Dušan Kovačević: Lari Tompson, tragedija jedne mladosti

Režija Dušan Petrović; NP „Sterija“, Vršac

 

Drama Lari Tompson, tragedija jedne mladosti spada – uz ostvarenja Maratonci trče počasni krug, Radovan Treći, Balkanski špijun i Sveti Georgije ubiva aždahu – u „velike komade“ Dušana Kovačevića – ali je, za razliku od pomenutih, doživela ubedljivo najmanji broj različitih scenskih tumačenja. Ova već neslavna tradicija je najzad, odlučno i uspešno narušena prošlonedeljnom izvedbom nove scenske verzije Larija Tompsona u vršačkom Narodnom pozorištu „Sterija“, a u režiji Dušana Petrovića.

Pokazuje se, naime, da Kovačevićeva apartna mešavina tragikomedije, satire i groteske poseduje i danas, podjednako kao i u vreme svog nastanka i praizvedbe (1996), snažan i višeznačan scenski potencijal. Jer, tri osnovne značenjske tendencije komada i sada su, kao i u doba prvih metastaza Miloševićevog režima, goruće aktuelne: najpre, pljačkaška tranzicija započeta ratno-profiterskom, okončava se neokolonijalnom fazom; drugo, na poslu devastacije kulture državnim ritualima plaćenog rodoljublja „priskaču u pomoć“ popovski fašizam i bezočno prostaštvo masmedija; najzad, dok okov pandemije tehnički i konkretno guši pozorišni život, anahrono upravljanje i površno krojeni repertoari, u sadejstvu sa ispadima iskompleksiranog elitizma, suštinski podrivaju smisao i funkciju institucionalnog pozorišta.

Šta je, onda, u našoj životnoj i teatarskoj situaciji aktuelnije od postavljanja komada koji, uz podnaslov „show must go on“, prvenstveno preispituje samu mogućnost održavanja pozorišne predstave? Kovačević uobličava svoju grotesknu parabolu o međusobnom raz-obličavanju pozorišta i stvarnosti kroz preplitanje triju iluzionističkih ravni: zbivanja na pozorišnom proscenijumu gde glumac Beli, uz podršku upravnice Kartarine, improvizuje u nedogled jer predstava „Sirana de Beržeraka“ kasni zbog nedolaska glavnog aktera Stefana Nosa; situacije u Stefanovom stanu, gde, ravnodušni pred pripremama depresivnog Stefana za samoubistvo, prvi blizanački par njegovih stričeva i strina, sa kumovima Savom i Savkom, pronalazi smisao života  u zanetom gledanju i manijakalnom komentarisanju australijskog tv-sitkoma „Lari Tompson, tragedija jedne mladosti“; dok treću ravan čine sama, virtuelno-posredno prisutna zbivanja iz televizijske bajke o Lariju. Razgrađujući, s jedne strane, vrednost i smisao pozorišnog konteksta (tuča dekoratera, pljačka pozorišne blagajne, glumačka pretnja štrajkom), a sa druge, zatucanost i moralnu iščašenost „malih, porodičnih ljudi“ (u odbrani Larijeve nevinosti, zagovaraju upravo one vrednosti kojih su sami lišeni), autor polazi od ironije i satire mentaliteta, da bi, gomilanjem apsurdnih zbivanja, dosegao jezovitost groteske. To što Stefan Nos ne strada od kuršuma priglupog policajca, već od smrtonosnog jaza između stvarnosti i iluzije, kao i činjenica da tragikomične smrti rođaka  bivaju dodatno obesmišljene njihovim prevođenjem u status „prividno živih“ (putem magije Olivera Nosa) – sve se to spaja u širu metaforičnu sliku pozorišta koje postaje ostvarljivo samo kao odsutno.

