Ludi kamen (po jednočinkama Prosidba i Medved A. P. Čehova); režija i adaptacija Radoslav Milenković, Narodno pozorište „Toša Jovanović“ Zrenjanin
Da je Čehov ne samo neprevaziđeni majstor psiholoških preliva i istančane atmosfere (u svojim „velikim dramama“), već, gotovo u istoj meri, tvorac lucidnih nijansi i atraktivnih akcenata u svojim komičkim jednočinkama, na svež, zabavan i umetnički solidan način ponovo potvrđuje i predstava Ludi kamen, adaptatora i reditelja Radoslava Milenkovića, izvedena u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“. Upotrebivši (sa dramaturško-repertoarskog stanovišta) uobičajen postupak, to jest prezentujući u jedinstvenom scenskom okviru Čehovljeve jednočinke Prosidba (1889) i Medved (1888), Milenković je svoje čitanje zasnovao na pažljivom gradiranju žanrovskih nijansi, solidnoj vizuelnoj stilizaciji i preciznoj glumačkoj podeli koja je donela efektnu i ubedljivu igru.
Kad je reč o vrednosti i žanrovskom profilu ovih Čehovljevih komičkih jednočinki – kritika ih često, težeći za kratkom a efektnom formulom, označava kao „farse-vodvilje“. Čini se, međutim, da njihova problematika i prosede odgovaraju, kako je jezgrovito napomenuo Vahtangov, jednom „širem realizmu“. Tačnije, realizmu koji ne samo da otvara „prostor za grotesku i preterivanja“ (Vera Gotlib), već omogućava i finija gradiranja, od ironije bliske farsi do snažnih akcenata parodije. Konkretno, u Prosidbi se se originalna žanrovska mešavina zasniva na sledećoj postavci: u provincijskoj plemićko-malovaroškoj „nigdini“, nespretni ostareli prosac i pod oklopom „muškarače“ izgubljena devojka – dvoje temperamentnih ljubavnika – pri suočavanju nalaze povoda za svađu na svakom koraku, odlažući obostranu žudnju za venčanjem sve do trenutka iscrpljenosti (svađom). Što se tiče Medveda, „sudar“ mlade, do afektacije ucveljene udovice i sredovečnog spahije-grubijana, čiji je gnev zbog neplaćenog duga pojačan prezirom prema ženama, završava se time što udovičino borbeno prihvatanje izazova na dvoboj rađa u spahiji neugasivu strast koja se pretvara u bračnu ponudu.
„Ludi kamen“; preuzeto sa sajta pozorišta
Ako ostavimo (za ovaj slučaj nebitnu) upitnost povezivanja obrasca vodvilja sa Čehovljevim ritmom, farsični elementi se pokazuju kao važan vid njegove komičke formule: likovi u obe jednočinke su pretežno tipizirani, dok je dijaloško lakrdijanje često glavni „motor“ zapleta. S druge strane, farsične grubosti i telesni/čulni humor prisutni su najvećim delom na planu karakterizacije i tematike – dakle, donekle, „ispod površine“. Takođe, činjenica da u obe jednočinke, radnja sa komičkom neminovnošću proističe iz postavke početne situacije – poput opruge tragikomične „paklene mašine“ koja se mora „odviti“ do kraja – omogućava Čehovu da istrajno menja žanrovske predznake: u Prosidbi od komedije zabune (nesporazum oko „Volovskih livadica“) do burleske, a u Medvedu od parodiranja melodrame do apsurdnog humora (Smirnov podučava buduću rivalku Popovu rukovanju pištoljem).
Prvi od razloga scenske i značenjske atraktivnosti postavke Radoslava Milenkovića je uočavanje tematske i situacione cikličnosti ponuđene kombinacije. Dok intriga u Prosidbi prethodi braku, zaplet Medveda kreće od situacije udovištva, da bi kulminirao u novoj bračnoj ponudi: Milenkovićeva predstava pokazuje kako se komični karakter ove ponovljivosti može iskoristiti kao „ključ“ za bolje funkcionisanje pojedinih scena i likova. Polazeći od takvog uvida, reditelj, premda uvažava i manje-više dosledno prati Čehovljevu „mapu“ žanrovskih kombinacija u dvema jednočinkama, uspeva da ostvari niz ironičnih poentiranja u koji su podjednako uključene energije komedije situacije, farse, groteske i lakog apsurda: reč je o razgaljujućem, a istovremeno uznemirujućem osećanju sumnjivog hepienda.
Tačna i promišljena glumačka podela je, najzad, omogućila Radoslavu Milenkoviću da ovu prividno jednostavnu a zahtevnu koncepciju uverljivo realizuje. U Prosidbi, reditelj je izgradio jednu vrstu živahnog „trougla pritiska“: viđenje Čubakova kao snishodljivog i od samozadovoljstva okorelog oca (do detalja „tempirani“, u lakoj groteski suvereni Mirko Pantelić), naspram lika Natalije, koja se od ćudljivosti, preko lažne snishodljivosti stropoštava u histeriju (Nataša Ilin već dokazanu sposobnost samoironije nadgrađuje sjajnim vizuelnim „gegovima“), u izvesnom smislu dostiže vrhunac u izluđujuće paradoksalnoj, a ipak empatično zabavnoj figuri Lomova, koju Ljubiša Milišić uprkos „oštrim“ akcentima gradi slojevito, uprkos bujici reči ekonomično, a na planu vizuelne komike besprekorno (igra sa akten-tašnom).
„Ludi kamen“; preuzeto sa sajta pozorišta
Bez obzira na formalno isti broj aktera, komičnu napetost u slučaju Medveda reditelj pretežno zasniva na sukobljavanjima prividno slabe žene (Popova) i prividno jakog muškarca (Smirnov) – što ne znači da lik avetinjskog lakeja Luke (distancirano apsurdni Zvonko Gojković) ima nevažnu funkciju. No, verbalnu, mizanscensku i žanrovsku transformaciju koja, u slučaju Popove i Smirnova, zahteva većinu konvencionalnih ali i neke nekonvencionalne komičke registre, na natprosečnom nivou su realizovali Sanja Radišić i Jovan Torački. Ovaj poslednji je, naime, uz konstantan doprinos ironijskom tonalitetu, svoju lepezu efektnih kontrasta proširio pažljivo plasiranim momentima glumljene brutalnosti i iznuđene krhkosti. Sanja Radišić je, pak, tumačenjem lika Popove ne samo maksimalno „rastegla“ žanrovsku lepezu (od melodrame do paradoksa) – menjajući žanrovske boje i stilske registre rafinirano, od tipa mimike do ritma disanja – već je poentirala i jednu od ključnih intencija predstave. Naime, u završnici Medveda, ona – osobito kroz scenu vežbe gađanja – prevodi Popovu, bivšu afektiranu žaliteljku, gizdavu gazdaricu i samosažaljivu provincijalku – u figuru u kojoj naziremo čak i senku bunta, plamsaj „protofeminizma“.
Ovoj atraktivnoj, artistički solidnoj i izražajno efektnoj predstavi, pravi vizuelni kontekst omogućava diskretna, neupadljivo simbolična scenografija Vladislave Munić Kanington, kao i elegantni, sa merom upadljivi kostimi Erike Janović, koji sugerišu epohu, blago prožetu mešavinom provincijalizma i precioznosti.
