Početkom devedesetih, pojavio se autor koji je svojim originalnim dijalogom i nekonvencionalnim pristupom nasilju promenio filmsku industriju i inspirisao mnoštvo, danas već zaboravljenih, imitacija. Neuspeh ovih imitatora ležao je u tome što su mislili da je nasilje i začudan dijalog sve što je potrebno kako bi napravili uspešan film. Razumljivo je da originalni autor inspiriše površne imitacije, međutim kako je moguće da sam autor postane površna imitacije sebe samog?
Kventin Tarantino. Preuzeto sa: wallhere
Postoji veoma logičan razlog za uspeh Kventina Tarantina, koji može da se objasni kroz tri elementa njegovog stvaralaštva. Prvi element je inverzija žanra. Žanr je ključan za Tarantinov stil. Ulični psi imaju klasičnu postavku – šest pljačkaša je okupljeno i data su im lažna imena, međutim jedan među njima je policajac. Likovi su potpuni klišei – Beli je kriminalac sa moralnim kompasom, Ružičasti je racionalan, Plavi je psihopata, a Narandžasti je policajac rastrzan između dužnosti i prijateljstva…
Međutim, većina heist filmova su sačinjena od tri dela: planiranje pljačke, pljačka i posledice. Moguće je započeti film sa pljačkom i preći na posledice, a moguće je i prikazati planiranje, a zatim iskoristiti pljačku kao klimaks ili razrešenje, ali pljačka uvek mora da se prikaže. U Tarantinovom filmu, pljačka je jedino što nije prikazano. Isto tako, mnogo puta smo videli postavku sa bokserom koji mora da beži od mafije, jer nije predao meč. Ali, koliko puta se ta postavka završi sa bokserom i mafijašem zarobljenim u podrumu prodavnice u kom se policajac i vlasnik spremaju da ih siluju? Sve Tarantinove postavke su konvencionalne, ali njegov pristup tim postavkama upravo je ono što ga je činilo autentičnim.
Drugi element uspeha ranog Tarantina je humor, koji najviše leži na dijalogu. Likovi mogu da budu u veoma napetoj situaciji, ali vode nonšalantan razgovor o hrani, filmovima, masaži stopala…
Treći element je nagoveštaj nasilja. Tako je. Ne nasilje, već nagoveštaj nasilja. Plavi seče uvo policajcu, ali nikada ne vidimo sam postupak, već samo posledicu. Kada Vinsent Vega upuca Marvina u kolima, kadar se izmesti van automobila. Kada u Džeki Braun Luis ubije Melani, Melani je van kadra. Taj nagoveštaj nasilja bio je neverovatan način da se stvori napetost, jer publika nikada nije u potpunosti mogla da vidi ceo događaj.
Mnogi su ova tri elementa tumačili površno. Nagoveštaj nasilja su mnogi shvatali kao odobravanje nasilja, a stilizovani dijalog kao skup praznih razgovora koji ne doprinose filmu. To će se promeniti sa pojavom Džeki Braun.
Džeki Braun. Preuzeto sa: locarnofestival
Džeki Braun jedinstven je projekat u Tarantinovoj filmografiji. Najpre, za razliku od svih ostalih Tarantinovih filmova, Džeki Braun je priča, a ne situacija. To je uglavnom zbog toga što radnju nije smislio Tarantino, već je u pitanju adaptacija romana Elmora Lenarda Rum Punch. Tarantino je od samog početka imao problem sa narativom, uglavnom zbog toga što nije razumeo razliku između priče i situacije.
Šta je razlika? Situacija je određena okolnost u kojoj se protagonista nađe i koju često nije on sam izazvao. Lik, takođe, ne mora da doživi promenu kako bi rešio situaciju, već se najčešće oslanja na vrline i veštine koje već poseduje. Sitkomi (situation comedy) su uspešni baš zbog toga što iz nedelje u nedelju posmatramo iste likove u različitim situacijama sa sigurnošću da će do sledeće epizode sve biti kao na početku. Priča, sa druge strane, može da se posmatra kao skup situacija, ali je važno da se kroz te situacije glavni lik menja. Na kraju priče, lik ne sme da ostane isti kao na početku. Situacije unutar priče su povezane i uzrokovao ih je protagonista.
