predstava: Midlseks
režija: Jovana Tomić
prema istoimenom romanu Džefrija Judžinidisa
adaptacija i dramatizacija romana*: Dimitrije Kokanov
produkcija: SNP i OPENS

* adaptacija i dramatizacija romana je prepisano sa zvaničnog sajta Srpskog narodnog pozorišta. Pojam dramatizacija znači „temeljna prerada i prilagođavanje nekog književnog dela, obično proznog, za scensko izvođenje“[1],  dok se sa druge strane adaptacija odnosi na prilagođavanje dramskog dela aktivnom izvođenju. Dakle, nemoguće je uraditi dramatizaciju i adaptaciju proznog teksta, niti adaptaciju proznog teksta. Ispravno bi bilo da na sajtu SNP-a stoji da dramatizaciju romana Midlseks Džefrija Judžinidisa potpisuje Dimitrije Kokanov.

Kako priča Midlseksa započinje 1922. godine kada rođeni brat Lefti i sestra Dezdemona (Dimitrije Aranđelović i Sonja Isailović) beže iz Grčke usled grčko-turskog rata, venčavaju se na brodu za Ameriku i započinju svoj američki san sa incestom pod jastukom, treba se podsetiti prve dramske priče koja tematizuje incest. U Sofoklovoj drami Car Edip, o Edipu na kojeg je još pre njegovog rođenja bačena kletva da će ubiti svog oca i oženiti svoju majku, incest je predstavljen kao kazna bogova.

O mitu koji objašnjava zašto je Apolon pre Edipovog rođenja prorekao njegovu tragičnu sudbinu nije zabeleženo mnogo. Veruje se da je božije proročanstvo povezano sa kletvom izrečenom Edipovom ocu Laju koji je imao ljubavnu vezu sa jednim mladićem. Kletva je glasila: ili da nema poroda ili da ga ubije rođeni sin. Ovaj mit spominje Hor u Eshilovoj tragediji Sedmorica protiv Tebe. Oni u Edipovoj sudbini vide delovanje starog greha koji ne treba prepisati njemu, nego njegovom ocu Laju[2], jer je ovaj, uprkos Apolonovom upozorenju, imao sina. Sofokle ne spominje niti objašnjava istoriju ovog proročanstva u Caru Edipu. Svojim ćutanjem, doduše, nudi odgovor, a to je: Edip nije kriv, njegova sudbina je takva.

Drugo objašnjenje leži u tome da je Edip iskočio iz ljudskog proseka, približio se božanskim stvorenjima jer je hteo da otkrije svoju sudbinu. „Edipova tragička krivica je u tome što do kraja, nepokolebljivo i nemilosrdno raspetljava zamku sudbine u koju je bačen sve dok se ona ne pretvori u omču za njega.“[3] U oba slučaja, incest u grčkoj tragediji tretiran je kao kazna bogova.

Kakav je slučaj u predstavi Midlseks?

preuzeto sa sajta snp.org.rs

Leftijevu i Dezdemoninu tajnu skoro do samoga kraja zna samo njihova rođaka kod koje žive u Americi. Rođaka je, iako udata, lezbejka, i u sceni otkrivanja tajni dobija se utisak kao da se težina ove dve informacije izjednača time što brat i sestra ucenjuju rođaku da sačuva njihovu tajnu, a oni će za uzvrat prećutati o njenim aferama. Možemo da anticipiramo da su rođakine lezbo afere veliki tabu i veliki problem za njenog muža i društvo na početku 20. veka, ali možda je ipak trebalo da postoji nedvosmisleno jasan stav da je, čak i tada, gej veza mnogo benigniji problem (ako je problem uopšte) od incesta (koji svakako jeste problem u bilo kom vremenu i bilo kojoj zajednici). Scena je obavijena komikom čemu najviše doprinosi namerno prenaglašena gluma Tijane Marković u ulozi rođake pa cela situacija, ipak, izgleda simpatično.

Osim ove scene, incest se nadalje suštinski ne problematizuje. Kasnije će Leftijev i Dezdemonin sin Milton oženiti svoju rođaku Tesi. Roditelji u početku ne odbravaju taj brak, pokušavaju Tesi da pronađu drugog mladića, a sina šalju u vojsku. Njihovi mlaki napori su bezuspešni, a oni brzo odustaju, gotovo nezainteresovani. Tako dolazi do drugog incesta u predstavi bez konkretnog bavljenja ovim problemom od strane autora.

