predstava: Beogradska trilogija
autorka dramskog teksta: Biljana Srbljanović
režija, adaptacija i scenografija: Ivan Vanja Alač
glumci i glumice: Ognjen Nikola Radulović, Lenka Petrović, Nikolina Vujević, Đorđe Mitrović, Miloš Macura
kostimograf i kostimografkinja: Srđan Perić, Aleksandra Stošić Krstović
produkcija: Jugoslovensko dramsko pozorište
naslov kritike koju čitate: stihovi iz pesme Stražilovo Miloša Crnjanskog
Konačno predstava koja se obraća mladima i govori o važnom problemu današnjice! Konačno predstava mladih, tek diplomiranih glumaca i glumica (!), mladog reditelja (!!), u institucionalnom pozorištu (!!!). Iako je Beogradska trilogija Biljane Srbljanović relativno često postavljana drama (oko 30 inscenacija širom sveta), još češće korišćena za ispitne vežbe na umetničkim fakultetima, nova postavka, ipak, čini se svežom i originalnom. Setimo se rečenice francuskog pisca Andrea Žida: „Sve što je imalo da se kaže, rečeno je, no, kako niko ne sluša, sve se mora reći opet.” Аko već mora, dodala bih, dobro je da nije na isti, već viđeni način.
Odakle mi na zapadu?
Kako je značenje uvek uslovljeno kontekstom, priču o predstavi Beogradska trilogija koja tematizuje dobrovoljnu emigraciju osmoro mladih ljudi iz Srbije u tri različite decenije treba započeti rasvetljavanjem istorije odlaska našeg stanovništva iz zemlje kroz 20. i 21. vek. Prva zabeležena, dobrovoljna, ekonomska migracija radničke klase sa naših prostora na zapad Evrope i u Ameriku desila se 1921. godine.[1] Tada, trbuhom za kruhom, odlazi najsiromašniji sloj društva iz najnerazvijenih delova zemlje. Čak i nakon dolaska Hitlera na vlast, nastavlja se sa praksom zapošljavanja Jugoslovena kao jeftine radne snage. Nekoliko decenija kasnije, 1961. godine, SFRJ zvanično beleži da 220.000 radnika i radnica Jugoslavije nema posao.[2] Sa druge strane, Nemačkoj i Austriji, razrušenim posle Drugog svetskog rata, bila je potrebna radna snaga za obnovu zemlje. Računica je bila jasna, a sporazum je na obostrano zadovoljstvo postignut – nazaposleni Jugoslaveni posao su pronašli u Nemačkoj i Austriji.
Savez nemačkih industrijalaca pozdravlja milionitog gastarbajtera, Portugalca A. Rodrigeza, septembra 1964. u Kelnu
Ovakva dinamika migracije nastavlja se sve do kraja ’80-ih godina. Poslednja decenija 20. veka, zbog rata, raspada Jugoslavije, političke i ekonomske situacije, obeležena je masovnim iseljavanjem stanovništva sa ovog prostora u zapadnu Evropu. Samo 1992. godine, i samo u Nemačku otišlo je oko 532.000 Balkanaca.[3] Tokom ’90-ih dobrovoljno je odlazio bogatiji sloj društva koji je mogao da priušti odlazak. Prinudno raseljavanje iz zemlje se takođe dešavalo u ogromnom broju, ali kako junaci predstave o kojoj je ovde reč svojom voljom napuštaju Srbiju, zadržaćemo se na primerima dobrovoljnog odlaska.
Kafana Lepa Brena u Beču
Dakle, od početka 20. veka pa sve do poslednje decenije iz Jugoslavije odlaze egzistencijalno i materijalno ugroženi i nezaposleni, ’90-ih dobrovoljno odlaze imućniji, privilegovani, oni koji su imali kod koga da odu ili su pronašli način preko koga i gde da dođu (slučaj prve priče predstave Beogradske trilogije), dok u 21. veku odlaze sve strukture društva, svih nivoa obrazovanja i privilegija (slučaj druge i treće scene predstave).
No, najbitnija razlika između odlaska pre 1990. i posle jeste što su gastarbajteri (der Gast – gost; der Arbeiter – radnik) ranije odlazili sa namerom da u što kraćem periodu zarade što veći novac koji će uložiti da poboljšaju svoj život u domovini nakon povratka, da zarade dovoljno kako bi rešili stambeno pitanje u matici ili, što je bio veoma čest slučaj, da bi kupili poljoprivredne mašine. Oni su, kako im samo ime kaže, bili gosti strane zemlje, a kao kod svakog gosta, boravak je privremen ili bar ograničen. Današnji odlazak iz zemlje većinski se smatra trajnim iseljenjem, a novac se ulaže u obezbeđivanje većeg komfora u inostranstvu. Iz ovoga shvatamo da su nam priče o (e)migraciji stanovništva sa našeg prostora i te kako bliske, da su deo naše istorije i kolektivnog iskustva, te da je bitno da u njih zaronimo.
Odakle trilogija u Beogradu?