U intervjuu sa Čarlijem Rouzom iz 1994. godine, Tarantino je kritikovao trenutnu američku kinematografiju, jer je prestala da se bavi pričama i počela da se bavi situacijama, a svoje filmove je pominjao kao primere priča. To je veoma ironično s obzirom da Ulični psi leže na situaciji – nakon propale pljačke, pljačkaši pokušavaju da shvate kako da se izvuku pre nego što ih nađe policija. Dakle, u problemu su jer je među njima cinkaroš što znači da nisu oni uzrok problema, već taj ko ih je izdao. Takođe, do kraja filma nijedan lik ne doživi promenu. Petparačke priče su tri situacije – kriminalac izvodi suprugu svog šefa na dejt, bokser mora da se vrati u svoj stan, iako zna da ga traži mafija, dva kriminalca moraju da se otarase leša. Džuls je jedini lik koji doživi promenu, ali njegova promena ne izlazi iz situacije u kojoj se našao sa Vinsentom. Njegova transformacija u pobožnog čoveka se čak i desi pre nego što Vinsent upuca Marvina. Tri situacije u Petparačkim pričama se prepliću, ali nisu uzročno-posledične niti zavise jedna od druge.
Džeki Braun je pokazao napredak i u razvijanju karaktera. Po prvi put, likovi nisu klišei. Nije ni čudo što ga kritičari smatraju najzrelijim Tarantinovim filmom. Međutim, film nije dobro prošao kod Tarantinovih obožavaoca. Tarantino se našao podeljen između dve struje. Sa jedne strane su kritičari koji su hvalili njegov napredak. Ali, sa druge strane je publika koja nije želela da gleda spori triler o starenju, već je htela iste stvari koje je Tarantino radio u prva dva filma. Da je krenuo za kritikom, izgubio bi deo svojih fanova koji su ga cenili zbog filmova sa početka karijere. Ali, ako bi udovoljio fanovima, ne bi mogao da napreduje. Usledila je pauza od šest godina, najduža u Tarantinovoj karijeri, i postavljalo se pitanje: „Da li će sledeći Tarantinov projekat pokazati napredak ili će biti ono što traže fanovi?”
Kill Bill. Preuzeto sa: yahoo
Odgovor smo dobili 2003. godine filmom Ubiti Bila. Likovi su ponovo postali klišei, film je bio sačinjen od situacija, a scene nasilne i krvave. Izgledalo je kao da je Tarantino uradio sve ono što su njegovi obožavaoci tražili. Nažalost, i pored toga što je film pun uzbudljivih akcionih scena, otkrio je novi problem – Tarantinovi fanovi su površni.
Nije iznenađujuće da kvalitetni autori ili dela imaju površnu publiku. Tome danas prisustvujemo kada je u pitanju Rik i Morti, gde je velika grupa fanova posvećena seriji samo zato što su ubeđeni da je to dokaz visokog koeficijenta inteligencije. Međutim, Tarantino je počeo da udovoljava svojoj površnoj publici. Umesto inverzije, dobili smo mešanje žanrova koji zapravo i nemaju prevelike veze jedni s drugim. Umesto humora, dijalog se sveo na kliše fraze i neobične načine na koje jedan lik može da zapreti drugom. Umesto nagoveštaja nasilja dobili smo eksplicitno odstranjivanje udova i pljuštanje krvi, što je razlog zbog kog Ubiti Bila nije napet film. Nije problem to što znamo da će protagonistkinja na kraju ubiti Bila, već što je nasilje toliko stilizovano da se ni u jednom trenutku ne osećamo kao da je ona zaista u opasnosti. Ovo će započeti novo poglavlje Tarantinove karijere u kom je autentičnost zamenjena za popunjavanje cheklist-e svega onoga što Tarantinovi fanovi traže od njega. Poglavlje u kom je Tarantino počeo da liči na površnu imitaciju sebe samog.
Ali, Tarantinova publika bila je zadovoljna, a kritika relativno naklonjena filmu. Tarantino kao da je preuzeo ulogu retro reditelja B filmova koji su snimljeni na produkcijski visokom nivou. Sa ovim imidžom će nastaviti i u svom sledećem filmu Otporan na smrt. Međutim, to će biti njegov najneuspešniji film u karijeri. Kritičari su počeli da ga smatraju drugorazrednim rediteljem čiji su filmovi čist egzibicionizam bez sadržaja. Tarantino je morao da uradi nešto novo i originalno te se vratio na pisanje scenarija koji je započeo još devedesetih.
