Na sceni Narodnog pozorišta Sombor postavljena je drama Tramvaj zvani želja Tenesija Vilijamsa u režiji Juga Đorđevića i u adaptaciji dramatruškinje Tijane Grumić. U gotovo svakoj ovogodišnjoj pozorišnoj kritici napominje se da je produkcija u doba pandemije već sama po sebi uspeh dok se kvalitet izvedbe, čini se, stavlja u drugi plan, no čak i u vremenima sa čestim odlaganjima premijera i prekidanjima kontinuiteta proba zbog bolesti glumaca, mi zastupamo objektivnost.
Uskočimo, dakle, u ovaj tramvaj da vidimo dokle će nas odvesti.
Prva stanica – zašto
Legitimno pitanje koje se javlja pre početka predstave, a na koje do kraja publika ne dobije odgovor jeste: zašto se danas u Srbiji postavlja dobro skrojeni komad iz 1947. godine. Dramski opus Tenesija Vilijamsa (kao i drame Artura Milera i Judžina O’Nila iz istog perioda) pripada struji američke drame 20. veka u kojima se dekonstruiše ideja tzv. američkog sna, ruši se, kao kula od karata, samozavaravanje o sopstvenoj sreći i uspehu, razotkrivaju se, sloj po sloj, karakteri, ogoljuje se šta je to predstava o liku, a šta je realnost i naglašava se da dugogodišnje idealizovanje može čoveku omogućiti visoku operativnost i efikasnost. Međutim, ključno je znati šta razotkrivanjem karaktera publika dobija.
Predstava Tramvaj zvani želja prikazuju Blanš koja dolazi u posetu svojoj sestri Steli i zetu Stenliju, Amerikancu poljskog porekla. Njenom posetom otkriva se dinamika odnosa bračnog para – Stenli je agresivni alkoholičar koji donosi novac u kuću i neretko udari Stelu, a ona je nezaposlena, opravdava i obožava svog muža. Do kraja se rasvetljuje i Blanšin lik, metaforično, ali i bukvalno se glumica osvetljava rasvetnim telima. Razotkivanju Blanš doprinosi i Mič, Stenlijev drugar sa kojim ona započinje ljubavnu vezu, međutim, on je napušta jer je ranije spavala sa muškarcima za novac i lagala ga o tome.
Lokalitet drame je zadržan pa se priča odigrava u Americi, iako bismo vrlo lako mogli da zamislimo ovakve ljude i u našoj zemlji. Sa druge strane vreme dešavanja je aktuelizovano pa se junaci služe mobilnim telefonima i šalju poruke. Tu dolazi do raskoraka sa jezikom drame koji nije osavremenjen – moral ostaje iz polovine prošlog veka, a likovi se koriste današnjom tehnologijom.
Druga stanica – kako
Prestava započinje meta momentima – na zid se lepi plakat filma Tramvaj zvani želja reditelja Elija Kazana iz 1951. godine, preko zvučnika se najavljuje početak predstave i radno svetlo ostaje upaljeno. Iako je ovo efektan početak, reditelj se dalje nije vraćao uspostavljenom stilu. U domenu režije, naročito promišljeno i vešto sprovedeno je rešenje scene nasilja koje se delimično odigrava pokretom, a većinski demonstrira zvučno.
Prva polovina predstave pati od nešto sporijeg tempa i upadanja u repetativnost jer su publici relacije jasne i radnja dalje ne napreduje. Stenli sumnja da Blanš nije ono za šta se izdaje, ona nipodaštava njegovo poreklo i ličnost, a Stela je u funkciji održavanja mira u kući i balansa između njih dvoje. Konkretnim otkrivanjem informacija o kojima Blanš sve vreme taji, dolazi i do veće napetosti u predstavi jer se pažnja prebacuje na iščekivanje reakcije drugih.
Scenografijom (Andreja Rondović) je vrlo dobro postignuto osećanje klaustrofobije s obzirom da su svi junaci gotovo sve vreme na sceni, u ograđenoj kutiji, svako je svakom u ličnom prostoru što dodatno otežava maskiranje i sakrivanje prave Blanšine prirode.
