Seks, laži i video-bimovi, kritika predstave Velika depresija

Kontekst predstave Velika depresija, Marka Čelebića po tekstu Vilica Ebena Bajersa Filipa Grujića, koja je izvedena 21. juna u sklopu takmičarske selekcije Sterijinog pozorja, naizgled je sledeći: Radnice u fabrikama satova umirale su mažući usta radijumom kojim su bojile skazaljke sata. Međutim, za štetnost radijuma se saznalo tek kad je od njega umro bogataš Eben Bajers, koji ga je uzimao zbog bola u laktu. Tako bismo bar mogli da pomislimo na osnovu informacija koje se u vidu teksta sa video-bima projektuju na početku i na kraju predstave. I dobro je da se projektuju jer bismo u suprotnom mogli zaključiti da Velika depresija tematizuje patnje bogatih, dokonih i praznih ljudi izjednačavajući ih, bez imalo ironije, sa sistemskim nasiljem koje su trpele žene radničke klase.

Uz to, dobro je da sa pomenutog video-bima na samom početku i kraju predstave saznajemo da autori primećuju klasnu nepravdu kojoj su bile izložene takozvane Radium girls jer bismo u suprotnom bili zavedeni na zaključak da pet mladih žena, Radijumskih devojki, u svojstvu hora svojim songovima i koreografijama doprinose isključivo estetizaciji predstave, a pritom mnogo problematičnije – kao objekti seksualizacije. Hvaljen video-bim!

Fotografija: Dejan Petrović; preuzeto sa sajta SNP-a

Ako, međutim, makar na kratko odlučimo da zaboravimo ono što je predstavi doslovno dopisano i fokusiramo se na radnju komada shvatićemo da se ona svodi na preduge monologe kojim Eben Bajers (Branislav Jerković) i njegova porodica koju čine otac (Predrag Momčilović), žena (Tijana Marković) i brat (Aljoša Đidić) pokušavaju da artikulišu sopstvene metafizičke, ili upravo fizičke, patnje i strahove, kao i međusobne odnose. Kako bi ti monolozi ipak imali strukturu, tu je doktor Bejli (Strahinja Bojović) koji je odgovoran za lek „raditor“, u stvari radijum, od koga će prvo Džon (brat), a zatim Eben Bajers umreti.

Karakteri muških likova slabo se razlikuju i nijedan od njih nema sopstveni „glas“, već, čini nam se, služe kao glas autora koji je namerio da nam saopšti ponešto o svemu što ga muči. Ebenova žena nema sopstvenih muka, nju muči samo ono što se tiče Ebena – što je vara, što želi da ona abortira, što ga voli… dok o njenim mislima na temu, na primer, ljubavi, seksa ili abortusa ne saznajemo ništa.

Fotografija: Dejan Petrović; preuzeto sa sajta SNP-a

Radijum grls (Magdalena Mijatović, Emilija Milosavljević, Sara Simović, Una Beić i Milena Dautović) su tu da nam ukratko prepričaju svoj slučaj, ali mnogo važnije – da pevaju, đuskaju, tverkuju i budu lepe. Jedini motiv koji je mogao biti dirljiv u vezi sa njihovom reprezentacijom jeste taj što autori odlučuju da svakoj dopuste da se predstavi imenom i prezimenom, a iz njihovog songa potom saznajemo da su za svoje okruženje bile anonimne, te autori sada naizgled ispravljaju istorijsku nepravdu. Kažem „mogao bi“ da ova predstava u celosti upravo ne doprinosi estetizaciji njihove patnje dok istovremeno previše ozbiljno shvata svoje protagoniste, porodicu Bajers, i režijom i glumačkom igrom s uživljavanjem upravo traži od publike da žali Ebena Bajersa, umesto da ga učini smešnim naspram stvarnih žrtvi.

I možemo zamisliti da kada bi Ebena Bajersa pitali: „kako želiš da izgleda predstava o tebi?“, on bi verovatno rekao – upravo ovako.