Prokletnici. Preuzeto sa: npr
Zaista, gledajući Prokletnike, mnogo je lakše uporediti ih sa ranijim Tarantinovim radovima. Prokletnici leže na inverziji žanra – istorijski film, koji svesno falsifikuje istoriju. Dijalog nije jednoličan, svaki lik ima svoj jezik. Aldo Rejn priča kao staromodni južnjak, Hans Landa kao manipulativni detektiv, Šošana kao pravična pripadnica radničke klase bez dlake na jeziku… Ponovo, dominirao je nagoveštaj nasilja. Kada nacisti pobiju jevrejsku porodicu koja se krije ispod poda – ne vidimo žrtve. Čak i razbijanje glave nacisti bejzbol palicom snimljeno je iz daljine. Cela scena u podrumu kafane posvećena je dvadesetominutnom građenju napetosti, a sam nasilni okršaj traje samo nekoliko sekundi. Izgledalo je kao da se Tarantino oslonio na suptilnije elemente svog stvaralaštva koji su prvi deo njegove karijere činili uzbudljivim i svežim. Prokletnici su bili neka vrsta obećanja da će se Tarantino ubuduće baviti ambicioznijim temama u koje će inkorporirati svoj stil.
Međutim, u Kanu, na istom festivalu koji ga je proslavio na početku karijere, doživeo je da se njegov film otprati uz „Ua!’’. Ovo će naterati Tarantina da napravi komercijalni film koji će se baviti ropstvom, ali i dalje imati elemente njegovog stila.
Đangova osveta. Preuzeto sa: hindustantimes
Đangova osveta traje skoro tri sata, a uočljive su sekvence koje su razvučene. Posebno poslednjih dvadeset minuta, nakon scene masakra u Kendilendu. Nakon takvog krvavog klimaksa, Tarantino se očigledno oslanja na veoma kratke situacije i pasažne likove kako bi Đanga doveo do kraja priče na što lakši način. To je i objašnjenje zašto u poslednjih dvadeset minuta Đango bez bilo kakvog truda može da pobije gomilu revolveraša i da spasi svoju devojku, iako je pre samo nekoliko scena to predstavljeno kao nepremostiva prepreka.
Možda treći čin i ne bi bio toliko neuspešan da je Tarantino shvatao razliku između priče i situacija. Jer, situacija može da bude bilo šta, ali priča zahteva logičan i dosledan završetak. Đangova osveta počinje kao priča, ali se završava kao skup situacija. Treći čin je sačinjen od gomile scena koje služe samo kako bi Đango ubijao ljude na interesantne načine, bilo da je to tako što će im odstraniti polni organ ili ih revolverom razneti čak u drugu prostoriju. Čim Tarantino nije siguran kako da razvije radnju, počnu scene nasilja koje kao da ni ne pripadaju priči, ali su u filmu jer, hej, ovo je Tarantino! Publika voli krv!
To se posebno vidi u Podlih osam. Opet, film počinje kao priča, ali na kraju postaje samo skup nasilnih situacija. Zašto? Zato što pripada žanru misterije, a misterija unutar filma je predvidljiva i nerazvijena. Jedini način da Tarantino u takvoj situaciji zadrži publiku jeste putem nasilja i šoka.
Podlih osam. Preuzeto sa: what-the-flick
Uz to, Tarantino pokušava da u film inkorporira društvenu kritiku Amerike. Zbog toga su svi likovi učestvovali u građanskom ratu i dele se na one za i protiv ropstva. Ali, ropstvo nema nikakve veze sa radnjom filma. A sve vodi do toga da se dva lika suprotstavljenih stavova na kraju udruže protiv bande. Ali, oni se nisu udružili jer su prevazišli svoje predrasude već da ih razbojnici ne bi pobili. Cela tema ropstva je tu samo kako bi Tarantino predstavio svoj film kao delo koje se bavi nečim mnogo ozbiljnijim od obične misterije oko jedne zatvorenice.
Tarantino kao da je ovim filmom pokušao da se svidi istoj onoj publici iz Kana koja mnogo više ceni političku konotaciju filma od radnje. Stvara se utisak da želi da dokaže da može da stvori društveno aktuelan i dubokouman film, ali da i dalje zadovolji svoje površne fanove.
