Laibach, Wir sind das Volk (Mi smo narod), mjuzikl prema tekstovima Hajnera Milera; Produkcija Internationale Heiner Müller Gesellschaft, HAU Hebbel i Društvo za retroavantgardo
“Tek sam prošle jeseni shvatio [a to je jesen 1989-e, posle pada Zida]”, kaže Heiner Miler, jedan od najvećih nemačkih dramatičara dvadesetog veka, “zbog čega je Breht insistirao na izrazu “stanovništvo” (Bevölkerung) umesto “narod” (das Volk).” Očigledno je ova Milerova opaska bila jedna od ključnih “okidača” za stvaranje scensko-muzičkog spektakla Wir sind das Volk, koji je grupa “Laibach”, uobličila na osnovu tekstova Hajnera Milera – spektakla čije je gostovanje predstavljalo ne samo najznačajniji scenski događaj u okviru programa Evropske prestonice kulture, već i najvredniji pozorišni fenomen koji se ove godine pojavio u Novom Sadu.
Grupa Laibach, koja je već decenijama ne samo muzički, već i multimedijski fenomen, ima za sobom dugu tradiciju učestvovanja u značajnim pozorišnim zbivanjima: od osamdesetih godina prošlog veka, kada su – kao deo pokreta Neue Slowenische Kunst – učestvovali u pozorišnom projektu teatra Sester Scipion Nasice “Krst pod Triglavom”, preko saradnje sa Vilfredom Minksom (1987), do učešća u projektima značajnih reditelja kakvi su Sebastijan Baumgarten i Milo Rau. Najzad, premošćujući vremenski luk od 1984-e, kada su se prvi put sreli sa opusom Hajnera Milera komponujući muziku za predstavu njegovog “Kvarteta” (SNG, režija Edvard Miler), “lajbahovci” nam, uz pomoć “gostiju” (Mina Špiler, Katarina Stegnar, Cveto Kobal, Sašo Vollmaier, Vier Personen Quartet, The Stroj i filozof Peter Mlakar), a prema konceptu nemačke dramaturškinje Anje Kvikert, u spektaklu Wir sind das Volk predočavaju svoju kritičko-poetsku, zaumnu i beskompromisnu interpretaciju fenomena “narod” u današnjem svetu, zasnovanu na Milerovom dramskom i proznom opusu, ali i na iskustvima i elementima sopstvene, ironično-paradoksalne, često bolno šokantne a uvek slojevite muzičke poetike i vizuelne ikonografije.
Wir sind das Volk; foto Dorothea Tuch
Pomenuti pad (berlinskog) Zida se u ovoj predstavi koristi i kao jedna vrsta značenjskog, ali i stilskog “praga”: događaji vezani za taj pad predočavaju se kao poslednji slučaj u okviru kojega je pojam/fenomen “narod” prevazišao svoju urođenu dvosmislenost. Polazeći od tog praga, kao od jedne vrste vremensko-pojmovnog fokusa, Laibach nas vodi na stravično i fascinantno putovanje kroz užase prošlog stoleća: (nacističke) konclogore, dvosmislenosti malograđanske ksenofobije, porodične tragedije, destruktivne ponore čovečanstva koje traži utehu u čistoti prirode koju je prethodno uništilo. Motivacijski “čvorovi” na ovom putovanju, utemeljeni na delovima opusa Hajnera Milera, kič-nacionalističkim muzičkim matricama, totalitarističkim koračnicama i vizuelnim dokumentima/senzacijama, usredsređuju se oko preispitivanja odnosa “očevi-deca”, “vođa-mase” i “urbana destrukcija-čistota prirode.” Formalna strategija predočavanja tih motiva sledi u velikoj meri metode Milerovog dramskog rukopisa – montažu, pre-označavanje citata, ironičku re-interpretaciju mitova – pogotovu mitova o Heraklu i Prometeju, koji se ukazuju kao dve komplementarne i paradigmatične figure u okviru odnosa “narod-junak/vođa”.
Predvođeni kultnim tandemom Milan Fras-Ivan (Jani) Novak, “lajbahovci” nas uvode u matricu kritike nasilja i totalitarnih ideologija najpre kontrastom (Milerove) povesti o sahranjivanju (ručice) dečaka i koračnice “Ordnung und Disziplin” , da bi, nakon “zagrevanja” ironičnom prezentacijom staljinističke “Pesme o letačima”, kontrastirane sa pulsirajućom mapom nacističkih konclagera, otpočeli preplitanje dokumentarističkih, dramsko-monoloških, vizuelno-dinamičkih i muzičkih slojeva. Ksenofobije, ratne traume, porodična sećanja – naspram kraha berze, ratnih destrukcija i slika urbanih džungli (kao ljuštura deformisanih i od sadržaja ispražnjenih mitološko-kulturnih tradicija) – čitav ovaj složeni, u značenjima raskošni ali, istovremeno, na formalnom planu svakog trenutka sa gotovo asketskom oštrinom i čistotom građeni koloplet, kristalizuje se u sliku sveta u kojem je “narod” postao granica slobode i egzistencijalna pretnja. Pri tome, ni montaže šokantnih vizuelnih dokumenata, niti ekspresivni Milerovi dramski fragmenti (od Heraklovog puta ka Hidri, do “Lesingove ispovesti”) ne bi imali ni izbliza efekat organskih delova inovativne celine, da nisu podcrtani, uokvireni i kontekstualizovani zrelim, probojnim, uvek preciznim “lajbahovskim” muzičkim ritmom, koji se najbolje može okarakterisati kao samodestruktivna harmonija. I upravo u sazvučju takve harmonije nastaje dragocen utisak ne samo o postojanju (ipak) izvesne mogućnosti da pojam i fenomen “narod” poprimi i oslobađajuću dimenziju, već i nešto drugo, možda podjednako važno: utisak o mogućnosti da i u današnjem, odnarođenom svetu i teatru može nastati ono za šta samo Milerovi sunarodnici imaju pogodan izraz – Gesamtkunstwerk, totalno umetničko delo.