Gledajući dramaturgiju predstave, odlična je intervencija da se broj lica od inicijalnih 12 u drami Tenesija Vilijamsa svede na četvoro glavnih junaka, što dodatno fokusira radnju. Čudna je, doduše, odluka da se iz originalne drame, iz Blanšinog monologa u kojem Miču objašnjava istoriju svoje ljubavne veze, izbaci informacija da je njen bivši partner gej.
Ovo ne remeti radnju niti je krucijalno za smisao celine, ali generalno drama Tramvaj zvani želja možda je i najpoznatija po obrtu obelodanjivanja činjenice da je Blanšin partner počinio preljubu sa muškarcem. Ukoliko je ovaj deo štrihovan sa namerom da se ukaže da je pol ljubavnika/ljubavnice nebitan jer prevarenoj Blanš svakako ostaje trauma, svrsishodnije i edukativnije za našu publiku bi bilo zadržati muški pol ljubavnika pa dijaloški objasniti zašto to zapravo nije bitno.
Glumačka podela koju čine Ivana V. Jovanović (Blanš), Milijana Makević (Stela), Aleksandar Ristoski (Stenli) i Nemanja Bakić (Mič), usklađna je i dobro uigrana. Naročito se izdvaja protagonistkinja Blanš, Ivane V. Jovanović, koja je vrlo dosledna, precizna i uverljiva u svom ludilu na sceni.
Treća stanica – želja
Ono što u neformalnom komentaru nakon predstave pozorišni kritičar Andrej Čanji zaključuje, a što je dobrnomerna želja za svaku sledeću, ali čak i ovu postavku Tramvaja, jeste radikalna izmena kraja koja bi inscenaciju ovog komada u 21. veku učinila relevantnom. Suvislo je pitanje: zašto Mič ovaj put ne odluči da ipak oženi Blanš uprkos njenoj prošlosti? Da li bi mogao umesto (parafrazirano): Ne mogu da te uzmem za ženu jer nisi dovoljno čista, da reši da je ipak oženi jer mu je nevažno sa koliko momaka je pre njega spavala? Ili poruka publici ostaje da žena treba da bude kažnjena jer je spavala sa muškarcima i time dobija večni žig „kurve“?
I druga žena u predstavi, Stela, je takođe kažnjena ostavljenjem da živi sa nasilnikom, a za nju iz predstave čak i ne znamo uzrok takve kazne. Ukoliko je namera autora bila da kritikuju ovakav moral (ili patrijarhat), čini se da nisu u tome uspeli, jer Stela završava naizgled zadovoljna brakom u kojem je maltretirana. Ona prihvata datu situaciju kao potpuno zdravorazumsku i jedinu moguću. U scenama kada joj sestra ukazuje na animalnu prirodu njenog muža, Stela se buni i objašnjava koliko ga voli. Stela čak nije prikazana ni kao karakter žrtve niti stičemo utisak da ona bilo šta od toga nevoljno trpi, da nešto želi da promeni ili prihvati sestrinu pomoć. Ona je naprosto svega svesna i sve joj odgovara.
Ako bi se na primer postavila distanca između publike i radnje, ukoliko publika ne bi bila toliko uvučena u zbivanja na sceni, možda bi onda proizišla nedvosmislena osuda nasilnika i osuda principa po kojem žena koja je spavala sa više muškaraca nego što društvo smatra primerenim nema prava na ljubav.
Tenesi Vilijams dramu piše kako bi ogolio živote i trule uzuse tadašnjih Amerikanaca, a možda bi bilo dobro danas otići korak dalje i pružiti rešenja problematizovanih odnosa. Kako kaže Bertolt Breht u Dijalektici u teatru: umetnost je prikazati život kao savladiv. Pružimo ženskim likovima komada dramaturšku ruku spasa, a ostavimo u prošlom veku puku ilustraciju problema.
Poslednja stanica teksta. Hvala što ste se vozili našim tramvajem!