Suadu Kapić bismo mogle da nazovemo renesansnom ličnošću da je u periodu renesanse ženama bilo dozvoljeno/omogućeno da stvaraju. Kapić je jugoslovenska/bosanskohercegovačka glumica, rediteljka i scenaristkinja, osnivačica prve nezavisne medijske kuće u Jugoslaviji FAMA. Potom je bila liderka FAMA tima koji se bavio temama rata i raspada Jugoslavije, da bi 2014. osnovala FAMA Metodologiju koja kroz projekat Škole znanja daje FAMA Kolekciju prikazujući pojam rata, genocida i odnosa prema njima kroz edukativnu prizmu. Rođena je 15. februara 1952. u Sarajevu.

Završila je dva fakulteta, prvo Filozofski u Sarajevu, a potom režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Dejana Mijača koji je nju i njene koleginice i kolege, kako sama kaže „podučavao majstorstvu režije kao skupu različitih znanja i razmišljanja o ljudskoj prirodi, percepciji društvenih pomjeranja, tematizovanja uzroka i posljedica, do konačnog uobličavanja svega shvaćenog”. Kao glumica iza sebe ima nekoliko ostvarenja — Devetnaest djevojaka i mornar, Ovčar, Odbornici, Tako dozvaše tajnu, Odlikaši i Svi moji prijatelji. Režirala je dva filma — Pat pozicija i Cajtnot, a kao rediteljka i scenaristkinja, autorka je filma Klopka.

Suada Kapić — umetnica van režije

Kada se u Evropi dešava jedan od najtužnijih momenata na kraju dvadesetog veka — pad Berlinskog zida i polako nestajanje jedine alternative represivnom kapitalizmu — Kapić odlučuje da prekine rediteljsku karjeru, bar što se filmova tiče. Te 1990, takoreći poslednje godine bratstva i jedinstva, Suada Kapić pokreće prvu nezavisnu medijsku kuću FAMA u „zemlji koje više nema”. Ideja je bila da se političkim temama priđe sa novog stanovišta — nezavisnog, kakvog u Jugoslaviji nije bilo do tada, i tako nastaje politički talk show nekonvencionalne forme Umijeće življenja. Glavna tema je bila da li će biti rata ili ne.

Voditeljka i voditelji emisije bili su Mirjana Bobić Mojsilović, Aleksandar Tijanić i Dragan Babić, a Suada Kapić je bila producentkinja i rediteljka. Epizode su snimane u pozorišnoj sali Obale, koja je bila krcata jer su karte deljene, a i narod je želeo da čuje odgovor. Voditeljka i voditelji su birali goste, publika je dovikivala i smejala se, a Jugoslovenke i Jugosloveni koji su bili protiv rata pratili su i kraj malih ekrana ovu sada već kultnu emisiju. Što se gostiju tiče, bili su to oni koji su u tom trenutku odlčivali o sudbini Jugoslavije ili su bili istaknute političke ličnosti „zlatnog doba” ili oni koji će tek postati zvezde — Mesić, Karadžić, Drašković, Kapičić, Đilas, Velebit i drugi. Emisija je prestala sa emitovanjem onda kada se odgovor na idejno pitanje dao — da, biće rata.

Za vreme rata Kapić ostaje u Srajevu, ali, kako kaže kao izbeglica u sopstvenom gradu. Iz tog perioda nastaju dva projekta Umijeće preživljavanja i Mapa opstanka 92-96. u kojima su objedinjene fotografije, snimci i dokumenta o načinu života Sarajlijki i Sarajlija za vreme opsade njihovog grada u periodu od 1992. do 1996. godine tokom građanskog rata u Jugoslaviji. Od 1997. radi na projektima koji se tiču raspada Jugoslavije, opsade Sarajeva i genocida u Srebrenici. Sve projekte možete pogledati na sajtu FAMA Kolekcije, među kojima su Srebrenica — Mapiranje genocida i postgenocidno društvo, Mapiranje dejtonskog mirovnog sporazuma, Raspad Jugoslavije 1991-1999.

