Ljubomir Simović, „Čudo u Šarganu“, režija Jagoš Marković, Jugoslovensko dramsko pozorište
„Najbolje je stvarati remek-dela, jer je za njima velika potražnja“. Tako glasi cinična krilatica s kraja sedamdesetih godina prošlog veka, koja, kao u dvostrukom ogledalu, odslikava jedan opšti (dramski) i jedan posebni (pozorišni) kontekst: sudbinu komada „Čudo u Šarganu“ Ljubomira Simovića, ali i nedavnu postavku ovog dela, koju je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu režirao Jagoš Marković.
Nije ni čudo što ovo Simovićevo delo – koje govori o mogućnostima i stranputicama čuda – doživljava tek retke prihvatljive scenske realizacije. Ponajpre, zato što to je uistinu reč o remek-delu, ali možda u većoj meri zbog jedne vrste široko rasprostranjene zablude u pogledu njegovog tumačenja. Velika većina analitičara i tumača „Čuda u Šarganu“, naime, retko se odlučuje da iskorači izvan opštih mesta („poetska struktura“), ili čak i ordinarnih zabluda oko ustrojstva i usmerenja njegovog autora („pesnik u antičkom smislu“). Sve to, već decenijama doprinosi tkanju jedne, sve čvršće mreže truizama, proizvoljnosti i pogrešno utemeljenih apologetskih mantri koje, gotovo u istoj meri kao i zablude ili preterivanja rediteljskih postavki, ograničavaju scenske i značenjske mogućnosti „Čuda u Šarganu“.
A Simovićev komad se uzdiže do statusa remek-dela upravo zato što dovodi u pitanje, podriva i prevazilazi pomenute i slične dramske, scenske i interpretativne konvencije. Smeštajući zbivanje u ambijent (i varljivo naturalističku atmosferu) periferijske kafane – mitskog mesta, to jest paradigme srpskog etosa i polisa – autor predočava tragikomičnu višeznačnost „društvenog kretanja“ uobličavanjem „Šargana“ kao psihološkog ali i metaforičkog čistilišta (napolju sve vreme pada kiša, ne samo da bi prikrila i samo proticanje vremena, već i da bi „razdvojila“ Ikonijin lokal od ostatka sveta). Unutar granica tog čistilišta odvijaju se trenuci obelodanjivanja individualnih čežnji, životnih planova i neostvarenih snova pojedinih likova, kao i trenuci njihovih relativizacija, razobličavanja ili propasti: žudnje konobarice Cmilje za skladom malograđanske bračne idile, Skitničine potrage za utehom mladalačke ljubavi, snatrenja radnice Jagode o društvenom ugledu i bogatstvu koje obećava udaja za „profisora“, nastojanja prostitutke Gospave da (takođe udajom) povrati naizgled nepovratno izgubljeno samopoštovanje, opsesije sitnog lopova Anđelka uživanjem u panorami zavičajnog Beograda…
foto: Nebojša Babić
Uobličavanjem kafane „Šargana“ kao Granice, tačnije prostora medijacije, autor sebi otvara mogućnost za dalju metaforičku (ali zato ne manje dramski životnu) nadgradnju. Naime, sila koja prividno dovodi do ispunjenja želja aktera, oličena je u mesijanskoj figuri Prosjaka, prividno priprostog „božjaka“ i prodavca ribolovačkih mamaca. Međutim, preuzimanjem patnji i/ili telesnih povreda ostalih aktera na sebe (izlečenjem Anđelkove „guke“, Skitničinih povreda glave, ali i zablude o mladalačkoj idili, Vilotijevićevog ideološkog slepila), Prosjak kroz ovu orgiju (samo)žrtvovanja u suštini produbljuje njihovu nesreću: lišavajući ih patnje, „rane“, on svoje bližnje lišava i jedine preostale mogućnosti da spoznaju život i/li potvrde sopstvenu individualnost. Simovićeva parabola o „spasiteljskoj“ gordosti poseduje, međutim, još jedan, dublji sloj. Lajtmotiv Tanaska i Manojla, neupokojenih junačkih aveti iz Prvog svetskog rata – koji takođe pristižu u „Šargan“, proganjajući „mesiju“ koji im je uništio dostojanstvo (spasivši im živote u borbi, doveo ih je do prekog suda i sramne smrti) nije nikakva „začudna, poetska“ stilizacija, već potresna poenta autorove „antihrišćanske“ tendencije. Naime, Manojlova neutoljena glad za postojanjem, oličena u vapaju „Šta vredi što sija, kad nama ne sija?“ svedoči da, premda se u odnosima živih može dospeti do nekog tragikomičnog kompromisa/utehe, s onu stranu smrti stvar stoji nešto drukčije: prelazeći u avetinjsko, čežnja ne postaje slabija, već, naprotiv, tragička. Jedini izlaz, kao što sugeriše redov Tanasko, nalazi se u kretanju: duhovi nas ne pohode, oni samo putuju.
