Odlomci, teze, crtice, tvitovi, utisci

Divna Stojanov i Mina Petrić, po pozivu organizatorki, ispratile su festival savremenog plesa i performansa Pokretnica održan od 17. do 22. avgusta u Novom Sadu u prostoru kulturne stanice Svilara, na Bećarcu i u Platforma house-u.

Prenosimo vam odlomke pet tekstova, koje smo tom prilikom pisale, a koje u celosti možete naći na sajtu Pokretnice.

Pokretnica je novosadska, ženska, vaninstitucionalna inicijativa osnovana 2015. godine, kao projekat sa idejom afirmisanja savremenog plesa kroz istraživanje i praksu, improvizaciju i interdisciplinarni pristup. Pokretnice se stalno pitaju šta je savremeni ples, nastoje da se povezuju lokalno i internacionalno i okupljaju umetnike koji čine disperzivnu scenu izvođačkih umetnosti, „sa ciljem da uspostave održivi način rada, da prenose i šire znanja u i o plesu“. Pre tri godine održan je prvi plesni festival Pokretnica.

U nastavku teksta nalaze se odlomci tekstova, teze, crtice, tvitovi, fotke i utisci sa programa koji smo ispratile, a ukoliko vas zanimaju radionice i izvedbe o kojima nismo pisale – trk na blog, fb ili instagram profile Pokretnice.

Program festivala; Preuzeto sa fb stranice Pokretnica

Putovanje kroz dan

Predstava za bebe Bebidron

⇒ /Proba plesne predstave Bebidron otvorila je festival Pokretnica sedamnaestog avgusta u 10.30 časova u kulturnoj stanici Svilara. Premijerno, probi je prisustvovala i ciljna publika predstave – deca do treće godine starosti. Autorka ovog projekta u procesu je Željka Jakovljević, izvođačice su Frosina Dimovska, Jelena Alempijević i Ina Madžar, dok je muziku komponovala i izvodi Dunja Crnjanski./

Dunja Crnjanski i pomagačica Srna; foto Aleksandra Marković

⇒/Međutim, iako je Bebidron zamišljen kao predstava za bebe, upravo zbog uspešne i komunikativne stilizacije, kao i prelepe muzike i poetskog teksta, ova predstava pre pripada odredici „za sve uzraste“, koja u ovom retkom slučaju može da se shvati u bukvalnom smislu. Bebidron ne podilazi bebama, tretira ih kao punopravnu publiku sa sopstvenim estetičkim načelima, a nije ni banalan za odrasle./

Verovatno je da toliko forsirana pozorišna interaktivnost nikada nije naišla na topliji prijem.

ceo tekst Mine Petrić na blogu Pokretnice

foto: Aleksandra Marković

⇒ /A zašto je važno da se najmlađima otvore pozorišna vrata? Zato što se deca na taj način senzibilizuju da posmatraju i promišljaju umetnost; zato što takva deca neće izjaviti: „Pa to nije umetnost, to mogu i ja“ kada se sretnu sa apstrakcijom; zato što će deca izložena pozorištu od najranijih dana umeti da prepoznaju performativnost svake interakcije, a ohrabrena da i sama izađu na scenu/podijum, naučiće da osaznaju svoje telo i sopstvenu pojavnost.

Deca koja rastu u pozorištu znaju da umetnost nije samo hir pojedinca niti opskurni ili neozbiljni segment stvarnosti, znaju da umetnost nije odvojena od života. Takva deca osnažena su da menjaju stvarnost, jer ona znaju tajnu, koja se od druge dece čuva –  u mašti, na sceni, u prostoru slobode: „Sve je dozvoljeno.”/

Kolonija čudnih bića

Plesna radionica Anne Javoran stasis: metodologija

foto: Aleksandra Marković

⇒ /„Premda je to ludilo, ipak u njemu ima metode”, zaključuje Polonije o kraljeviću Danske. Tako deluje jezik stasis-a neupućenoj gledateljki/ocu. Međutim, učesnice plesne radionice Anne Javoran koja se, u bukvalnom i prenesenom smislu, „odigrala” osamnaestog avgusta u okviru festivala Pokretnica, imale su priliku da otkriju „metodu“, odnosno osveste umetnički proces nastanka ove koreografije, naspram finalne izvedbene forme koja je publici jedino dostupna. Stasis je autorski rad Anne Javoran i Ariane Prpić premijerno izveden januara tekuće godine u Zagrebačkom plesnom centru./

Anna Javoran i protagonistkinja – hemijska; foto: Aleksandra Marković

⇒ /Sve je počelo od hemijske olovke („u početku beše reč“, moto je naše logocentrične kulture). Hemijska je predmet čije je plesno razmaštavanje dovelo do nastanka stasis-a. Ipak, autorke su potpuno odbacile pisanje kao funkciju hemijske u formulisanju plesnog jezika, kao i narativ u stvaranju koreografske celine. Anna Javoran pojasnila je da im je u oblikovanju koreagrafije bilo važno da prekinu pokret, čim on iz percepcije publike krene da dobija smisao. Odatle i ime projekta stasis – zastoj ili nemogućnost razvitka./