Preuzeto sa sajta pozorišta

„Praizvedbena“ postavka komada, nastala 1996-e u režiji samog pisca i izvođenju ekstremno „zvezdaške“ podele (Bora Todorović, Danilo Stojković, Milena Dravić, Miodrag Krivokapić) i usmerena takoreći „frontalno“ – na literarne slojeve teksta i solističke bravure – podjednako je afirmisala, ali i ograničila njegovu scensku višeznačnost. Svestan te činjenice, Dušan Petrović je, u svojoj dramaturško-rediteljskoj koncepciji, u podjednakoj meri uvažio promenu socijalne situacije i promenu pozorišnog konteksta. Najpre, pretvaranjem priče o obračunu scenskih radnika Ace (ovde Mace) i Đure, koju Beli saopštava zaklonjen zavesom u konkretno i vidljivo scensko zbivanje (a kasnije to isto učinivši u slučaju sukoba (Maca-Specijalac), on nije samo do kraja razgolitio unutrašnji raspad pozorišnog mehanizma, već je postigao i jedan, manje vidljiv ali važniji cilj: uklonivši zavesu kao „rampu“, do kraja je kompromitovao i samu pozorišnu iluziju. Podjednako efektan (iako lako previdiv) je i drugi Petrovićev „switch“ – pretvaranje epizodiste Mike (na nivou glasa) u konkretan (i sveprisutan) lik inspicijentkinje Lepe: na taj način se demistifikacija, poput koncentričnih krugova, širi od glumaca ka ostalim pomagačima u kreiranju pozorišne iluzije.

Pomerajući na ovaj način unutrašnju granicu između „tobožnje scene“ (pozornica „Sirana“) i „tobožnje stvarnosti“ (Stefanov stan), reditelj je efektno naglasio „svetliju“ stranu Kovačevićeve tragikomedije. S druge strane, prelazak iz razigranog izražajnog registra u sfere apsurda i groteske, reditelj je ostvario ponajviše zahvaljujući maštovitom obrtu u karakteru i funkciji kuma Save.  Dok u tekstu ovaj lik naprasno umire, da bi bio tek u završnici oživljen Oliverovom „magičnom palicom“, Petrović, lucidno se poigravajući sa njegovom osobinom neizlečivog pijanca, pretvara Savu, nakon „prve smrti“, u originalnu vrstu pozorišne aveti. Naime, od tog časa, Sava, pod maskom alkoholnog zanosa, dopunjava replike drugih, ponavlja ili komentariše, umnožavajući komičke nesporazume, ali i produbljujući atmosferu beznađa i rasula (ubedljivi i izrazom raznovrsni Srđan Radivojević, najbolji akter predstave). Štaviše, upravo zahvaljujući žanrovskom tonalitetu stvorenom Savinim delovanjem, sudbonosni susret Stefana Nosa i Specijalca, uz neuspešno posredovanje Kuma Savke (u stilizaciji dosledna Vanja Radošević, sa nekoliko izuzetnih komičkih „preterivanja“) postaje istinska kulminacija predstave – urnebesna i istovremeno gorka slika sveta u kojem ništa nije ozbiljno niti stvarno – upravo zato što je sve (prividno) tragično.

Preuzeto sa sajta pozorišta

Tumačenje Stefana Nosa koje je ponudio Predrag Grujić pokazuje se, u ovom kontekstu, bliže „tamnoj“ strani Kovačevićevog humora – žanrovski tačno, no ponekad svedeno. Najzad, formalno vodeći tandem – Miloš Đurović (Beli) i Tamara Tamči Toskić (Katarina) – u celini su solidno realizovali rediteljevu ideju: Đurović ubedljiviji u empatiji, nego u ironiji (koju pokušava da nadoknadi šarmom). Tamara Toskić, pak, pokazuje zavidni stupanj discipline i odmerenosti u variranju Katarininih raspoloženja, uspešno izbegavajući iskušenja melodramskog u ustrojstvu ovog lika. Sve u svemu, pošavši od prilagođavanja poetičkih i kulturoloških slojeva Kovačevićevog komada savremenom društvenom i teatarskom kontekstu, Dušan Petrović je, maksimalno iskorišćavajući potencijale glumačkog ansambla, doneo na scenu efektnu kombinaciju komičke igre i samosvesnog preispitivanja smisla i svrhe te igre u nimalo komičnom okruženju.