U rediteljskoj postavci Jagoša Markovića, simovićevska kiša ne definiše kafanu „Šargan“ razdvajanjem od sveta – ali je, nažalost, u taj svet ni ne uključuje. Uvodeći „vodenu masu“ među stolove i šankove Ikonijine kafane, reditelj se zadržava na nivou „poetske atmosfere“, koja ni u kakvom bitnom sloju ne razvija psihološke niti metaforičke potencijale komada – osim što glumcima otežava kretanje i čini pojedine autorove replike, napisane za „suvu podlogu“, nevažnim ili nerazumljivim. Dramskoj koncentraciju koju zahteva Simovićevo smenjivanje naturalističkog i metafore još više odmaže neobrazložena prostorna „nadgradnja“: ispusti, nefunkcionalni mostići i stepeništa koja streme nejasnom cilju prisiljavaju glumce da dobacuju jedni drugima replike kao nasumična „lasa“ za koja će se nešto, ako bude sreće, „zakačiti“.
foto: Nebojša Babić
S druge strane, u vapijuće očiglednoj opreci sa ovom „poplavom“ stoji tip izvođačkog izraza koji se reditelj trudio da po svaku cenu nametne svim akterima, ne vodeći računa o posebnostima njihovih karaktera ili uloge u zbivanju: preovlađuje podignut ton i maniristička fraza, koja podjednako šteti „kolokvijalnom jeziku sela“, kao i „primitivnom žargonu periferije“ (Slobodan Selenić). Jedan od ekstrema predstavlja Prosjak Nenada Jezdića, kojeg, uprkos tehničkoj perfekciji kojoj nema zamerke doživljavamo naizmenično kao rustikalnu seosku ludu i kao edipovsku figuru nakon oslepljenja. Na suprotnoj strani je Ikonija u tumačenju Anite Mančić, čiji manirizam u toj meri često prelazi u „šmiru“, da se u pojedinim scenama čini kako i njen kompletni vizuelni-dramski profil postaje pripremljeni, „zaleđeni“ šablon. Ovom klizanju u izvođačku (a time i dramsku) paralizu najefikasnije su se oduprli Boris Isaković kao Skitnica (dve temeljno prostudirane, snažne i diskretne scene) i Sanja Marković kao Cmilja – pretežno jedinstvenim utiskom o efektnom spajanju kolokvijalne fraze i snažnom individualnošću obojenog gesta (ali i to samo u trenucima kad je reditelj, svojim „montažnim“ egzibicijama, proizvoljno ne „isključuje“ iz zbivanja). Jednom rečju, još jedna prilika da se scenski potvrdi status „Čuda u Šarganu“ kao remek-dela je protraćena – ponajviše, ipak, zahvaljujući činjenici da je reditelj predstave pošao od dubokog uverenja kako se u njegovom slučaju taj status podrazumeva.
