O 47. INFANT-u

INFANT (Internacionalni festival alternativnog i novog teatra) održan je i ove godine od 4. do 6. septembra u Kineskoj četvrti Novog Sada, a u sklopu Kaleidoskopa kulture. Naše autorke Divna Stojanov i Mina Petrić učestvovale su na Infantovoj radionici pozorišne kritike Razgled, koju je vodio dramaturg Svetislav Jovanov.

Tom prilikom, za sajt INFANT-a Divna i Mina pisale su kritike predstava u takmičarskom programu: Ana Frank (Šabačko pozorište), Prostor za revoluciju (Bitef dens kompanija) i Algoritam sna (Teatar Mimart).

U glavnoj selekciji ovogodišnjeg INFANT-a, suženoj zbog mera zaštite i otežanog putovanja, našla se dramska predstava institucionalnog pozorišta, plesna predstava takođe institucionalne trupe i eksperimentalna predstava amaterskog, vaninstitucionalnog teatra.

U tekstu koji sledi prenosimo vam kritiku predstave Prostor za revoluciju, koju je žiri festivala ocenio kao najbolju i problemski tekst o predstavi Algoritma snaSve tekstove o predstavama glavne selekcije uskoro možete pročitati na sajtu INFANT-a.

Prostor za revoluciju ili Prostor omeđen sredstvom za dezinfekciju

Na otvorenoj sceni u Kineskoj četvrti postavljena je plesna izvedba Prostor za revoluciju Bitef dens kompanije, prema konceptu i koreografiji Isidore Stanišić, a kojoj je po odluci žirija INFANT festivala pripala i nagrada za najbolju predstavu.

Predstava započinje komešanjem u publici i besnom žalbom gledateljke, a zapravo plesačice, nezadvoljne mestom u gledalištu. Prepirka sa drugim gledaocima ubrzo je prerasla u svađu sa obezbeđenjem. A gde je sukob, tu je i pažnja publike, pa bio to konflikt na sceni ili izvan nje. Ovim su autori (dramaturgija: Igor Koruga) potvrdili teoriju Ričarda Šeknera da je sve izvedba pa tako nema preterane razlike između pozorišta, javnih kupatila, pank klubova i meteža u publici. Dakle, već na početku stavljeno je do znanja da prostor za revoluciju nije samo pozorišna scena gde se odvija čitava plesna koreografija. Prostor za delanje u pravcu promene može biti i moja stolica u gledalištu i moje okruženje u publici.

Preuzeto sa sajta teatar.bitef.rs

Iz publike sedmoro izvođača (Ana Ignjatović Zagorac, Miona Petrović, Jakša Filipovac, Nataša Gvozdenović, Tamara Pjević, Boris Vidaković i Nikola Živković) revoltirani ulaze na scenu, na strunjače, odnosno njihov prostor za revoluciju. Iz ograničenog prostora izlaze samo kada posežu za asepsolom i medicinskim alkoholom, samo kada se zaigrani sete tzv. nove realnosti u kojoj živimo.

Čitava koreografija sastoji se od niza plesnih scena koje iz kolektivne igre prelaze u solističke tačke koje se ponovo pretapaju u grupno izvođenje. Uz smenjivanje industijal tehno i džez muzike (muzika: Darja Janošević) govori se, odnoso pleše, o autocenzuri pojedinca koji bi želeo da se bori za svoje ideale; sa ironijskim i duhovitim otklonom pripoveda se o promeni koja sterotipično za žene započinje promenom frizure; igrom plesačice koja ne uspeva sama da zakopča haljinu na leđima pokazuje se potreba za saborcem ili saborkinjom u revoluciji, o nasušnoj potrebi za solidarnošću i udruživanjem zarad istog cilja, pa makar taj cilj bio i zakopčavanje cibzara na ženskim leđima.

Ženski par koji pleše sa medicinskim maskama, stavljajući do znanja da i tokom revolucije treba i moramo da brinemo o zdravlju sebe i drugih, pokušava da se rukuje, ali konstantno se mimoilaze, simbolišući time da je nesporazum, idejno i ideološko razilaženje sastavni deo svake revolucije.