Mapa opsade Sarajeva je projekat FAMA Metodoligije, koji se našao kao deo izložbe „Mape koje su obeležile 20. vek“ u Nacionalnoj biblioteci u Londonu, rame uz rame sa mapama britanskog Ministarstva odbrane. Na mapi se mogu naći detaljna upustva za preživljavanje pod opsadom, kao i način funkcionisanja značajnih ustanova Sarajeva. Mapa služi kao istorijski dokument, ali i edukativno sredstvo za mlađe generacije kako (pre)živeti u ekstremnim okolnostima — tajni prolazi i tuneli koje su građanke i građani Sarajeva izumeli kako bi mogli da se kreću dok na brdima stoji nevidljivi neprijatelj, bašte na terasama i u dvorištima koje su hranile grad, razgovor kao jedini način informisanja, ručno pravljene peći i prastare lampe umesto grejanja i struje. Mapa opsade Sarajeva tako postaje umetnost preživaljavanja i otpor strahu, delo jednog grada, kojem kada bi se uklonio ovaj stvaralački princip ostala bi samo destrukcija. Arhivirajući i preoblikujući jedno tragično iskustvo u umetnički model, Suada Kapić daje svom gradu nešto herojsko, vanvremensko i univerzalno. Sama autorka na početku pandemije koronavirusa vidi nit koja spaja građanke i građane Sarajeva onda i građanke i građane sveta sada — umetnost preživljavanja u buntu protiv nečega što se ne da videti, ali svi znamo da je tu.

Suada Kapić — rediteljka

Da se rat nije dogodio, verujemo da bi Suada Kapić u svom opusu imala više nego tri dugometražna filma. Ono u šta nismo sigurne jeste da li bi se ti filmovi našli u udžbencima i na predavanjima na fakultetu. Naime, kada je autorka ovog teksta pitala za Suadu Kapić, rediteljku, mnogi poznavaoci filma i filmski radnici morali su da guglaju da bi sa žaljenjem rekli da ipak ne znaju mnogo o rediteljki. Kada je autorka teksta pitala za Suadu Kapić, autorku Umijeća življenja, tek po pominjanju voditelja Tijanića i Babića (ne voditeljke Bobić Mojsilović) poznavaoci političke atmosfere s početka devedesetih raspisali/raspričali bi se o genijalnosti te emisije, bez znanja o producentkinji i rediteljki. Zbog nedostatka opšteg znanja filmskih kritičara i literature o Suadi Kapić, kao i nemogućnosti da se pronađu svi filmovi, autorka ovog teksta uradiće nešto što inače smatra neprofesionalniim — izviniće se rediteljki, čitateljkama i čitateljima na analizi samo jednog filma (jedan više nego na bilo kom umetničkom fakultetu).

No, vratimo se pokušaju profesionalizma. Imajući u vidu postrediteljski stvaralački rad i naslove filmova (Klopka, Cajtnot i Pat pozicija) primećujemo opsednutost Kapić bezizlaznim situacijama i nedostatku/isticanju vremena. Naravno, ovu opsednutost u filmovima možemo da pripišemo rediteljkinoj anticipaciji budućeg raspada Jugoslavije, ali, bilo bi suviše gordo povezivati filmove sa kasnijom tragedijom kao neku vrstu predviđanja kao što se to neretko radi sa Top listom nadrealista. Međutim, ideja o bezizlaznosti čije rešenje mora da bude u pogrešnom potezu, vraćanju na isto mesto ili buđenju iz sna, sigurno je imala uticaja na kasnije projekte. Mnoge ispitanice do kojih sam došla, a koje su preživele rat u Bosni rekle su da bi rešenje te tragedije bilo jedino moguće u slučaju da je to bio samo san. Svesna toga, Suada Kapić stvara projekte koji preko činjenica pretvorenih u umetničko delo traže način da daju izlaz bar onima koji još imaju šanse da ga pronađu.

U analizi filma Pat pozcija, govorićemo o toj situaciji iz koje se ne može, tako da ne povezujemo dva perioda stvaranja Suade Kapić, ali, predočićemo i druge kvalitete filma jer se genijalnost rediteljke ne iscrpljuje u obradi te teme.

Pat pozicija

Pat pozicija je televizijski film iz 1986. godine, u produkciji TV Sarajeva. Scenario je napisao Davor Korić, rediteljka je Suada Kapić, a glumci su Mustafa Nadarević i Radko Polić. Film traje 54 minuta i za razliku od druga dva filma Suade Kapić, možete ga pronaći bez molbe za pomoć filmskim kućama i bioskopima. Radnja prati dvojicu razvedenih prijatelja, Jerkoslava i Srđana koji započinju zajednički život, pošto su ih supruge napustile.

Film počinje i završava se na sličan način čime se objašnava naslov — pat pozicija, situacija u kojoj bez obzira gde pomerite figure u šahu, partija će biti nerešena. To je tačka iz koje se ne možete pomeriti. Na početku dvojica prijatelja, pijani pevaju pesme o vojsci, gunđajući o lošim suprugama koje su im uništile živote, spremni na cimerstvo. Na kraju, prijatelji su opet pijani, jedan peva istu pesmu o vojsci, drugi gunđa, a obojica su nanovo spremni na suživot.