⇒ /Jedna od učesnica pomenula je da stasis deluje kao da slušaš jezik koji ne govoriš. Stasis zaista predstavlja jezik za sebe. Posmatranje metodologije njegovog nastanka podseća na učenje lingvistike, jer kao i svaki jezik stasis je sastavljen od – plesnog vokabulara, morfologije i sintakse, koji se kombinuju kroz improvizaciju./

„Izgledate kao kolonija nekih čudnih bića i meni je to predivno“

– Anna Javoran učesnicama nakon improvizacije; ceo tekst Mine Petrić

foto: Aleksandra Marković

⇒ /Posebna fizika razgibanih tela koja poznaju svoje mišiće, međuodnos čvrstog i opuštenog koji je potpuno svestan i pretače se u ples, sa strane može delovati kao nedostižno znanje posvećenika koje ih čini bližim životu. To je odlika i koreografije stasis u čije nas je tkanje uputila Anna Javoran. Radionica stasis: metodologija demistifikovala je proces stvaranja konkretne koreografije, ali i predstavila niz korisnih alata za koreografski umetnički proces uopšte./

Kako svetlost igra, kako foton pleše

Plesna radionica Staše Kukić .hν. 

⇒ /Radionica .hν. nosi naziv prema jednačini za energiju gradivne jedinice svetlosti, fotona. Tačke pre i posle formule sugerišu kružnu kompoziciju, krug kao glavnu formu i lajtmotiv radionice./

⇒ /U središtu istraživačkog rada nalazi se pitanje kako na izvođača utiču različite boje svetlosti i njeni višestruki izvori. Krajnja ideja jeste realizacija performansa na datu temu./

Žuta znači usporeno kretanje, crvena da osvetljena osoba mora da izvodi pokrete u mestu, a crveno svetlo koje treperi označava ubrzano kretanje

ceo tekst Divne Stojanov na blogu Pokretnice

⇒ /Zanimljivo je da komunikacija svetlošću ide dvosmerno. Otvara se dijalog u pravom smislu te reči. Osoba iznutra koja u ruci drži sveću može da preuzme inicijativu, ignoriše dogovorene znake i sama počne da kreira. Tako je zadržano pitanje moći, takođe odlika verbalnog dijaloga. Ko je i u kome trenutku poseduje? Koreografkinja nema kontrolu kada će neka od njih uzeti sveću i šta će odlučiti da radi – da li da izvodi potpuno nove pokrete, da li da stoji ili pak leži. Time se otvara i pitanje stvaranja plesnog narativa koji se istovremeno gradi spoljašnjim uticajem (koreografkinja) i unutrašnjom modifikacijom (osoba koja drži sveću)./

koreografkinja Staša Kukić; foto: Aleksandra Marković

⇒ /Radionica .hν. važna je naročito mladim plesačicama jer insistira na improvizaciji za koju su same rekle da ne praktikuju dovoljno u školskoj nastavi, a da ih uči upoznavanju svog tela i načina njegovog funkcionisanja. Takođe ih uči igranju, ali ne samo u smislu plesne igre, već u smislu poigravanja, razmaštavanja, oslobađanja i oslanjanja na intuiciju. I kao što skup okom neuočljivih fotona čini jasno vidljiv svetlosni zrak tako i jedna mlada koreografkinja i (za sada) mala zajednica plesnih umetnica koje zajedno pokreću promišljanje o drugačijem vidu konverzacije tokom izvedbe i njenom samom kreiranju, o svetlosnom dijalogu, može da stvori novi jasan plesni sistem prepoznatljivih kodova i da svetlošću pretope reči u telesni pokret./

Šta ono znači plava?; foto: Aleksandra Marković

Rajski vrt na baletskom podu

Plesna radionica Nemanje Boškovića Stacio

⇒ /„Naše telo je jedinka koja koristi stolicu“ kaže na početku plesne radionice plesač i edukator Nemanja Bošković. A naročito je koristilo stolicu tokom pandemije virusa kada su mnoge obaveze prebačene iz stvarnih u virtuelne prostore. Ovo opažanje u izmenjenim uslovima svakodnevice podstaklo je Nemanju da osmisli radionicu koja bi jednako bila korisna i plesačima i onima čiji poslovi zahtevaju po nekoliko sati konstantnog sedenja./

„Jedinka koja koristi stolicu“, fotka sa impro jam-a; foto: Aleksandra Marković

⇒ /Niz praktičnih vežbi objedinjenih imenom Stacio baziran je na statičnim pokretima sa idejom o minimalnom utrošku energije prilikom pokreta. Plesači dobijaju alate kojima pripremaju svoje telo za izvedbe i performanse, saniraju eventualne posledece, a neplesači uče tehnike introspekcije, kako da redukuju akumiliranu napetost, opuste ramena i stegnutu donju vilicu, istegnu mišiće kojima se nedovoljno posvećujemo, a ključni su da bi se naše biće fizički prijatno osećalo./

