Ubiti pticu pevačicu

Ko je ubio Dženis Džoplin, poseduje eksplozivnu energiju, koja blešti i bukti. Rediteljka Sonja Petrović na temelju poetizovanog teksta Tijane Grumić stvorila je veoma komunikativnu i emotivnu predstavu, koja krik (ili vapaj) Dženiske neoštećen provodi iz 1970. preko poluvekovnog vremenskog jaza, pravo na scenu Srpskog narodnog pozorišta: „Ja ne želim da nestanem!“

Iako se bavi biografijom umetnice, te je obogaćena konkretnim istorijskim događajima (Vudstok,) i motivima (bitnici, hipici, rokenrol), veliki je uspeh autorske ekipe što predstava Ko je ubio Dženis Džoplin nije nostalgična niti retro. Naprotiv. Usamljenost, društvene norme, pritisak rodnih uloga, anksioznost koja mora da se sedira… nažalost, nisu stvar epohe („Ako nastavite da ćutite izgubićete sebe“, kaže Dženis publici). Kostim (Senka Ranosavljević) i scenografija (Željko Piškorić) odlično stvaraju sponu sa savremenošću i rade u korist predstave. Scenografija koju čine ilustrovani panoi (Nada Božić i Ana Mihajlov Čupić) likovno predstavlja rodne uloge, što je ujedno, veoma interesantno rediteljsko rešenje kojim Sonja Petrović stvara opšti fon društva u kom i protiv kog je živela Dženis Džoplin.

Preuzeto sa sajta SNP-a; foto: V. Veličković

Rodne uloge (pa tako i proreze za glavu na panoima) ispunjavaju Dženisini roditelji i poznanici, one joj preprečuju put, zarobljavaju je i preteći se nadvisuju nad „Dženis koju ne znamo“, a koju igra divna Bojana Milanović. Predlažem i alternativno ime: „Dženis koju ne znamo“ zapravo je projekcija „Dženis kakva nam je potrebna“. Nesavršena, glasna, nesigurna, strastvena, ona koja je dovoljno hrabra da bude glas generacije. Bojana Milanović odgovorila je na ovaj, nimalo lak, zadatak. Ona poseduje potpunu kontrolu nad svojim telom na sceni, svoj zvonak i prodoran glas učinila je hrapavim nalik Dženis, enrgičnost i lakoća s kojom igra čini da joj potpuno verujemo u ulozi žene koja je nosila revoluciju dok su druge nosile suknje.

Bojana, naravno, nije sama na tom zadatku. Opčinjavajuća je nežnost u partnerskoj igri između nje i Sonje Isailović, koje su stalno prisutne zajedno na sceni kao dve Dženis. To što Sonja igra „Dženis koju znamo“ kao vedru, toplu, nežnu ženu, koja se raduje i nakon smrti, čini sliku o okolnostima Dženisine smrti veoma potresnom. Važno je pomenuti i glumu sjajnog Dimitrija Aranđelovića, kao i Stefana Vukića i Vukašina Ranđelovića.

Dve Dženis: Sonja Isailović i Bojana Milanović; preuzeto sa sajta SNP-a; foto: V. Veličković

Uzevši u obzir posvećenost i vrhunsko umeće (mlade!) ekipe predstave Ko je ubio Dženis Džoplin, a koja je nastala u koprodukciji OPENS-a i Srpskog narodnog pozorišta, ne čude ni brojne nagrade koje je ova predstava ponela za svog (za sada) kratkog pozorišnog života. Među njima izdvaja se nagrada publike za najbolju predstavu na 65. Sterijinom pozorju (sa ocenom čak 4,72 od 5). Bojana Milanović osvojila je i nagradu za najbolju mladu glumicu na Sterijinom pozorju, dok su Bojana i Sonja ravnopravno dobile specijalnu nagradu grada Kragujevca na Joakimfestu, kao i nagradu „Predrag Peđa Tomanović“.

Važno je naglasiti mladost ekipe, jer je Sonja Petrović (osim posvete Dženis u fiktivnom svetu pozorišta) svojom predstavom oživela revolucionarni duh Dženis Džoplin i u stvarnom svetu. Kako? Time što nam je dala nadu da će uspeh predstave Ko je ubio Dženis Džoplin ohrabriti pozorišta da u svojim repertoarima prave više mesta za mlade umetnice i umetnike, bez zaleđine u vidu roditelja, profesora ili drugih autoriteta, već samo na osnovu kvaliteta njihovog rada. Hvala na tome Sonji Petrović, trećoj Dženis ove predstave. Takođe, osim što su Ko je ubio Dženis Džoplin stvorili mladi, ona je privukla i mladu publiku. Šta iz toga možemo da zaključimo? Da će publika sama doći ukoliko joj se ponudi sadržaj (a ja bih rekla priča) koji sa njom rezonuje.

Sonja Isailović fenomenalno peva Little Girl Blue, kao i druge kompozicije.

Na kraju, bilo bi veoma nepravedno ne pomenuti muzičare (Petar Banjac, Filip Grubač, Igor Sakač – grupa UV) koji se u igri sa panelima povremeno nađu i na sceni, a ne samo za instrumentima, a bez kojih ne bismo mogli da zamislimo sjajnu mladalačku interpretaciju muzike Dženis Džoplin. Zanimljivo je uporediti reakciju publike prilikom izvođenja predstave na INFANT festivalu, kada je igrana na otvorenom i na Sterijinom pozorju, kada je izvedena na sceni SNP-a, koja je prerušena u kamernu tako što je publika sedela na praktikablima. Pod otvorenim nebom publika je pevala, vrištala, reagovala na muziku i nakon završetka predstave, pojurila na scenu da pleše i slavi Dženisin život. Kako u predstavi saznajemo, Dženis je ostavila novac da se nakon njene smrti napravi žurka, te je ova rediteljkina odluka da posle „zavese“ pozove publiku na đuskanje verovatno izraz poštovanja Dženisine želje. U zatvorenom, ipak, publika je suzdržanija (i ne samo zato što je tako vaspitana) jer do izražaja dolazi atmosfera gušenja, dogorevanja, prigušenog svetla, te opresije rodnih i drugih društvenih normi.

Predstavi Ko je ubio Dženis Džoplin može se zameriti poneka mlaka scena bez jakog obrta (kao što je scena sa vozačem kamiona), nedovoljno jasan znak (Džim Morison koji otpeva pesmu pa nestane iz predstave. Premda je odlično otpeva.) ili poneka naivna replika. Međutim, s obzirom na intenzitet utiska koji ostavlja, glumačku igru, sjajnu interpretaciju, a i inkorporaciju muzike, neverovatno funkcionalnu, a stilski doslednu i upečatljivu režiju, biram da joj ne zamerim baš ništa.

Na kraju krajeva…
Dženis Džoplin je ubila droga.
Dženis Džoplin su ubile rodne uloge.
Dženis Džoplin je ubio nedostatak roditeljske ljubavi.
Dženis Džoplin je ubila usamljenost.
Dženis Džoplin ubićemo mi ukoliko dopustimo da bude zaboravljena.
Pitajmo se zato često Ko je ubio Dženis Džoplin.