Značenjski najsnažniji deo predstave je bila scena odlska na spavanje uz „self-help“ uspavanku, umirujući robotizovani glas koji ubeđuje pojedinca da zaslužuje samo najbolje i da treba sebe da voli (što zapravo i jeste revolucionarni čin u vremenu konzumerizma koje nas tera da budemo nezadovljni sobom kako bismo kupili novi proizvod pomoću kojeg ćemo otkloniti naše nezadovoljstvo). Omamljeni, uspavni, prepušteni snu neo-liberalnog kapitalizma, akteri se teško odlučuju na revoluciju.

Preuzeto sa sajta: teatar.bitef.rs

Pop verzijom „Internacionale“, namerno razvodnjavajući ovakvim aranžmanom slobodarski duh koji u sebi nosi himna svih levičara, dok plesači stoje u položaju Slobode koja predvodi narod sa istoimene slike Ežena Delakroa, završava se Prostor za revoluciju uz poziv na strpljenje i napomenu da se revolucija svakodnevno vežba.

Na nepretenciozan način koreografija je dala kritiku sadašnjeg konzumerističkog, narcisoidnog društva, ali bez intencije da krivi nas potrošače, već sa idejom da se ukaže na matrice ponašanja i ponudi način odupiranja vladajućoj ideologiji. Pojedinac i njegova lična revolucija, ona koja bi potekla iz njegovog mikrokosmosa već je dovoljno veliki prostor za pobunu.

Jedini rekvizit koji plesači imaju, pored maski i dezinfekcionih sredstava, jesu jastuci. Na njima spavaju, verovatno sanjaju o boljem društvenom uređenju, njime guše svoje pokušaje da budu glasni i kažu šta ne valja, njima se oslanjaju jedni na druge, dižu jastuke kao tegove i nose na potiljku kao najteži teret. Na temeljima nekih pređašnjih uspešnih revolucija se, dakle, spava, o njima se sanja, iz straha od neuspeha se sputavaju tim snovima, zajedničkim idealima se oslanjamo jedni na druge, a ujedno revolucija je kao kamen koji Sizif gure po našem kičmenom stubu.

Veoma vešto izbegnutna je konkretizacija i uopšte objašnjenje pojma revolucije. Plesna predstava jednako dobro može da komunicira sa bilo kojim odgovorom iz publike na pitanje: za šta se vi boriti ili šta želite revolucijom da promenite. U dramskoj predstavi, verujem da bi izostanak artikulacije ključnog pojma, bio veliki propust, ali u plesnoj izvedbi, ovo je naprosto funkcionisalo.

Predstava je uspela da dosledno meandrira kroz dva nivoa – lično za plesača/plesačicu i za gledaoca, i kolektivni nivo, kako fizički tako i tematski. Pojedinačne i grupne scene smenjivale su ritmički veoma dobro, a isto tako je iz ličnih tema, npr. o promeni frizure, prerastalo u univerzalne teme kao što je kolektivna psihoza i psihička umrtveljnost izazvana injekciom konzumerizma.

Nakon završene izvedbe ushićeni predškolci iz publike pohrlili su na scenu i tako, nesvesno, zaokružili ideju predstave. Nova generacija uleteće u prostor promene, neprestano vežbajući revoluciju, osvajajući i šireći područja na kojima je revolucija uopšte i moguća.

Preuzeto sa sajta: teatar.bitef.rs

Tekst: Divna Stojanov.

Tekst Mine Petrić o predstavi Prostor za revoluciju uskoro na sajtu INFANT-a.

Algoritam sna ili Senka duha dadaizma

„Dada se sasvim prirodno raspada već u svom inicijalnom načelu da je i sama ništa. Pravi dadaisti su protiv dadaizma“ (Selenić, 2002: 47). Algoritam sna oličenje je tendencija dadaizma budući da je uverljivo i dosledno – ništa.

Preuzeto sa fb stranice Teatra Mimart

Setimo se da je dadaistički pokret osnovan 1916. s namerom da umetničkim sadržajem pokuša da imitira besmisao realnosti. Kvantna teorija, teorija relativnosti, Frojdovo Tumačenje snova (1900) i Uvodna predavanja iz psihoanalize (1905) doprinose delegitimizaciji pojavne stvarnosti kao istinite i podstiču kubizam u likovnoj umetnosti, atonalnost u muzici, a sve to zajedno sa Velikim ratom, koji u očima sveta obesmišljava principe humanosti na kojima je tobože funkcionisala Evropa, pravi uslov za javljanje dadaizma u pozorištu.