Iz incesta Miltona i Tesi (Zoltan Molnar i Draginja Voganjac) rodiće se Kaliopa, odnosno Kal (Bojana Milanović i Branislav Jerković), protagonista romana i predstave, interseksualna osoba, hermafrodit – osoba koja ima polne karakteristike muškog i ženskog pola.

Uzročno-posledičnom vezom gledalac zaključuje da je interseksualnost kazna sa kojom živi Kaliopa/Kal zbog greha svojih predaka. U dva navrata tokom predstave izgovoriće se: ja nisam ovakav zbog incesta. Na to izostaje bilo kakav odgovor. Da li je namera te dve replike da se publika ubedi da ono što proizilazi vrlo logično i smisleno iz predstave zapravo nije tačno? Namera, međutim, nije uspela, a za uzvrat gledaocu nije ponuđeno drugo objašnjenje.

fotografija: Srđan Doroški

Sofokle u Caru Edipu, kako je rečeno ranije u tekstu, jednostavno ne ulazi u razloge za kaznu bogova, odnosno ubistvo oca i incest, sugerišući time postojanje determinisanosti sudbine. (To verovanje, doduše, odbacio je tokom pisanja Antigone gde zagovara Heraklitovo načelo da je karakter sudbina. „Radnja je sudbina junaka, a junak je istovetan sa svojom sudbinom, po svojoj sudbini zapravo postaje ono što jeste“[4])

Kako u Midlseksu nema ni jedne reči o predodređenosti ili sudbinskom putu protagoniste, onda to znači da interseksualnost u predstavi nije sudbina ili slučajnost; ne može biti kazna za dela protagoniste jer mu je pol dat pre rođenja (znači karakter u ovom slučaju nije sudbina), tako da se opet može shvatiti jedino kao kazna zbog nedela roditelja i predaka.

Za predstavu Midlseks bilo bi daleko bolje da se svesno odabrao jedan od dva puta, a ne da se dedukcijom ili eliminacijom dolazi do tačnog odgovara – ili je interseksualnost posledica i krivica generacijskog incesta ili se na to gleda kao na slučajan, sudbinski događaj, u smislu da bi Kal/Kaliopa bila to što jeste i da nikada nije bilo incesta u porodici. Ovako je poruka predstave ostala na nivou: ne rađajte decu sa bratom ili sestrom, rodićete interseks dete. Nisam sigurna kome je potrebna ta poruka i ko je publika kome se sa scene u SNP-u sa tom idejom obraća.

fotografija: Srđan Doroški

Scenski je zanimljivo rešenje da se interseksualni protagonista oživi glumcem i glumicom, ali nemotivisano je zašto glumica ima obeležja muškog roda u kostimu (Maja Mirković) i pokretu, a glumac je vrlo jasno muškog pola i roda. Sve u svemu, njih dvoje zajedno nam pripovedaju o svom iskustvu i svojoj telesnosti.  Međutim, malo šta je u tom iskustvu autentično. Da zamislimo da je Kal/Kaliopa gej ili trans osoba, verovatno bi njeno osećanje i njen put bili isti. Ako bi se samo izbacio monolog u kojem svoje genitalije opisuje kao travu sa pupoljkom, njen/njegov problem bi mogao da bude prekomerna težina ili bubuljice ili nešto drugo svojstveno tinejdžerskoj dobi.

Pretpostavljam da je ovo namerna odluka autora, da se problem koji je većini publike nepoznat prikaže kao nešto sa čime mogu da se identifikuju. I to je vrlo dobra odluka, samo ostaje pitanje: zbog čega je onda zadržano da se govori o interseks osobi ako ne postoji nešto svojstveno u tome, ako se pored informacija i iskustva sa kojima svako može da se identifikuje nije otišlo korak dalje i pružilo nešto osobeno i originalno.

fotograf: Srđan Doroški

Najveći problem je, međutim, scena u kojoj Kal/Kaliopa odlazi u svojevrsni freak show makroa (ubedljiv Aleksandar Sarapa) u kojem nastupaju trans i interseks osobe. Čekajte! Cela priča se vodi ka normalizaciji, detabuizaciji, podizanju svesti o različitosti, stvaranju razumevanja, razvijanju tolerancije i empatije prema ljudima koji nisu strejt i cis da bi se pretposlednja scena komada ulila u noćni klub, nekakav akvarijum u kojem ne-cis i ne-strejt osobe nastupaju i gde se Kal/Kaliopa oseća prijatno i pripadajuće?