Film nije pomogao Tarantinu da bude prihvaćen od strane publike koja mu je vikala „Ua!’’. I dalje su ga smatrali komercijalnim rediteljem lake zabave koji stvara za široku masu. Tarantino je shvatio da mora da se otarasi poslednjeg narativnog aduta – žanra. Tako dođe do filma kao što je Bilo jednom u Holivudu. Naravno, film nema temu i radnju, jer bi one diktirale žanr. Nema ni prepoznatljivog Tarantinovog dijaloga jer toliko pop referenci ne priliče ozbiljnom autoru, iako je isti taj autor do juče gradio karijeru isključivo na tome. I kako uz sve ovo i dalje sačuvati svoje fanove? Ništa strašno, samo za klimaks sačuvaj veliku scenu nasilja koja nema nikakve narativne niti tematske veze sa ostatkom filma. Ali, bar je Tarantino u Kanu dobio ovacije koje su trajale preko deset minuta. Bravo!
Bilo jednom u Holivudu. Preuzeto sa: marissathecinophile
Da sve bude još gore, Tarantino je najavljivao film kao nove Petparačke priče. Nakon Podlih osam, koji su već izgledali kao lošija verzija Uličnih pasa, dobijamo lošiju verziju Petparačkih priča. Ali, zašto Tarantino ima toliku potrebu da nam da do znanja da se bavi projektom koji podseća na njegova ranija dela? Možda zato što je tada imao i fanove i poštovanje kritike?
Tarantino nije napredovao od početka svoje karijere. Oduvek je bio autor jeftine zabave. Ali, na početku se bar trudio da doda nešto novo žanru kojim se bavio. Bio je suptilniji i inteligentniji u svom pristupu. Bio je autentičan. Ali, svakim novim projektom se ponavlja. Konstantno deluje kao da pokušava da nam dokaže da je onaj isti veliki reditelj sa početka karijere.
Da Tarantino ne kopira samo sebe dokazuje tolika količina njegovih filmova (Ulični psi – City on Fire, Ubit Bila – Lady Snowblood). I pored svega, mnogi pa i autor ovog teksta i dalje osećaju naklonost prema Tarantinu. Više ne očekujemo da napravi ozbiljan niti originalni film. Znamo tačno šta ćemo dobiti Tarantinovim filmom i pristupamo mu kao predvidivoj, ali šarmantnoj zabavi.
Tarantino jeste reditelj jeftine zabave. On nije pisac kompleksnih tekstova, a sudeći po njegovim poslednjim ostvarenjima – to nikad neće ni biti. U tome nema nikakve sramote. Sex Pistols nisu bili muzički kompleksan, već autentičan bend. I bez obzira što prosečan osnovac može da odsvira njihove pesme na gitari, oni će i dalje imati posebno mesto u istoriji pank muzike. Da li bi iko slušao album Sex Pistols-a da su na njemu bile kompleksne desetominutne kompozicije? Ne. Oni nisu bili bend sposoban za takve projekte. To bi ih lišilo autentičnosti.
A upravo to radi Tarantino. Pokušava da dokaže da je moguće da Sex Pistols naprave The Dark Side of the Moon. Ali, forma i sadržaj nisu odvojeni već zavise jedno od drugog. Tarantinov stil leži na klišeima i žanrovskim konvencijama. Zato i ne uspeva da se ozbiljno bavi temom kao što je rasizam. Za takvu temu su potrebni kompleksni likovi sa kompleksnim pogledima na svet. Zbog želje da udovolji fanovima, načinio je svoje filmove usiljenim. A kada pokuša da se dokaže kritičarima, kao sa filmom Bilo jednom u Holivudu, dobije se film bez priče i poente.
Nije ni čudo što je protagonista njegovog poslednjeg filma Rik Dalton, talentovani, ali odbačeni glumac, opterećen time kako ga javnost percipira. Pravi problem je u samom kraju filma gde Rik Dalton konačno stupi u kuću Romana Polanskog. Publika ovaj kraj treba da prihvati kao pobedu. Ali, evo istine koju Tarantino ne prihvata – Rik Dalton je sjajan glumac i ne treba mu Polanski da bi to znao o sebi. Ne treba mu potvrda od svih u Holivudu kako bi se osećao podjednako relevantno i posebno kao na početku karijere. To je Rik Dalton trebao da shvati na kraju filma, a to mora da shvati i Tarantino. Što pre… Pre nego što snimi svoj poslednji film.