Međutim, ako je dvadeseti vek doneo prkos Njutnovoj fizici, dvadeset prvi temelji svoju nauku na teoriji haosa. Teorija haosa opisuje dinamičke sisteme i počiva na principima determinizma. Iako se „deterministički haos“ temelji na formulama koje se mogu razumeti, on ne može da posluži kao alat za predviđanje budućnosti ili dekonstrukciju prošlosti zbog prevelikog broja varijacija koje se stvaraju menjanjem bilo koje varijable (efekat leptira). Dakle matematički sistem koji opisuje stvarnost prati univerzalne zakone matematike, ali svejedno ne može biti osnov za razumevanje te stvarnosti.

Nepredvidivost ponašanja dinamičkih sistema nije rezultat nasumičnosti, već prevelike kompleksnosti (nalik fraktalnoj slici). Ovo upućuje na postojanje reda u haosu. Ali kakve to sve veze ima sa predstavom Algoritam sna?

Preuzeto sa fb stranice Teatra Mimart

Kao što „čudni atraktori“ pokušavaju da smanje rast greške u granjanju varijabli matematičkih formula, tako i pripovedački principi organizuju elemente stvarnosti u ljudima shvatljiv tok događaja. Algoritam sna u samom svom naslovu sadrži grešku. Ili ne? Naime, ova predstava ni u kom smislu ne sadrži algoritam.

Algoritam je skup operacija za rešavanje određenog problema koje se izvršavaju po tačno određenom redosledu. A predstava Algoritam sna nema ni problem ni logičan redosled. Da nije naslova ne bismo mogli da naslutimo ni da je u pitanju san, jer ono što se dešava na sceni koja duboko zalazi u publiku jeste niz prizora: muškarac u tangama koji se šminka, devojka se ogleda u ogledalu, druga devojka ispisuje brojeve na podu, momak se uvija ispod probušenog ćebeta itd. Algoritam u predstavi ne postoji, ali ukoliko se setimo dadaističkih tendencija apsolutne negacije možemo da pretpostavimo da je autorka Nela Antonović želela da i naslov bude NE-adekvatan.

Preuzeto sa fb stranice Teatra Mimart

San i istraživanje podsvesnog, kao i stotinu godina zakasneli dadaizam (sa primesama nadrealizma, ruku na srce) oslanja se na Frojdova takođe umnogome prevaziđena istraživanja. Stoga moramo da se zapitamo – šta u Srbiji dve hiljade dvadesete traži duh davno pokojne Dade? Senka duha, zapravo, budući da je Dada uprokos svojoj nihilističkoj suštini bila produktivna i izrodila nadrealizam koji je prokrčio put tragičnoj farsi i pozorištu koje danas znamo.

Šta Algoritam sna danas želi da kaže kad su sami postulati razumevanja sveta na kojima se temelji prevaziđeni?

Kome se Algoritam sna danas i ovde obraća kad i mejnstrim pozorišta uglavnom nisu malograđanska, budući da se eskapizam preselio na televiziju i film?

U šta mladi ljudi koji u predstavi učestvuju (a to su Katarina Bućić, Vladimir Čubrilo, Đurđija Jelenković, Katarina Orlandić, Marko Nektan, Nataša Milojević, Teodora Sarić, Lidija Antonović i Miloš Janjić) veruju kad pristaju da se izlože publici u ovako hermetičnoj i nekomunikativnoj predstavi?

Da li je to nepodnošljiva lakoća anti-postojanja?

Da. Da-da.

Preuzeto sa fb stranice Teatra Mimart

Tekst: Mina Petrić

Tekst Divne Stojanov o predstavi Algoritam sna uskoro na sajtu INFANT-a.

Do sledeće godine…

Sledećem INFANT-u se radujemo s nadom da će nas ponovo dočekati pod vedrim nebom, u punoj snazi i sa mnogo bogatijim i (kvalitativno i žanrovski) ujednačenijim programom.