Fotografija: Dejan Petrović; preuzeto sa sajta SNP-a

Branislav Jerković odlično glumi bahato čedo direktora železare, harizmatičnog plejboja, koji se boji samo sopstvene patnje. Aljoša Đidić, opet, uspeo je da izgradi lik introspektivnog mlađeg brata tako da se u finim nijansama razlikuje od Ebena, premda to nije bio lak zadatak. Tijana Marković svojom energijom često „nosi“ predstavu, jer razbija monotoniju između ravnodušnog Ebena i zapitanog Džona. Predrag Momčilović, čini se, nažalost, nije imao dovoljno prostora, za razliku od Strahinje Bojovića koji, iako igra jednodimenzionalnog „zlog maga“ unosi neophodan sloj humora u predstavu. Da je reditelj usmerio sve glumce putem kojim je pošao Bojović, i pročitao dramu više u stilu tragične farse (što tekst Filipa Grujića dopušta, ako ne i nameće s obzirom na bujicu namernih opštih mesta), umesto da se bavi atmosferom, odnosno samodovoljnom stilizacijom scene, ova predstava možda ne bi počinila takav zločin protiv klasne svesti. Međutim, to je verovatno ne bi spaslo mizoginije…

Moguće da bi se podvukla ispraznost glavnih likova, seks je stalni i preovalađujući motiv razgovora, naravno, među muškarcima. Braća se nadmeću koji je jebao na čudnijem mestu, dugo se i koloritno opisuju različite pičke, uživa se u verbalnom glorifikovanju sopstvene potencije, dok nam otac svoju pomirenost sa starošću objašnjava tako što „ne čeka ni device ni kurve“(?). Lik Ebenove žene je buduća majka pa tako (osim proizvoljnog nagoveštaja incestuoznosti sa svekrom koji se dalje ne razrađuje) prema paradigmi Lis Irigarej ne podleže transakciji među muškarcima, ali nema ni autonomiju da u seksu traži nešto osim svog muža. Ali zato se likovi Radijum grlz podređuju seksualizaciji što fizički što verbalno. Od njih čujemo (skoro isključivo) da: „spavaju same ponekad“, „skupljaju noge kad gledaju ispod“, jedna se devojka predstavlja kao „džepna Venera, Buena“, druga kao „romantična, zaljubljena“, one tverkuju u kupaćim kostimima dok Eben priča o svojim seksualnim iskustvima, a onda u finalnom songu kao najtragičniji iskaz zaključuju „naše su bebe rođene mrtve, naši stomaci su postali groblja“.

Dakle, ne samo da su radnice u fabrikama, imigrantkinje, koje su umrle zbog sistemskog zanemarivanja i eksploatacije, ništa više od lajtmotiva (koji reditelj u poslednjoj trećini predstave i zaboravi, pa ga na kraju naprasno vrati), nego taj lajtmotiv ima isključivo seksualnu konotaciju i skopofiličnu namenu, a zatim tragedija njihove smrti nije u tome što je umrlo mnogo žena, već što nisu rodile decu? Uz to, ako već postoji aluzija na Ebenovu biseksualnost, zašto se muško telo kao objekat želje ne podvrgava istom tretmanu? Mlade glumice veštine kakvu poseduju Sara Simović, Magdalena Mijatović, Una Beić, Emilija Milosavljević i Milena Dautović svakako ne zaslužuju da budu žrtve ove predstave.

Fotografija: Dejan Petrović; preuzeto sa sajta SNP-a

U tom smislu, zaista se ništa ne može zameriti uvek preciznom scenskom pokretu Andreje Kulešević, koja je i koreografirala sinhrone kretnje ovih devojki, niti je celokupni autorski tim (scenografija: Katarina Šijačić, kostimografija: Staša Jamušakov, kompozicija: Novak Ašković) uradio išta do da precizno i dosledno sledi rediteljevu nameru, a to je da se jedna društveno angažovana tema preobrati u svoju suprotnost.

Setimo se sada ponovo teksta sa nakratko zaboravljenog video-bima kojim nam reditelj objašnjava svoju predstavu: „Radium girls postale su pop-kultura“. Ta rečenica je poslednje što trepti pred našim očima pre aplauza. Da li je to prekor što se društvo tom temom bavi tako da bude razumljiva svima umesto da se ona tretira kako to Čelebić čini – ignorantski i elitistički? Zaboravimo zbog toga opet, taj prokleti video-bim…

***

Kritika je prvobitno objavljena u biltenu Sterijinog pozorja.