U predstavi su prisutni likovi, kao što je recimo brat glavnog lika, za čije postojanje u okviru dramatizacije i predstave nema dovoljno opravdanja. Igra Aljoše Đidića je maestralna i on ima duhovite replike, ali osim što je izgovorio nekoilko pamfletskih antikapitalističkih floskula radi oslikavanja duha mladih druge polovine 20. veka, njegov lik nije značajno doprineo radnji. Predstavom povremeno provejavaju dovitljive replike u čemu prednjači Vukašin Ranđelović u ulozi lekara i brata Kalove/Kaliopine simpatije, koji je doduše konstantno na tankom ledu karikaturalnosti.

fotografija: Srđan Doroški

Inače, njena/njegova simpatija (Tijana Marković) zajedno sa protagonistkinjom učestvuje u pripremi školske predstave Antigona. Kad je već izabrano da će dramska sekcija obrađivati antičku tragediju, kad se već često simuliraju antička pevanja u duhu Homera, kad je već porodica o kojoj se radi u predstavi iz Grčke i nastala je iz incesta, nije li daleko logičniji izbor da đaci postavljaju Cara Edipa? To bi priči moglo da napravi prostora da reflektuje na događaje iz porodice, da školska predstava postane ono što je Mišolovka u Hamletu. Ili, s obzirom da je Antigona kao i Kal/Kaliopa rođena iz incesta (Antigona je kćerka Edipa i njegove majke Jokaste), ovo je mogao da bude prostor za povlačenje paralele između savremene priče i antičkog mita. Međutim, ništa od toga nije se desilo pa Antigona, kao i brojni drugi motivi, deluje suvišno.

Scenografija (Jasmina Holbus) ostavlja zapitanost u domenu značenja velike konstrukcije na levoj polovini scene u obliku latiničnog slova C. Kada se pogleda celina, masivno C, vrteška i panoi u pozadini, ne razaznaje se šta je tačno bila ideja scenografkinje. Od ta tri elementa, najfunkcionalnija je vrteška koja predstavlja brod i ponekad služi kao pista za detaljnije upoznavanje likova na sceni.

fotograf: Srđan Doroški

Mit kaže da je Edip jedini čovek pred kojim su se bogovi poklanjali, jer izdržati takvu sudbinu i završiti sopstvenim oslepljivanjem kako se ne bi gledali užasi na koje se nije moglo uticati, vredno je velikog poštovanja. Edip nije junak prema kojem se oseća gađenje zbog objektivno jezivih stvari koje je počinio, već se prema njemu oseća sažaljenje jer strada iz neznanja. Kal/Kaliopa strada, a ne zna ni zašto strada, ni kako da zaustavi svoj sopstveni lanac nesreće.

Tako je retko bavljenje LGBT+ zajednicom na scenama srpskih pozorišta i tako je ambiciozan pokušaj da se započne priča o interseksualnosti… Pohvaljujem inicijativu da se postavi savremeno štivo, da se preispituju rodni, polni i seksualni identiteti, ali za to je ipak potrebno daleko veće promišljanje, daleko više mašte i najvažnije – mnogo više iskrenosti.

[1] Raško V. Jovanović Pozorište i drama, Vuk Karadžić, Beograd, 1984. str. 74

[2] Christoph Menke, Prisutnost tragedije, Beogradski krug/Multimedijalni institut, Beograd/Zagreb, 2008. str. 12

[3] priređivač Tvrtko Kulenović Eshil, Sofokle, Euripid, Grčke tragedije, SOUR Veselin Masleša, IRO Sarajevo, OOUR Izdavačka djelatnost, Sarajevo, 1988, str. 9 – 32

[4] priređivač Ljubiša Đokić, Osnovi dramaturgije, Univerzitet umetnosti u Beogradu, Beograd, 1989,  str. 235