⇒ /Posmatrajući sa strane prvi integralni deo radionice uz muziku i umirujući glas edukotora, činilo se da u pitanju nisu samo fizičke vežbe, već plesna koreografija u nastajanju. Unisoni pokreti učesnika u kružnoj formaciji sa stolicom kao rekvizitima delovali su kao unapred osmišljena izvedba kojoj se, pažljivim gledanjem, mogao učitati i svojevrstan narativ – od rađanja individue do njenog prvog koraka, ili uprizorenje evolutivnog razvoja od najnižeg oblika života do čoveka, ili prolećno buđenja prirode i procesi koji je prate do konačnog cvetanja… iako sve ovo nije bila intencija ni edukatora ni učesnika./

⇒ /Na kraju laboratorije za uklanjanje uznemirenosti, kako bih nazvala radionicu, učesnice su rekle da se osećaju kao da su bile na masaži ili ušetale u hram posvećen sebi ispred kojeg umesto dorskog, jonskog i korintski stuba stoji njihov kičmeni stub./

Telo žudi da se obnovi i bude u ravnoteži. Pa zašto mu to onda i ne dopustimo?

– Nemanja Bošković; ceo tekst Divne Stojanov

Diskretni šarm ambijent muzike

Koncert sastava Neither/Nor

⇒ /Sastav „Neither/Nor“ izveo je minimalističku, ambijentalnu, eksperimentalnu muziku. U elektro-akustičnom setu korišćen je klavir koji je svirala Dunja Crnjanski povremeno se poigravajući sa prepariranjem instrumenta. Miloš Dimitrijević je koristio elektroniku – granulirani sintisajzer čiju je osnovu zvučne slike činilo lupovanje (ponavljanje) tonova, šumova tj. gličeva u audio-signalu od čega je stvoren dron i ritam./

Neither/Nor, Dunja Crnjanski i Miloš Dimitrijević; foto: Aleksandra Marković

⇒ /Zvuk i prostor budili su mnoge asocijacije među publikom. Jedna gledateljka je prokomentarisala da je za nju koncert bio krajnje meditativan pa kada je zatvorila oči, iskrsavali su joj prizori šume i kiše. Njena drugarica je dodala da su joj u jednom momentu utrnula stopala od intenziteta zvuka, a kasnije i vilica. Nekima je ovo zvučno iskustvo pružilo priliku da se zagledaju u sebe i da na sebi svojstvene načine dođu u kontakt sa svojim unutrašnjim bićem. Zanimljivo je, takođe, bilo i probijanje granica uživo stvaranog zvuka koji se širi u prostoru koji opet ima svoje određene zvukove. Malo dalje od scene na platou Svilare, deca su vozila bickle, zaletala se i naglo kočila. U nekoliko navrata bilo je nemoguće razaznati iz kog izvora dopire zvuk i da li je to ambijentalna muzika umetnika ili zvuk ambijenta u kojem smo./

Impro jam session

foto: Aleksandra Marković

⇒ /Stanje slično sinesteziji budili su ples i muzika i nije uvek bilo lako odvojiti da li muzika diktira pokret ili pokret muziku. Slobodna improvizacija koju su izvodili Dunja Crnjanski na klaviru klasičnom i prepariranom i Danijel More na električnom kontrabasu, fruli kao i na telefonskoj aplikaciji, stvorila je prostor koji su naselili plesači. Taj plesno-muzički prostor, nije se u ovom našem realnom prostoru ograničio samo na „scenu“ tj. plato ispred Svilare koji bismo u ovom slučaju mogli nazvati scenom. Naprotiv, plesačice i plesači su se poigravali i sa dubinom te je nekolicina „zauzela“ osvetljenu prostoriju koja se nazirala iza leđa muzičara, neki su plesali u prostoru ispred muzičara na koje pada svetlost iz prostorije, a neki su se, pak, rasplesali u mraku nadomak tog spotlajta./

foto: Aleksandra Marković

⇒ /Bez unapred dogovorene koreografije, plesačice i plesači kretali su se shodno svom habitusu i svojim impulsima, ali ne i nezavisno, jer su u svakom trenutku osećali i posmatrali jedni druge, kao i prostor koji naseljavaju. Od potpuno apstraktnog pokreta do pantomimske interakcije s nepostojećim predmetom pa sve do realne otvorene konzerve piva koja je i neplanirano zaigrala kao scenska rekvizita (a i muzička ispustivši jedno glasno „ššššš“) plesačice i plesači dodavali su slojeve diferencijacije pokreta i plesa./

Šta je to ples?

ceo tekst Divne Stojanov i Mine Petrić na blogu Pokretnice

⇒ /Kao u slučaju pomenute konzerve piva koja je poslužila da se plesačica osveži nakon što se scenski onesvestila i nakon što ju je dvoje partnera prenelo na stolicu, ovaj impro jam propitivao je i gde se nalaze granice plesa. Da li je i ispijanje piva na stolici ples? U drami Putujuće pozorište Šopalović likovi se pitaju gde je granica između života i pozorišta, da li je ona tamo gde je rampa i da li uopšte postoji.

„Onda i pletenje korpi može da bude predstava!“

„Pa neka bude.“

I tako i bi./