Drama Beogradska trilogija Biljane Srbljanović, autobiografski tekst čitavog grada, napisana je 1996. godine u jeku psihoze ’90-ih, a kako reditelj Ivan Vanja Alač obrazlaže u opisu postavke: „Možda je najlogičnije mesto za ovaj komad Jugoslovensko dramsko pozorište, ne samo što je ovde bila praizvedba, već i zbog toga što se problem emigracije omasovio raspadom bivše države.“
dizajn plakata: Mirko Ilić, preuzeto sa sajta JDP-a
„Ne beži se nečemu, nego od nečega.“ replika je lika AA, političkog disidenta, upućena liku XX koji je iz otadžbine emigrirao zbog novca, u drami Emigranti Slavomira Mrožeka. Vodeći se sličnom mišlju junaci Beogradske trilogije beže iz Srbije, konkretnije Beograda, od tadašnje političke i ekonomske situacije i rata. Junaci drame sele se ’90-ih u Prag, Sidnej i Los Anđeles, dok se likovi predstave sele u Prag, Berlin i Los Anđeles. U tekstu predstave godine 1991. braća Kića i Mića, pripadnici niže klase, slabog obrazovanja, odlaze u Češku kako bi Mića izbegao mobilizaciju u vojsku; Sanja i Miloš, visokoobrazovani, pripadnici srednje klase 2003, neposredno nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, odlaze u Berlin. Kako je Sanja zatrudnela, tako je dobila otkaz na poslu u Beogradu. Mara 2019. dolazi u Ameriku zbog boljih uslova lečenja svoje bolesti, a Jovan u potrazi za generalno boljim uslovima života.
Zajedničko za sve junake jeste profesionalna neostvarenost, naporan i neprekidan rad, nezadovoljstvo sadašnjim životom, svesnost da u Srbiji takođe ne bi bolje živeli, a jedina uteha je da se ovako barem ne pitaju kako je negde drugde.
Promene nastale tokom adaptacije drame, pomerenje vremena u kojima se odigravaju druga i treća scena, učinile su da tekst danas bude aktuelan. Doduše, tako je ostalo prostora da se, shodno novim okolnostima, drugoj i trećoj priči dodaju, u tom momentu, značajne dileme ili stavovi. Konkreto: Kaća u drugoj sceni u drami Biljane Srbljanović reflektuje na tadašnju vlast u Srbiji („…Tvoj otac i tvoja majka i milioni takvih, koji su u pauzama pečenja rakije na placu i klanja prasića po kadama, glasali za one zlikovce, za lopove i kriminalce!…“). Bilo bi interesantno, eventualno, da se u predstavi, u sceni iz 2003, umesto da se replika o Miloševiću izbacila, začuo komentar o stanju u zemlji, o njihovim izigranim očekivanjima posle 5. oktobra 2000. godine. Da li, recimo, Sanja i Miloš preko satelitskih kanala slušaju o sudskom procesu povodom atentata ili baš naprotiv, smatraju sebe srećnicima koji se ne zamaraju takvim glupostima?
Isto tako, zgodno mesto za aktuelizaciju moglo je da bude u poslednjoj sceni u vidu reference na migracionu politiku Trampa 2019. ili generalno na zdravstveni sistem Amerike s obzirom da je Mara u SAD otišla da se leči. Premda bi ovo potencijalno dovelo do razvodnjavanja sižea, gomilanja digresija i dužeg trajanja predstave, takođe bi moglo da obogati priču dodatnim humorom i učini je još življom i autentičnijom.
preuzeto sa sajta JDP-a; fotograf Nebojša Babić
Zanimljivo je premeštanje druge priče u Berlin u odnosu na Sidnej iz drame i promena da Miloš ne radi kancelarijski posao već je lekar. Ovim se dobilo upravo na uverljivosti, a publika je brže i lakše mogla da prepozna situaciju i poveže se sa likovima. (Ko ne zna lekara/lekarku ili medicinsku sestru iz Srbije koji su sada zaposleni u Nemačkoj, neka prvi baci kamen. Ako, pak, tvrdite da ne pozajete, onda barem znate nekoliko studenata medicine koji uče nemački i planiraju da odu.) Poređenja radi, pre nekoliko godina u jednoj melodramskoj seriji na nemačkoj RTL televiziji, kao sporedni lik, pojavljuje se lekar po imenu Herr Vuković. Činjenica da je lik u seriji lekar srpskog prezimena, da je deo pop-kulture, pokazuje rasprostranjenost ovog fenomena u realnom životu.
