studentkinje Akademije dramskih umjetnosti pri Sveučilištu u Zagrebu. Scensko čitanje je režirala Milana Nikić, a dramske likove su oživeli Filip Klicov, Jelena Lončar, Marija Feldeši, Srđan Kner, Emilija Milosavljević i Aleksandar Sarapa. Produkciju ovog izvođenja potpisala je Lana Milešević.
Petra Pleše u svom komadu britkom karakterizacijom, autentičnim replikama, vešto vođenim dijalogom i poetičnim didaskalijama preispituje identitetske pozicije mladih u maloj sredini koja ima tendenciju da te identitete nemušto, ali samouvereno diktira. Autorka se poigrava granicama između umetnosti i stvarnosti i naglašava da ono što je zajedničko nije samo puki skup pojedinačnog, a da sa druge strane opšte nije isto što je zajedničko, već predstavlja samo kolektivni obrazac u kome često nema komunikacije niti ikakvog prožimanja. U dramskom svetu Plešinih junaka sve je polovično, jer da bi se celovitost ostvarila, potrebno je bez nametnutih strahova otvoriti se prema drugom.
Za komad ½ Petra Pleše je osvojila nagradu publike na 11. DeSADU-u, reviji dramskih tekstova studenata Dramaturgije Akademije dramskih umetnosti u Zagredu. Ovo je prva smotra koja je stavila fokus na javna čitanja mladih dramskih pisaca, a kako je u svom poslednjem izdanju ugostila i studenta Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, Đorđa Kosića sa dramom Sada nije ljeto (Sada nije juli), smotra očigledno teži da razvije regionalni karakter. Ukoliko bi se ova ideja osvarila i ukoliko bi se ovogodišnji karakter FSP-a održao, nema sumnje da bi se u kratkom roku značajno unapredilo i obogatilo savremeno dramsko stvaralaštvo u čitavom regionu.
Nakon drame ½ , prikazan je Pad Avale Mine Petrić sa Akademije umetnosti u Novom Sadu.
Reč je o dramatizaciji romana Pada Avala Biljane Jovanović, koji je prvi put objavljen 1979. Ovo javno čitanje je režirala sama autorka, i uprkos dužini koja nije uobičajena za ovu formu izvođenja (jer je vrlo zahtevna za koncentraciju publike), komad je sve vreme držao pažnju jedinstvenošću karaktera, začudnošću njihovih odnosa i društvenom kritikom koja se suptilno probija kroz neretko izuzetno duhovite replike. Na tematskom planu, drama se (između ostalog) takođe bavi potragom za razumevanjem, za dodirom i celovitošću, a to je ono što je autorka očigledno prepoznala kao veoma aktuelno. Dramu Pad Avale vrlo inspirisano i uverljivo su čitali Andrijana Đorđević, Darija Vučko, Stefan Starčević, Aleksa Jovčić, Magdalena Mijatović, Emilija Milosavljević i Branislav Ćalić. Producent izvođenja bio je Nikola Lojpur.
Narednog dana, u prvom terminu predstavljen je tekst Roksen Korde sa Gradskog Univerziteta u Birmingemu. Reč je o operskom libretu Sprezanje! Bajka o Entropiji. Prema rečima same autorke, ona je ovim projektom želela da spoji svoju ljubav prema muzici, drami i nauci. Stoga, uprkos izuzetnoj rediteljskoj maštovitosti Ružice Anje Tadić i posvećenosti glumica Marije Žeravice, Ane Milosavljević, Ane Stević, Nevene Nerandžić i glumca Nenada J. Popovića, tekst nije mogao ostvariti naročitu komunikativnost u ovoj formi prikazivanja.
Iako je veoma originalna ideja autorke da dramatizuje pojmove i odnose iz fizike i težnje ka spajanju određenih čestica koje ometa personifikovana entropija, za one koji ne poznaju hemiju i fiziku, a uskraćeni su za audio-vizuelni aspekt autorkine zamisli, ovaj tekst ipak ostaje zatvoren i nerazumljiv. Međutim, to svakako nije krivica tima koji je relizovao ovu postavku, već je najverovatnije propust selekcije. Iako je nesumnjivo privilegija videti šta se radi u Birmingemu, ovaj tekst, kao što je rečeno, nije drama već libreto i samim tim se ne uklapa u ostatak selekcije, a ni u koncept festivala. Producent ovog video-rada (koji je zaista izašao iz okvira forme javnog čitanja), bio je Miloš Milošević.
U drugom terminu drugog festivalskog dana, emitovano je javno čitanje drame Na granici, Emine Kovačević sa Akademije scenskih umjetnosti u Sarajevu. Čitanje je režirao Vladislav Velkovski, igrali su Magdalena Mijatović i Aleksa Jovčić, a producentkinja je bila Maja Tucić.
Autorka kroz dva paralelna vremenska okvira prikazuje turbulentnu istoriju emotivnog odnosa dvoje mladih koji se vole, ali pripadaju suprotstavljenim nacionalnim stranama. Nasuprot uobičajenim očinskim figurama koje simbolizuju strogost i hladnoću patrijarhalnih, nacionalističkih obrazaca,u ovom komadu su upravo majke te koje, uprkos patnjama koje im je rat doneo, koriste emotivnu manipulativnost, izigravanje žrtve i nametanje krivice svojoj deci kako bi uspostavile kontrolu nad njima. I u ovom komadu je prisutna težnja likova da budu shvaćeni, da dopru do onog drugog, ali je takođe naglašen i uticaj sredine na sintaksu, fraze i odabir reči sa prikrivenim značenjima koje, apsurdno, onemogućavaju komunikaciju sa onima iz druge sredine, čak i onda kada govore istim jezikom.
Poslednjeg festivalskog dana prikazana je drama studentkinje Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, Milice Radojčić Nikad nisam u režiji Alekse Pantića i produkciji Milice Milićević. Dramu su čitali Andrijana Đorđević, Anđela Pećinar, Aleksandar Sarapa, Strahinja Puškarević, Stefan Starčević i Igor Greksa. Nikad nisam je adaptacija filma The Breakfast Club iz 1985.
Autorka je univerzalnu priču o tinejdžerskoj nesigurnosti, sumnjivim autoritetima, izgradnji mladih ličnosti u sistemima ogrezlim u hipokriziju, vrlo vešto prilagodila našoj sredini, smislu za humor i slengu. U samom jeziku likova može se prepoznati socijalno okruženje iz koga potiču i porodične okolnosti koje su uticale na njihove nastupe i predstave u društvu, ali ono što ih spaja jesu upravo slabosti koje kriju i čije konačno otkrivanje drugima, svakog od njih čini zrelijim, samosvesnijim, a samim tim i nežnijim bićem.
Najzad, ostaje utisak da je, uprkos vladavini ideologije individualizma, ovogodišnji FSP omogućio da se istakne intuitivno uverenje mladih dramskih umetnika da dolazi vreme zajedništva i razumevanja, jer su to očigledno njihove temeljne potrebe koje istovremeno predstavljaju sponu između njihovih dela.
Foto: Akademija umetnosti Novi Sad/promo
Ovogodišnji FSP podržali su Ministarstvo kulture i informisanja, Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje i Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada. Rukovodilac projekta bila je Ljubica Ristovski, rukovodilac snimanja – Silard Antal, a rukovodilac AV produkcije – Aleksandar Stojšin. Snimatelji su bili Elida Mesaroš Lajko i studenti Akademije umetnosti, za svetlo su bili zaduženi Žarko Lazić i studenti Akademije umetnosti, a miks slike i montažu potpisuju Nataša Stojšin i Ivana Pejak.
