Tijana Grumić, “Fleke”, režija Jug Đorđević, Kraljevačko pozorište
Šta je odrastanje: veliki (jalovi) snovi, ili male (plodonosne) istine? Šta je porodica: umirujući gubitak ili nametljivo prisustvo? Šta je pustolovina: videti ono za čim čeznemo ili potvrditi neophodnost slepila? Najzad, šta je (pozorišno) prikazivanje: deljenje (različitosti) iskustva ili umnožavanje (istovetnosti) konvencija? Negde unutar okvira ove mreže pitanja mogu se smestiti ambicije, iskušenja i dometi predstave “Fleke”, koju je, prema tekstu Tijane Grumić, režirao Jug Đorđević.
“Fleke” se, na prvi pogled, organski nadovezuju na dosadašnje komade Tijane Grumić, budući da baštine osnovna usmerenja i osobenosti autorkine “stileme” i odnosa prema svetu. U većini njih, Tijana Grumić na lirski empatičan, ali i psihološki imaginativan način artikuliše putanje (i stranputice) savremene, po pravilu izgubljene “lepe duše”, na putanji od porodične intime do pustolovne privlačnosti, ali i kosmičke “tuđosti” spoljnog sveta. Drama njenih protagonist(kinj)a po pravilu se uobličava kao razdvajanje/napuštanje/samoća – paralelno sa čežnjom prema utopijskom skrovištu kao rešenjem. Sudeći prema glavnim protagonistima “Fleka”, i ovde je reč o analognoj situaciji. To su, pre svih: Tata – koji opravlja automobile, kamione, biciklove i, nikada ne dopušta ćerki da provoza njegov auto (u kojem je i rođena, na putu ka porodilištu); Baba – koja gleda španske serije, gleda (proročki) u šoljicu kafe i može da se na sve navikne; najzad, Ja (to jest ona, naratorka i senka autorke), koja čita Babi titlove serija, želi da vidi more i zna da srce kuca dok (sve dok) ne prestane.
foto: Nenad Milenković
Problem sa “Flekama” je, međutim, u činjenici da narativno-značenjski okvir unutar kojega se kreću ovakvi protagonisti ne donosi neku bitno novu tematsku nijansu, problemsko zaoštravanje, niti formalni iskorak. Pretpostavljeni “pokretač radnje” (i značenja), junakinjina želja da vidi more (delimično i metafora njene želje da kroz beskrajnost pučine spozna premoć života nad razaranjem) predočava se, s jedne strane, kroz šablonsko variranje niza događaja koji su u autorkinim prethodnim dramama obrađeni na daleko maštovitiji način: očeva (akcidentalna smrt), babino “gašenje” u završnici “morske avanture” kao očekivani kontrast, itd. S druge strane, značenjska nadgradnja, vezana za metaforu “mrlja” (fleka) – počev od vlage na zidu, preko mastila koje ispuštaju hobotnice, do senke (snimateljskog) prsta na fotografijama – ne samo da ne uspeva da bitno proširi značenjski potencijal pomenutih konvencionalnih događaja, već samo pojačava utisak da je pretežno reč o reciklaži (koja “kulminira” metaforom u izlasku sunca and morem).
foto: Nenad Milenković
Umesto da pokuša da, na osnovu raspoloživog tekstualnog materijala pronađe slojeve, veze ili prizore pomoću kojih bi se barem potvrđeni (koliko god konvencionalni) kvaliteti Grumićkinog rukopisa učinili scenski delotvornim, reditelj Jug Đorđević se opredelio za jednu vrstu statične i pasivne interpretacije. Pre svega se to odnosi na ispovedne pasaže glavne junakinje (energična, ali potpuno lišena nijansi Aleksandra Arizanović), u kojima smenjivanje neobrazloženog (često recitatorskog) poleta sa izlivima sentimentalnog “uživljavanja” pokazuje, nažalost, da reditelj ne uspeva da osvesti razliku između (zadatosti) literarnog monologa/ispovesti i uslovnosti monološkog iskaza koji nastaje u sadejstvu sa scenom. Rezultat se, između ostalog, pokazuje u činjenici da se i relativno sporedni (čak faktografski) detalji izriču “tragičkom” intonacijom, a napetost se nastoji ostvariti pukim ubrzanjem tempa kazivanja. Ovakvom plasiranju svakako ne pomaže metod distanciranja (ne bi se moglo reći i teatralizacije), oličen u činjenici da se pojedine scene “najavljuju” kao tačke u cirkusu (da bi se potom odvijale na proizvoljno konstruisanom kružnom podijumu). U najmanju ruku, paradigma cirkusa sasvim razara iluzionistički potencijal autorkine ideje o (nemogućoj) pustolovini, oduzimajući joj i emotivnost i moguću rafiniranost. U takvoj zbrkanoj i arbitrarnoj postavci, doprinos Dragane Varagić (u ulozi Babe), koji je u drukčijem kontekstu mogao biti itekako dragocen, svodi se na solidno ostvaren završni segment (o dedinom samoubistvu/vešanju). Sve u svemu, metafora čežnje za morem – kao nemogućnosti pustolovine i/li oslobođenja – realizuje se u predstavi “Fleke” na pogubno dvosmislen način: kao što se ne možemo uistinu vratiti iskonskoj čistoti i neposrednosti doma/zavičaja, isto tako se ne možemo bez (autorskog) rizika vraćati na stazu kojom smo nekoliko puta prošli – bez obzira na sigurnost koju osećamo.