Da bismo razumele metaforu pat pozcije potrebno je da prvo upoznamo junake. Dva prijatelja Jerkoslav, uticajni kritičar/izdavač i Srđan, dramaturg u zaletu, sreću se jedne večeri, napijaju se i odlaze u Jerkoslavljev stan. Odlučuju da žive zajedno. Obojica su, kao što smo rekle, razvedeni. Jerkoslava je supruga ostavila i odvela sina, a Srđan je izbačen iz stana. O njihovim suprugama saznajemo samo iz njihovih reči — Jerkoslavljeva je bila neuredna, loša domaćica koja je zbog svoje nemarnosti sputavala Jerkoslava da napiše određenu tezu. Srđanova supruga je pak isterala muža iz kuće, bila je posesivna, ljubomorna i dovodila ga je do ludila. Prema rečima Srđana — sve su one iste, suština im je da unište muškarce. Kako ovi jadni junaci ne bi ostali jadni, Kapić ih već u narednim scenama suočava. U suživotu, Jerkoslavu smeta Srđanova neurednost i nesposobnost da napravi pristojan ručak. Srđan, s druge strane, zamera Jerkoslavu posesivnost i neprestano gunđanje. Tako obojica prepoznaju osobine kod ovog drugog, koje su njihove bivše supruge imale. Prepoznavajući ovog drugog junaci ipak ne spoznaju sebe, te nam autorka ne dozvoljava da stvorimo empatiju prema njima.

Međutim, u haotičnoj svađi na kraju filma, koja naginje ka fizičkom sukobu, Jerkoslav govori Srđanu da odspava i da će ujutru biti bolje, a poslednja scena u kojoj se Srđan histerično smeje sedeći u fotelji u istom stanu otkriva nam da dvojica junaka ipak ostaju zajedno. Iako do prave epifanije ne dolazi, junaci nerado prihvataju da su osuđeni da jedan drugog trpe. Tako svojim postupcima postaju pijuni sopstvenog života.

Sam motiv šaha anticipira krajni ishod. Naime, Jerkoslav igra šah na daljinu kroz prepisku sa Pinterom iz Sente. Završetak partije ja pat pozicija koju pismom ožalošćena Pinterova porodica saopštava Jerkoslavu. Pinter umire, a poslednje reči su mu „top G7“, koje oneomogućavaju Jerkoslavu da pobedi jer taj potez daje nerešeni rezultat. Tada junak izgovara „ispao samo iz takmičenja od jednog mrtvaca“. Smrt Pintera i propali brak se iz Jerkoslavljeve vizure predstavljaju kao onostranost protiv koje se ne može boriti, a čak ni igranje po pravilima, kako u šahu, tako i u odnosu sa suprugom, koje junak jasno podcrtava, ne mogu da mu donesu „pobedu“. Povezivanje igre i života kroz zajedničku crtu zavisnosti od drugih „učesnica“ i „učesnika“ daje ključ za razumevanje međuljudskih odnosa, ali i ironijski predstavlja nesposobnost junaka da vide i razumeju onog drugog. Tako se suština junaka uobličava jer i pre nego što započnu zajednički život, Srđan i Jerkoslav ne mogu da budu zadovoljni jer nesrećne živote ne pripisuju svojoj odgovornosti, već nečemu što nije u njihovom dometu.

Genijalnost rediteljke, kao i scenariste, jeste u tome što mi ne upoznajemo njihove bivše supruge, već u suživotu prijatelja saznajemo pravo lice junaka. Ovaj manir odlično se pokazao u karakterizaciji, ali i u prikazivanju suštine patrijarhata.

Istinu o ženama koje su opevane u Danteovim ili Petrarkinim stihovima ili o kojima čitamo u povesnim „činjenicama“, ne saznajemo u potpunosti jer nikada ne vidimo onu drugu stranu — ženski glas.

Nama se čini da je i u ovom filmu oduzeto od žena, ali, u stvari njihovo odsustvo kao i u Frakeštajnu spisateljice Meri Šeli, govori mnogo više. Ženama u istorijskim trenucima nije dat glas, te zašto bi to bilo drugačije u porodičnim, svakodnevnim okolnostima. Kako bi ispravila ovu nepravdu Suada Kapić snima film u kome spajajući ogorčene muževe prikazuje da za propali brak ne može samo jedna osoba da bude kriva, a po patrijahalnom difoltu to je uvek žena. Dvojica prijatelja su itekako zaslužili da ih supruge ostave, što jedan kod drugog prepoznaju, ako ne kod sebe, te ostaju u tom stanu, pomalo svesni da jedan drugog zaslužuju.