Vrlo svesno i namerno reditelj ne dopušta da scena odtraje, da gledamo reakcije ljudi na sceni nakon što se slome, već ih prekida. Iako nas zanima šta je prvo što će Mića reći nakon što sazna da je Ana, devojka iz Beograda koju voli udata za drugoga, ili šta će Sanja i Miloš reći jedno drugome sad kad svi znaju za Miloševu aferu sa Kaćom, ili šta će Mara i Jovan prvo uraditi kada Dača napokon ode, reditelj odmah prelazi na drugu scenu. Međutim, do kraja predstave je jasno – niko ništa neće niti može da uradi. Likovi nemaju gde da odu i nemaju prostora da naprave odluku ili bilo kakvu promenu.
preuzeto sa sajta JDP-a; fotograf Nebojša Babić
Reditelj takođe ne beži od realnosti da se zapravo nalazimo u pozorištu, te pravi izlete u kojima se lik direktno obraća publici objašnjavajući vrlo kratko, duhovito i promptno kako su stigli do mesta gde su sad. Kića, na primer, govori kako je prihvatio predlog prijtelja da na Karlovom mostu prodaje katance za zaljubljene (katanac na koji se ispisuje vaše ime i ime vaše simpatije, a zaključavanje katanca na most garantuje večnu ljubav). Međutim, Karlov most je kameni pa je kačenje katanca nemoguće.
Kružna kompozicija predstave, uvek atraktivan rediteljski postupak, je u vidu prizora na početku i kraju predstave kada nas likovi vraćaju na aerodrom, gde iz perspektive sadašnjeg trenutka govore statistiku, brojeve ljudi koji godišnje napuste Srbiju, a zatim prelaze na imena sebi bliskih ljudi koji više ne žive ovde i koji za njih nisu samo broj u bazi podataka.
Glumci predstave su fenomenalno uigrani, spretni, uverljivi, brzo i lako se transformišu (s obzirom da glume više od jednog lika). Posebno bih izdvojila raskošan talenat Miloša Macure u poslednjoj sceni kada glumi Daču, rođenog Amerikanca, srpskog nacionalistu.
preuzeto sa sajta JDP-a; fotograf Nebojša Babić
Odakle publika na aerodromu?
Scenografija u vidu čekaonice na aerodromu koja se u svakoj sceni pretvara u dnevnu sobu junaka, veoma je funkcionalna. Ne samo da publiku povezuje sa mestom, simbolom, odlaska, već pokazuje da soba u kojoj junaci žive, za njih nije nužno dom u pravom smislu te reči, već velika čekaonica u kojoj čekaju i čekaju i gde se nadaju da će možda, jednom, moći da se vrate ili da će možda uspeti da se prilagode novom životu. Često se javlja i osećaj klaustrofobije, sabijenosti likova u tako malom prostoru. I da hoće da odu, nemaju gde. Takođe, svi glumci su od početka do kraja na sceni. Dok čekaju svoju scenu sede leđima okrenuti publici i zaista deluje kao da sede na aerodromu i čekaju let, ali će prvo samo da odigraju pa će se vratiti na svoje mesto i čekanje odlaska.
Izborom Bajaginih pesama (Grad, Plavi safir, Berlin), osim što Bajagini fanovi mogu da učitaju da se u Srbiji vlasti menjaju, generacije odlaze, a Bajga uvek ostaje prisutan, zabavan i lucidan, tačno se gradi atmosfera scene, a muzikom ponekad izaziva i smeh (npr. kada Kića Čehinji Aleni pušta pesmu Plavi safir).
preuzeto sa sajta JDP-a; fotograf Nebojša Babić
Transnacionalni migranti ili transmigranti – oni koji se „ne osećaju kao pripadnici nijednog društva, već se identifikuju sa kulturom obe zemlje, koji nisu spalili mostove prema svom zavičaju, ali ne planiraju da se u njega vrate, koji krstere iz jedne u drugu zemlju, a suštinski ne ostvaruju socijalni život ni u jednoj“[4], a koji insistiraju da budu sahranjeni u rodnoj zemlji, njihov uticaj na kulturu i ekonomiju obe zemlje, njihova iskustva i problemi vredni su daljeg fenomenološkog i pozorišnog istraživanja. Naročito imajući u vidu da je tema odlaska iz zemlje veoma živa među mladima.
Predstava Beogradska trilogija dragocena je u teatarskom životu Srbije zbog svoje priče i načina baljvenja temom koja je važna publici. Zbog smene komike i ozbiljnosti, iniciranja zapitanosti kod publiku u smeru: pa dobro, šta ću ja da radim ovde? A šta ću tek da radim tamo, u Beču ili Minhenu?, zbog utehe da nije strašno ni ako se ode, ni ako se ostane, ali da oba izbora nose prepreke, zbog utiska da sa junacima sa scene proživljavamo odlazak o kojem je svako bar jednom pomislio, zbog svega toga predstava deluje toliko lekovito i ohrabrujuće na publiku. A upravo je to svrha pozorišta. Čini se, sve drugo na sceni smo već pokušali.
[1] Ivanović Vladimir, Geburtstag pišeš normalno, jugoslovenski gastarbajteri u SR Nemačkoj i Austriji:1965-1973, Institut za savremenu istoriju, Beograd, 2012. godina, str. 7
[2] isto, str. 55
[3] Urednik Penev Goran, Migracije, krize i ratni sukobi na Balkanu s kraja 20. veka, Društvo demografa Srbije DémoBalk, Beograd, 2011, str. 10
[4] Ivanović Vladimir, Geburtstag pišeš normalno, jugoslovenski gastarbajteri u SR Nemačkoj i Austriji:1965-1973, Institut za savremenu istoriju, Beograd, 2012, str. 18