Pored očite kritike patrijahalnih normi koje nedvosmisleno krive žene, postoje u filmu i trenuci koji ukazuju na koji način i muškarci „pate“ u tom svetu. Primer za to je, da ga tako poetično nazovemo, falusno natjecanje. Kao što je s početka dvadesetog veka istakla Virdžinija Vulf patrijahalni svet je svet takmičenja – u školi, na poslu, u dominaciji u porodičnom i političkom prostoru. Falusno takmičenje je patrijahalni izum i predstavlja muško rivalstvo ko ima više ili bolje, a koji oni, muškarci, uspešno nameću i ženama. Jerkoslav i Srđan bi možda mogli da se takmiče ko ima veći polni ud da nisu obrazovani i pomalo elokventni. Njihovo rivalstvo je u profesionalnom prostoru. Srđan se raduje kada novine okarakterišu Jerkoslavljevo učestvovanje u žiriju kao nekompetentno, naglašavajući kako, s druge strane, o njegovoj novoj drami bruji cela čaršija. Kako bi mu vratio, ljubomorni Jerkoslav, kao uticajni kritičar, povlači veze i Srđanova drama se zabranjuje zbog sumnjivog kraja.

Rediteljka ponovo ne da prostora junacima da shvate suštinu svojih postupaka, te pat pozicija dobija novo ruho. Ovaj motiv nije samo produkt nesposobnosti junaka da prepoznaju svoju krivicu, već i srž patrijarhata. Muškarci su izgradili patrijarhat prema polnoj, biološkoj „dominaciji“, ali su i oni zarobljenici svoje tvorbe. Duboko ispod površine i oni su nesrećni u svetu koji su krojili po svojoj meri. No, pošto nemaju želju da razumeju i da se pridruže feminističkoj borbi, njihov život u biti i jeste pat pozicija. Jerkoslavljeva igra po pravilima jeste igra po patrijahalnim načelima, a onostranost u ovom slučaju označava patrijarhat koji se davno ustanovio, te muškarci, iako ih to donekle sputava, ne vide razlog da se tome protive. Suptilno ponovljeni motivi daju sponu između ličnog i univerzalnog — to što su supruge napustile junake predstavlja našu, žensku borbu za oslobođenje, a to što Jerkoslav i Srđan ostaju u stanu jeste slika muške nesposobnosti da pobegnu iz sopstevnog izuma.

Da svima bude jasno, rediteljka, kao ni autorka teksta ne žale muškarce. Suština stvaralaštva Suade Kapić jeste u iznošenju činjenica kroz umetničku i/ili edukativnu obradu. Bilo da se radi o Pat poziciji u kojoj prikazuje ljudsku nesposobnost za samospoznaju i granice koje patrijarhat nameće, bilo da pravi projekte o opsadi Sarajeva, genocidu u Srebrenici i raspadu Jugoslavije, Kapić se uvek drži činjenica. Rediteljka ne želi da izazove empatiju ili pak sažaljenje, ona jednostavno, a vrlo inteligentno i ubitačno ukazuje na probleme koji se tiču svih nas. Prikazjući te probleme, jedina želja Suade Kapić jeste da ukaže na istinu koja će možda nekoj narednoj generaciji značiti više nego onoj o kojoj govori.

Ono što ostaje na toj narednoj generaciji kojoj pripadaju i autorke Iz Off-a jeste da takođe ukažemo na činjenice i istinu — žene postoje i vrlo su prisutne u našoj kinematografiji. To što ih ne možemo naći na bioskopskim repertoarima ili što literature o rediteljkama i scenaristkinjama gotovo i da nema, ne znači da žene ne stvaraju. Da li je Suada Kapić pobegla iz filma kojim isključivo muškarci vladaju ili je strah od rata učinio svoje ili oba? Pretpostavljamo da bi svaki odgovor bio tačan. Ipak, Kapić nije prestala da stvara, ona je prisutna, njene projekte, ponavljamo, potražite na FAMA kolekciji (ovde), a njene tekstove možete čitati u Peščaniku.

**********

Autorka cover ilustracije je Neda Rakić  ig: @neshrum.

Temat pored popularizacije zaboravljenih autorki jugoslovenskog filma, za cilj ima i vidljivost mladih umetnica u oblasti ilustracije. Zapratite i podržite Nedu.

**********

Objavljeni tekstovi „Žene naše kinematografije“ su nastali u okviru projekta „LOKOMOTIVA – lokalna omladinska inicijativa“ koji sprovode udruženja „HMM…“ i „BalkanIDEA Novi Sad“, uz podršku programa „Novi Sad – Evropska prestonica mladih“ i Gradske uprave za sport i omladinu – Kancelarije za mlade.

**********

Tekstovi iz temata „Žene naše kinematografije“ uz podržku LOKOMOTIVE i navedenih partnera objavljeni su i u štampanom izdanju. Temat je ilustrovalo pet mladih žena, a štampan je u tehnici rizo štampe. Svi zainteresovani mogu potražiti štampano izdanje temata u bibliotekama, kao i PDF verziju na internetu.